Priča o pesniku koji je oslobodio Srbiju

Piše Marjana Ćosović

Osvrt na stvaralaštvo kojim je Milan Rakić veličanstveno ispratio oslobađanje Kosova i Metohije, u kojem je i sam učestvovao kao vojnik

Knjige ne nastaju slučajno, niti same od sebe, rekao je Jovan Pejčić povodom prvog izdanja knjige „Milan Rakić na Kosovu: zavet, pesma, čin“ (2006). Istina, one su u prvom redu rezultat individualnog autorskog truda i rada, ali knjige istorijsko-kulturnog usmerenja, kakva je Pejčićeva, sadrže metatekstualne glasove zajedničkih stremljenja da pred pokoljenjima vaskrsne herojsko doba Milana Rakića, gotovo nalik na legendu, te da i u današnjem novom dramskom činu primi oblike starog zaveta i čina.

Negde je ovim dat i odgovor zašto se Pejčić odlučio na novo izdanje knjige sa nešto izmenjenim naslovom „Zavet i čin: Milan Rakić na Kosovu 1905–1912“ (2013). Osim savremenih prilika u kojima se stari predmet još jednom našao u vrzinom kolu kao potvrda da „tragedije ostaju trajne i vraćaju se“, autor govori i o drugim motivima i razlikama u odnosu na prvo izdanje: formalne prepravke teksta, sadržinske dopune proistekle iz novootkrivenih elemenata o Rakićevim kosovskim godinama, kao i sažimanje dokumentarnog i ilustrativnog materijala. Pejčić se ponovo nadneo nad sudbinu Kosova i Metohije, birajući treću istinu kao rizik dok postavlja pitanje činjenične potpunosti postojećih izvora i verodostojnosti teksta koji nastaje. U sudaru pitanja došlo je do spajanja dva principa u jedno, u kanon, u svetinju, u vrednost napisanog.

DIPLOMATA, PESNIK, RATNIK Pravom tvorcu i dobrovoljcu, osim istorijske i književne podloge, baš takva baza jeste potrebna ako imamo u vidu da o Rakićevom službovanju na Kosovu nema celovitih dokumenata, osim njegovih konzulskih izveštaja, poslovnih i privatnih pisama, dnevnika, pesničkog ciklusa „Na Kosovu“, svedočanstava prethodnika i sećanja saradnika, listova iz Rakićevog vremena, studija i ogleda kasnijeg doba. Na takvim temeljima nastala je „ova priča“, kako autor određuje knjigu.

Glavni i najobimniji deo knjige čini tekst koji je od samog početka nalik na priču – „Diplomata, pesnik, ratnik“. Ranije političko i istorijsko nasleđe o pitanju Stare Srbije Pejčić daje na maestralan način, kroz prizmu Rakićevih misli i osećanja o onome što je čuo i čitao kao pripremu pred polazak u Prištinu na mesto sekretara u Srpskom konzulatu, 1905. godine. „Putujući klimavom železnicom na stradalnički Jug srpski“ u pesnikovim mislima otvara se istorija srpskog naroda na Kosovu, koju Pejčić pažljivo zapisuje – kao temelje kasnijih Rakićevih odluka. U prvom redu to su stihovi Vojislava Ilića, „Kosovo“ Branislava Nušića, Zavet Lazarev, savetovanja u Ministarstvu inostranih dela sa Jovanom Jovanovićem, Svetislavom Simićem, Dimitrijem Popovićem, posete Jovanu Cvijiću i Slobodanu Jovanoviću, razgovori sa književnim prijateljima Bogdanom Popovićem i Jovanom Skerlićem, „blagoslovena drhtava ruka dede Milana Đ. Milićevića“, preko odluka Berlinskog kongresa (1878.), Prve haške mirovne konferencije evropskih zemalja, Sjedinjenih Američkih Država i Japana (1899), do crne knjige stradanja srpskog naroda na Kosovu, koja Rakića ne ostavlja na miru otkako se susreo s njom.

U pitanju je „Prepiska o arbanaškim nasiljima u Staroj Srbiji 1898–1899“, obojena bezakonjem, iz koje pred pesnikovim očima izrasta slika Stare Srbije nalik na onu napuštenu crkvu iz istoimene njegove pesme. Spisi koji šušte pod njegovim prstima, prisećanje svedočanstava i savetovanja dok se smenjuju idilični starosrpski predeli, izazivaju osećanja uzaludnosti, ironije, besa, ogorčenja, a nekada i divljenja, a za „još koji sat“, reći će autor, postaće Rakićeva stvarnost. Ono što je do Prištine bilo znanje erudite, nacionalna svest, pesnička podsvest i porodično predanje, to je postalo plamen koji je učvrstio veru, osnažio volju za „slobodom i starom slavom, potvrdio spremnost na borbu i žrtvu“. Pejčić lirski opisuje pesnikov gubitak daha dok posmatra široka polja Kosova i Metohije.

DOSTOJANSTVO NAJSKUPLJE U daljem tekstu autor izvodi svoga junaka na kosovsku pozornicu, uvodi ga u svet diplomatije kao jazbine „udvorica i licemera, licemera-pridvorica“. Da je cena takvog života često visoka, ali ne i skuplja od dostojanstva, Jovan Pejčić će pokazati detaljnim opisom šestogodišnjeg Rakićevog službovanja.

Diplomatska služba u Turskoj krajem 19. i početkom 20. veka bila je najdelikatnija dužnost jer su se „povratila nezapamćena vremena nevolja i nesreća“, kako Pejčić pronalazi u Rakićevim izveštajima Ministarstvu inostranih dela Srbije. Otuda je ona zahtevala taktičnost, trezvenost, ličnu hrabrost i sposobnost predviđanja. Tri zadatka koja je Rakić sebi postavio podrazumevala su zaštitu srpskog naroda, pripreme za oslobođenje od Turaka i nacionalno, versko, prosvetno i privredno jačanje ugnjetavanog srpskog naroda – ti zadaci nipošto nisu trpeli „kancelarijski“ tip diplomate, što Milan Rakić i nije bio.

Pejčić navodi mnoštvo primera konzulove akcije: odlasci kod srpskih boraca, prevlačenje oružja za četnike, odlazak u Peć i Visoke Dečane („obetovane zemlje o kojoj se sanjalo, ali se u nju nije pristupiti moglo“), obilazak srušene crkve Samodreže u selu poarnaućenom do poslednje kuće. Ni novo izdanje Pejčićeve knjige, dopunjeno savremenom literaturom, ne baca senku na stav da je Rakić bio diplomata novog kova, koji je problemu prilazio sa žarkim rodoljubljem i čovekoljubljem, što mu je obezbedilo poštovanje domaćeg stanovništva, ali i stranih diplomata. Prekaljen karakter i ozbiljnost u vraćanju Kosova zemlji-matici prate našeg diplomatu i kada stvar treba uzeti u svoje ruke: „puška na pušku, glava na glavu“.

Nakon što je 1911. godine vraćen u Beograd, za šefa Konzularnog odeljenja u Ministarstvu inostranih dela Srbije, Rakić srcem i mislima i dalje ostaje na Kosovu. Mišljenje sa početka teksta – da bilo kakva služba u Staroj Srbiji liči na ropstvo, Pejčić menja u blagoslov i promenu najlepše vrste. Osim što je ispevao najznačajnije stihove u takvim okolnostima, Rakić se kratko zadržao na novom „unapređenom“ položaju – da bi, u prvim redovima dobrovoljaca, krenuo u neposredno oslobađanje sela i gradova Stare Srbije.

[restrictedarea]

HEROJSKO DOBA Pejčićeva knjiga bogata je primerima herojskog doba Srbije, kada su u rat krenuli svi: profesori, studenti, žene, a bilo je i onih što su svojevoljno uskočili u voz (gimnazijalac Krakov), pa se činilo da su i mrtvi ustali „iz grobova da svete Kosovo“. Autor dalje navodi proročke glasove sveštenika i vladika, žal starošću sprečenih junaka (akademik Jovan M. Žujović), bolesnih (pesnik Vladislav Petković Dis), i onih na samrtničkoj postelji (starac Stojan Džokle-Čemerikić čeka da vidi srpskog vojnika na oslobođenom Kosovu pa da na miru umre).

U bilo kojoj ulozi da je Pejčić zatekao Milana Rakića, sve njegovo, što je radio i osećao, imalo je karakter opšteg. Otuda je jasno zašto nikada nije govorio o sebi, već samo o drugima, „drugi su (za Rakića) uvek prvi“. A i zašto bi? O junacima govore njihova dela i drugi. Zna to i autor kada navodi primere oficira koji na oslobođenom Gazimestanu recituje stihove „Silni oklopnici, bez mane i straha“ i dokument Božidara Simića o uvažavanju Rakića od strane učitelja, profesora, sveštenika, vojvoda, oficira i svakog „otresitijeg meštanina u Staroj Srbiji“. „Kraja nema“, reći će Pejčić, a i kako bi ga bilo kada Milan Rakić kroz „životnu huku“ nije prošao „sklopljenih očiju i skrštenih ruku“. Zato se autor još jednom uputio u „lov“ dokumenata koji otkrivaju slavnu prošlost našega pisca.

Tema kojom Pejčić zaključuje priču o Milanu Rakiću, a koja upotpunjuje sliku o „Srbinu nepotkupljive nacionalne svesti“, jeste konzulski lik pesnika i njegova kosovska lirika u prozi Grigorija Božovića, nekada mladog Rakićevog saradnika. Činjenici da je upravo ovaj pesnik glavni umetnički lik Božovićevih literarnih radova tadašnji kritičari nisu pridavali poseban značaj. Na pripovetkama „Oklopnik bez straha i mane“ (1923), „Kod junaka priče“ (1924) i „Mučnih dana“ (1924), Pejčić ukazuje na modele po kojima se, u procesu semantizacije teksta, Milan Rakić javlja kao realna ličnost srpske istorije i kulture, kao posrednik (medijum) ili posednik (sama energija). U daljem tekstu autor razjašnjava da su tema Kosova kao otvorene rane i stari zavet „krstu služiš, a Milošem živiš“ glavna vrpca koja spaja ovu dvojicu stvaralaca. Metonimijskom upotrebom Rakićevog pesničkog ciklusa „Na Kosovu“, Božovićeva proza gotovo da je hermetična i neprohodna ukoliko u njeno tumačenje ne ugradimo pesničke slike i stihove Milana Rakića.

BLAGORODNO VOĆE Uz kompleksno sagledavanje rada Milana Rakića na Kosovu, ali i društveno-istorijskih prilika, knjiga „Zavet i čin: Milan Rakić na Kosovu 1905–1912.“ bogata je i brojnim prilozima. Sedam dokumenata različitog porekla donose autografe Rakićevih pesama iz ciklusa „Na Kosovu“ („Božur“, „Simonida“, „Na Gazimestanu“, „Nasleđe“, „Jefimija“, „Napuštena crkva“, „Minare“), tekstove „Nestašna fantazija Milana Rakića“, „Sultan Mehmed V Rešad prolazi 1911. kroz Prištinu“, „Milan Rakić i Isa Boljetinac“, „Oslobođenje Kosova i Metohije – Priština, Prizren: važniji datumi“, „Otac i sin: Ljubomir Kovačević, Milica Rakić, Vladeta Kovačević“, „Život i rad Milana Rakića“. Dalji korpus čini hronološki pregled bibliografskih jedinica podeljenih u pet grupa: Okvir, Osnov, Ličnosti i teme, Milan Rakić, Grigorije Božović, da bi potom usledile beleške o knjizi i autoru, imenski registar, kao i sažetak na pet jezika (srpski, ruski, engleski, francuski, nemački i italijanski).

Budući da je reč o novom izdanju knjige, setićemo se Borhesa koji kaže da svi pišemo jednu knjigu ili je, u ovom slučaju, dopisujemo. Jovan Pejčić je pokazao da i dopisano takođe može biti originalno, dostojno naše istorije, na čije je staro i surovo drvo autor nakalemio „blagorodno voće“.

Bolje mi je ovde nego u Beogradu

(Pismo ženi Milici Rakić u Beograd)

Juče, utornik, na čelu jedne kolone uđoh u Prištinu. Još sad ne mogu da se stišam i da mirno pišem o svemu što se za ovo nekoliko dana dogodilo. Glavno je da je sve bilo dobro i da je Kosovo osvećeno.

Ja sam vrlo dobro, bolje nego u Beogradu…

Ovakve događaje što sam video smatram kao naročito dobročinstvo nekog proviđenja…

 

Priština

10/22. okt. 1912.

Milan Rakić

 

Zvono zvonilo celog dana

 

Po ulasku u Prištinu, Milanu Rakiću je prva misao bila da s oslobodiocima što pre dođe u Srpski konzulat. Milan Ćurčin piše:

„Otišao je pravo u konzulat i potražio je u podrumu zvono što ga je kao konzul nekad, prilikom posete sultana Mehmeda V Rešada prokrijumčario bio da bi ga obesio u zvonik pravoslavne crkve ‚pozdravljajući‘ sultana. Nadao se, tada, da će sultan, ,ganut’ tolikom pažnjom, zatvoriti oči pred svršenim činom, i dopustiti da opet zvona, posle više stotina godina, zazvone sa hrišćanskih crkava i manastira… Ali su ga tada potkazali turskim vlastima, te mu ove, u poslednjem času, osujetiše nameru i pokvariše radost.“

 

Sada je Rakić s vojnicima zvono izneo i okačio ga o granu u porti Crkve Sv. Nikole, jedine srpske crkve u Prištini.

Prvi je povukao uže, pa ga je predao onom do sebe, da i on zazvoni.

Narod i vojnici pristupali su zvonu jedan po jedan, skidali kapu, krstili se i povlačili za uže – čitav taj dan zvonilo je opet zvono u Prištini oglašavajući oslobođenje i ispunjenje zavetne misli srpskoga naroda.

Suze na Gazimestanu

 

Kada je vojska bila na Gazimestanu, oficir dobrovoljac Vojislav Garašanin govorio je stihove Milana Rakića: „Silni oklopnici, bez mane i straha…“

Oficir iz komitskog odreda Vojvode Vuka dotrčao je do komandanta i raportirao: „Gospodine pukovniče, pesnik Milan Rakić, čije stihove govori ovaj mladi oficir, nalazi se u našem odredu.“

Pukovnik zapoveda: „Milan Rakić tri koraka napred!“

Milan Rakić od silnog uzbuđenja ne može ni da korakne.

Zato se čuje nova komanda: „Odred tri koraka nazad, osim vojnika Milana Rakića.“

Zatim još jedna komanda: „Triput ura za pesnika Milana Rakića!“

Dok se orio Gazimestan, Rakiću su tekle suze.

 

Svedočanstvo

Tadije Čemerikića

 

U selu Skulanovu, na Kosovu, živeo je jedan handžija, Stojan Džokle-Čemerikić, rodom iz Prizrena. Rakić je od njega napravio sebi ne samo čoveka od poverenja nego i najodanijeg prijatelja. Pred odlazak za Beograd, Rakić se oprostio sa tim svojim prijateljem, koji je bio oronuo i oboleo:

– Neću, ne mogu da umrem pre nego što vidim srpskog vojnika na oslobođenom Kosovu – rekao mu je prijatelj pri opraštanju.

Prolazili su meseci. Džokle je sve više oboljevao i nije mogao da se s postelje podigne. Ali je on čekao, čekao je spasenje.

I, najzad, kucnuo je bio očekivani čas.

U srećnu jesen 1912. godine, Milan Rakić, četnik u prethodnici pobedničke srpske vojske, prelazi granicu na Merdarima, nadomaku same Prištine. S fišeklijama i bombama, on, bivši konzul, ulazi na čelu jedne kolone u mesto u kome je toliko godina službovao…

Vane, Mane i toliki mali ljudi bili su njemu u mislima kada se svetilo Kosovo.

Rakić se setio i svog prijatelja iz Skulanova. Jednog dana povede sa sobom nekoliko vojnika, i na čelu ove neobične čete, sa šubarom na glavi, naoružan, uputi se u selo. Njegov prijatelj Džokle ležao je na svojoj gruboj postelji, živi leš, strašniji nego onaj Rakićev Hristos u usamljenoj crkvi u Metohiji. Do njega gotovo nisu ni dopirali zvuci kosovskih okršaja, ni osvetničke pobede.

– Slobodan si, došla je Srbija! – uzviknuo je Rakić bolesniku.

Iako u polusvesti, Džokle je poznao glas. Pogledao je Rakića, pogledao je naoružane vojnike pod šajkačom oko njega, i razumeo je. U magnovenju pribrao je svu svoju snagu, ustao iz postelje, mršav, dug, nezgrapan, i poljubio svoga oslobodioca u čelo. Zaljuljao se i pao.

Džokle je mogao ispustiti dušu tek kada je njegov zavet bio ispunjen.

[/restrictedarea]