PROGNANI, A KRIVI!

Piše Dragomir Antonić

Podmetnutu krivicu našim proteranim sunarodnicima ćemo izbeći ako zabeležimo i objavimo šta nam se dešavalo. Ne očekujmo da umesto nas urade drugi. Zaboravimo li naši potomci će o nama suditi po zapisima koje su ostavili drugi

Avgust mesec  je vreme kad se sećamo zločina koje je nad Srbima iz Hrvatske izvršila ustaška ordija uz pomoć  „demokratske“ Amerike i „čestite“ Rimokatoličke crkve. Udruženi u zločinačkom poduhvatu pobili su srpske žene i decu, a preko četvrt miliona Srba proterali u Srbiju. Zločin su proglasili herojskom pobedom koju svake godine slavodobitno, na sva zvona oglašavaju i svečarski proslavljaju. Na glavnoj bini su okupljeni svi koji su u zločinu učestvovali: predsednik države, ministri, kardinali, papski izaslanik, diplomatski kor.

U Srbiji se pomen žrtvama obavlja skromno. U nekoliko pravoslavnih hramova. Uz stidljive napise u novinama i kratke priloge na televizijama. Umesto da se zločina stide oni koji su ga počinili, srame se žrtve. Tako je odlučeno.

 

PORODIČNA HRONIKA ZA PAMĆENJE Ovih dana mi je došla do ruku knjiga, „Vunaridis, hronika prognanog“, autora Pelagije Seretis. Knjiga govori o stradanju njene porodice. Vredi je pročitati. Za one koji to nisu u prilici kratko ću je prepričati.

Priča o sudbini porodice Vunaridis, prognanoj od Turaka sa ostrva u Mramornom moru, slična je milionima porodičnih sudbina tokom dvadesetog veka na Balkanskom poluostrvu.

Autor je obična žena, majka, solidnog školskog obrazovanja. Direktni je potomak Katarine i Teologosa Vunaridisa, glavnih junaka malene knjižice.

Pelagija je sedmo od osmoro dece, koliko su imali Katarina i Teologos. Brinula je o svojim roditeljima, živeći sa njima u selu Jerisos i zapisivala njihova sećanja na detinjstvo, odrastanje i muke kroz koje su prolazili. Beležila je ono što svi roditelji pričaju svojoj deci. Ako deca žele da slušaju. Rezultat je hronika, koja će mnogima pružiti dragocene podatke iz onog vremena koje i danas izaziva brojne polemike.

Nigde prošlost nije tako živa kao u pričama prognanih lica. Ne samo u Grčkoj. Hronika je mogla biti napisana i u Srbiji, Bugarskoj, Rumuniji, Hrvatskoj, Republici Srpskoj…

Istoričari i diplomate napisali su šta su imali o tim ratovima i još uvek pišu. Manje ili više objektivno, ali uvek pravdajući svoje zaštitnike, a kriveći suprotnu stranu.

Krivac je neophodan. Ako nema krivca, na koga će se svaliti svi gresi ovog sveta? Nema ni pravičnosti druge strane. Kako ćemo saosećati sa nevinim ili žrtvom ako ne pronađemo zlog krivca! Da li je nevin stvarno nevin ili je krivac stvarno kriv, to diplomate i profesionalne istoričare ne zanima. U školama će se učiti kako oni napišu!

Zato su ovakve knjige hronike dragocene. One su istinite. Opisuju stvari i događaje koje su ljudi i deca sopstvenim očima videli i doživeli. Šta se kome desilo i ko mu je zlo naneo ili dobro učinio. Da se pamti.

To su jednostavna svedočanstva o zlu i dobru u čovekovoj prirodi,  životne stvari o kojima „veliki stratezi i reformatori ljudske civilizacije“ ne vode računa. Zašto bi bilo ko od njih razmišljao o nekom Teologosu Vunaridisu sa Pašalimana, ostrva u Mramornom moru? Koje su stvarne posledice besomučnog razaranja?

 

[restrictedarea]

ZAKONI PRLJAVIH OPERACIJA Zato je neophodno govoriti i pisati o milionima prognanih Vunaridisa širom sveta. Oni su živi, ali prognani iz svojih država, gradova, sela. Oterani iz sopstvenih domova. Sa zavežljajem ili bez njega. Uz pretnje, viku, batine, kao najgori zločinci. Oterani sa svog imanja i poslati u po pravilu nepoverljivu sredinu.

Hronika beležeći jednostavna kazivanja prognanika, pokazuje tragičnu sudbinu pojedinaca i njihovih porodica. Iskaze običnih ljudi nema ko da zabeleži. Njihova kazivanja odlaze na drugi svet zajedno sa njima. Sećanja na njih traju onoliko koliko su na ovom svetu njihovi direktni potomci. Pamtiće ih samo njihova deca, a kad i oni odu u nebesku otadžbinu, veo zaborava prekriće istinite priče.

Našim potomcima ostaće samo „velika“, zvanična istorija i istorijska ili naučna „istina“. Istina koju su skrojili slični ili isti kao oni, koji su sukobe, ratove i nesreće izazvali.

Kao i u svakoj prljavoj operaciji, najpre idu medijski hajkači, za njima nevladine organizacije, zatim operativni realizatori i na kraju čistači. Profesionalci koji zameću ili čiste tragove zločina. Da se pravi krivci nikad ne otkriju i da zabluda večito traje. Naspram uhodane i svemoguće mašinerije nalazi se malena hronika Pelagije Seretis.

Hronika o obespravljenim žrtvama progona je ohrabrenje za sve prognanike. Ohrabriće susede Grka. Ohrabriće Srbe. Srbe i pripadnike drugih naroda koji su doživeli sličnu sudbinu. Ohrabrenje je potrebno prognanicima i žrtvama, kao što im je potrebna i materijalna pomoć. Nekad su razumevanje i lepa reč važniji od materijalnog dobra. Bolovi se ne nanose samo spolja. Boli i iznutra. Boli u duši. Obaveza svih, pre svega onih koji su doživeli sličnu sudbinu, da beleže i objavljuju svoje priče i kazivanja svojih rođaka i roditelja. Zapisom će istina biti sačuvana od zaborava. Samo oni koji ne zaboravljaju mogu se nadati poštovanju.

Podmetnutu krivicu ćemo izbeći ako zabeležimo i objavimo šta nam se dešavalo. Ne očekujmo da umesto nas urade drugi. Zaboravimo li naši potomci će o nama suditi po zapisima koje su ostavili drugi. To na dobro ne može izaći.

Na pitanje postavljeno jednom izgnaniku, koji je izgubio svu imovinu, a tad nije znao gde se nalaze ostali članovi njegove porodice, koji su najteži problemi sa kojima se suočava, odgovor je glasio: Proteran sam kao krivac. Dočekan sam kao krivac. Mora da sam kriv. Prognani pišite. Niste krivi!

Ne zaboravite srpske novomučenike koji se junački bore u Haškom zverinjaku. Molite se za zdravlje arhiepiskopa ohridskog gospodina Jovana.

[/restrictedarea]