Прича о песнику који је ослободио Србију

Пише Марјана Ћосовић

Осврт на стваралаштво којим је Милан Ракић величанствено испратио ослобађање Косова и Метохије, у којем је и сам учествовао као војник

Књиге не настају случајно, нити саме од себе, рекао је Јован Пејчић поводом првог издања књиге „Милан Ракић на Косову: завет, песма, чин“ (2006). Истина, оне су у првом реду резултат индивидуалног ауторског труда и рада, али књиге историјско-културног усмерења, каква је Пејчићева, садрже метатeкстуалне гласове заједничких стремљења да пред покољењима васкрсне херојско доба Милана Ракића, готово налик на легенду, те да и у данашњем новом драмском чину прими облике старог завета и чина.

Негде је овим дат и одговор зашто се Пејчић одлучио на ново издање књиге са нешто измењеним насловом „Завет и чин: Милан Ракић на Косову 1905–1912“ (2013). Осим савремених прилика у којима се стари предмет још једном нашао у врзином колу као потврда да „трагедије остају трајне и враћају се“, аутор говори и о другим мотивима и разликама у односу на прво издање: формалне преправке текста, садржинске допуне проистекле из новооткривених елемената о Ракићевим косовским годинама, као и сажимање документарног и илустративног материјала. Пејчић се поново наднео над судбину Косова и Метохије, бирајући трећу истину као ризик док поставља питање чињеничне потпуности постојећих извора и веродостојности текста који настаје. У судару питања дошло је до спајања два принципа у једно, у канон, у светињу, у вредност написаног.

ДИПЛОМАТА, ПЕСНИК, РАТНИК Правом творцу и добровољцу, осим историјске и књижевне подлоге, баш таква база јесте потребна ако имамо у виду да о Ракићевом службовању на Косову нема целовитих докумената, осим његових конзулских извештаја, пословних и приватних писама, дневника, песничког циклуса „На Косову“, сведочанстава претходника и сећања сарадника, листова из Ракићевог времена, студија и огледа каснијег доба. На таквим темељима настала је „ова прича“, како аутор одређује књигу.

Главни и најобимнији део књиге чини текст који је од самог почетка налик на причу – „Дипломата, песник, ратник“. Раније политичко и историјско наслеђе о питању Старе Србије Пејчић даје на маестралан начин, кроз призму Ракићевих мисли и осећања о ономе што је чуо и читао као припрему пред полазак у Приштину на место секретара у Српском конзулату, 1905. године. „Путујући климавом железницом на страдалнички Југ српски“ у песниковим мислима отвара се историја српског народа на Косову, коју Пејчић пажљиво записује – као темеље каснијих Ракићевих одлука. У првом реду то су стихови Војислава Илића, „Косово“ Бранислава Нушића, Завет Лазарев, саветовања у Министарству иностраних дела са Јованом Јовановићем, Светиславом Симићем, Димитријем Поповићем, посете Јовану Цвијићу и Слободану Јовановићу, разговори са књижевним пријатељима Богданом Поповићем и Јованом Скерлићем, „благословена дрхтава рука деде Милана Ђ. Милићевића“, преко одлука Берлинског конгреса (1878.), Прве хашке мировне конференције европских земаља, Сједињених Америчких Држава и Јапана (1899), до црне књиге страдања српског народа на Косову, која Ракића не оставља на миру откако се сусрео с њом.

У питању је „Преписка о арбанашким насиљима у Старој Србији 1898–1899“, обојена безакоњем, из које пред песниковим очима израста слика Старе Србије налик на ону напуштену цркву из истоимене његове песме. Списи који шуште под његовим прстима, присећање сведочанстава и саветовања док се смењују идилични старосрпски предели, изазивају осећања узалудности, ироније, беса, огорчења, а некада и дивљења, а за „још који сат“, рећи ће аутор, постаће Ракићева стварност. Оно што је до Приштине било знање ерудите, национална свест, песничка подсвест и породично предање, то је постало пламен који је учврстио веру, оснажио вољу за „слободом и старом славом, потврдио спремност на борбу и жртву“. Пејчић лирски описује песников губитак даха док посматра широка поља Косова и Метохије.

ДОСТОЈАНСТВО НАЈСКУПЉЕ У даљем тексту аутор изводи свога јунака на косовску позорницу, уводи га у свет дипломатије као јазбине „удворица и лицемера, лицемера-придворица“. Да је цена таквог живота често висока, али не и скупља од достојанства, Јован Пејчић ће показати детаљним описом шестогодишњег Ракићевог службовања.

Дипломатска служба у Турској крајем 19. и почетком 20. века била је најделикатнија дужност јер су се „повратила незапамћена времена невоља и несрећа“, како Пејчић проналази у Ракићевим извештајима Министарству иностраних дела Србије. Отуда је она захтевала тактичност, трезвеност, личну храброст и способност предвиђања. Три задатка која је Ракић себи поставио подразумевала су заштиту српског народа, припреме за ослобођење од Турака и национално, верско, просветно и привредно јачање угњетаваног српског народа – ти задаци нипошто нису трпели „канцеларијски“ тип дипломате, што Милан Ракић и није био.

Пејчић наводи мноштво примера конзулове акције: одласци код српских бораца, превлачење оружја за четнике, одлазак у Пећ и Високе Дечане („обетоване земље о којој се сањало, али се у њу није приступити могло“), обилазак срушене цркве Самодреже у селу поарнаућеном до последње куће. Ни ново издање Пејчићеве књиге, допуњено савременом литературом, не баца сенку на став да је Ракић био дипломата новог кова, који је проблему прилазио са жарким родољубљем и човекољубљем, што му је обезбедило поштовање домаћег становништва, али и страних дипломата. Прекаљен карактер и озбиљност у враћању Косова земљи-матици прате нашег дипломату и када ствар треба узети у своје руке: „пушка на пушку, глава на главу“.

Након што је 1911. године враћен у Београд, за шефа Конзуларног одељења у Министарству иностраних дела Србије, Ракић срцем и мислима и даље остаје на Косову. Мишљење са почетка текста – да било каква служба у Старој Србији личи на ропство, Пејчић мења у благослов и промену најлепше врсте. Осим што је испевао најзначајније стихове у таквим околностима, Ракић се кратко задржао на новом „унапређеном“ положају – да би, у првим редовима добровољаца, кренуо у непосредно ослобађање села и градова Старе Србије.

[restrictedarea]

ХЕРОЈСКО ДОБА Пејчићева књига богата је примерима херојског доба Србије, када су у рат кренули сви: професори, студенти, жене, а било је и оних што су својевољно ускочили у воз (гимназијалац Краков), па се чинило да су и мртви устали „из гробова да свете Косово“. Аутор даље наводи пророчке гласове свештеника и владика, жал старошћу спречених јунака (академик Јован М. Жујовић), болесних (песник Владислав Петковић Дис), и оних на самртничкој постељи (старац Стојан Џокле-Чемерикић чека да види српског војника на ослобођеном Косову па да на миру умре).

У било којој улози да је Пејчић затекао Милана Ракића, све његово, што је радио и осећао, имало је карактер општег. Отуда је јасно зашто никада није говорио о себи, већ само о другима, „други су (за Ракића) увек први“. А и зашто би? О јунацима говоре њихова дела и други. Зна то и аутор када наводи примере официра који на ослобођеном Газиместану рецитује стихове „Силни оклопници, без мане и страха“ и документ Божидара Симића о уважавању Ракића од стране учитеља, професора, свештеника, војвода, официра и сваког „отреситијег мештанина у Старој Србији“. „Краја нема“, рећи ће Пејчић, а и како би га било када Милан Ракић кроз „животну хуку“ није прошао „склопљених очију и скрштених руку“. Зато се аутор још једном упутио у „лов“ докумената који откривају славну прошлост нашега писца.

Тема којом Пејчић закључује причу о Милану Ракићу, а која употпуњује слику о „Србину непоткупљиве националне свести“, јесте конзулски лик песника и његова косовска лирика у прози Григорија Божовића, некада младог Ракићевог сарадника. Чињеници да је управо овај песник главни уметнички лик Божовићевих литерарних радова тадашњи критичари нису придавали посебан значај. На приповеткама „Оклопник без страха и мане“ (1923), „Код јунака приче“ (1924) и „Мучних дана“ (1924), Пејчић указује на моделе по којима се, у процесу семантизације текста, Милан Ракић јавља као реална личност српске историје и културе, као посредник (медијум) или поседник (сама енергија). У даљем тексту аутор разјашњава да су тема Косова као отворене ране и стари завет „крсту служиш, а Милошем живиш“ главна врпца која спаја ову двојицу стваралаца. Метонимијском употребом Ракићевог песничког циклуса „На Косову“, Божовићева проза готово да је херметична и непроходна уколико у њено тумачење не уградимо песничке слике и стихове Милана Ракића.

БЛАГОРОДНО ВОЋЕ Уз комплексно сагледавање рада Милана Ракића на Косову, али и друштвено-историјских прилика, књига „Завет и чин: Милан Ракић на Косову 1905–1912.“ богата је и бројним прилозима. Седам докумената различитог порекла доносе аутографе Ракићевих песама из циклуса „На Косову“ („Божур“, „Симонида“, „На Газиместану“, „Наслеђе“, „Јефимија“, „Напуштена црква“, „Минаре“), текстове „Несташна фантазија Милана Ракића“, „Султан Мехмед V Решад пролази 1911. кроз Приштину“, „Милан Ракић и Иса Бољетинац“, „Ослобођење Косова и Метохије – Приштина, Призрен: важнији датуми“, „Отац и син: Љубомир Ковачевић, Милица Ракић, Владета Ковачевић“, „Живот и рад Милана Ракића“. Даљи корпус чини хронолошки преглед библиографских јединица подељених у пет група: Оквир, Основ, Личности и теме, Милан Ракић, Григорије Божовић, да би потом уследиле белешке о књизи и аутору, именски регистар, као и сажетак на пет језика (српски, руски, енглески, француски, немачки и италијански).

Будући да је реч о новом издању књиге, сетићемо се Борхеса који каже да сви пишемо једну књигу или је, у овом случају, дописујемо. Јован Пејчић је показао да и дописано такође може бити оригинално, достојно наше историје, на чије је старо и сурово дрво аутор накалемио „благородно воће“.

Боље ми је овде него у Београду

(Писмо жени Милици Ракић у Београд)

Јуче, уторник, на челу једне колоне уђох у Приштину. Још сад не могу да се стишам и да мирно пишем о свему што се за ово неколико дана догодило. Главно је да је све било добро и да је Косово освећено.

Ја сам врло добро, боље него у Београду…

Овакве догађаје што сам видео сматрам као нарочито доброчинство неког провиђења…

 

Приштина

10/22. окт. 1912.

Милан Ракић

 

Звоно звонило целог дана

 

По уласку у Приштину, Милану Ракићу је прва мисао била да с ослободиоцима што пре дође у Српски конзулат. Милан Ћурчин пише:

„Отишао је право у конзулат и потражио је у подруму звоно што га је као конзул некад, приликом посете султана Мехмеда V Решада прокријумчарио био да би га обесио у звоник православне цркве ‚поздрављајући‘ султана. Надао се, тада, да ће султан, ,ганут’ толиком пажњом, затворити очи пред свршеним чином, и допустити да опет звона, после више стотина година, зазвоне са хришћанских цркава и манастира… Али су га тада потказали турским властима, те му ове, у последњем часу, осујетише намеру и покварише радост.“

 

Сада је Ракић с војницима звоно изнео и окачио га о грану у порти Цркве Св. Николе, једине српске цркве у Приштини.

Први је повукао уже, па га је предао оном до себе, да и он зазвони.

Народ и војници приступали су звону један по један, скидали капу, крстили се и повлачили за уже – читав тај дан звонило је опет звоно у Приштини оглашавајући ослобођење и испуњење заветне мисли српскога народа.

Сузе на Газиместану

 

Када је војска била на Газиместану, официр добровољац Војислав Гарашанин говорио је стихове Милана Ракића: „Силни оклопници, без мане и страха…“

Официр из комитског одреда Војводе Вука дотрчао је до команданта и рапортирао: „Господине пуковниче, песник Милан Ракић, чије стихове говори овај млади официр, налази се у нашем одреду.“

Пуковник заповеда: „Милан Ракић три корака напред!“

Милан Ракић од силног узбуђења не може ни да коракне.

Зато се чује нова команда: „Одред три корака назад, осим војника Милана Ракића.“

Затим још једна команда: „Трипут ура за песника Милана Ракића!“

Док се орио Газиместан, Ракићу су текле сузе.

 

Сведочанство

Тадије Чемерикића

 

У селу Скуланову, на Косову, живео је један ханџија, Стојан Џокле-Чемерикић, родом из Призрена. Ракић је од њега направио себи не само човека од поверења него и најоданијег пријатеља. Пред одлазак за Београд, Ракић се опростио са тим својим пријатељем, који је био оронуо и оболео:

– Нећу, не могу да умрем пре него што видим српског војника на ослобођеном Косову – рекао му је пријатељ при опраштању.

Пролазили су месеци. Џокле је све више обољевао и није могао да се с постеље подигне. Али је он чекао, чекао је спасење.

И, најзад, куцнуо је био очекивани час.

У срећну јесен 1912. године, Милан Ракић, четник у претходници победничке српске војске, прелази границу на Мердарима, надомаку саме Приштине. С фишеклијама и бомбама, он, бивши конзул, улази на челу једне колоне у место у коме је толико година службовао…

Ване, Мане и толики мали људи били су њему у мислима када се светило Косово.

Ракић се сетио и свог пријатеља из Скуланова. Једног дана поведе са собом неколико војника, и на челу ове необичне чете, са шубаром на глави, наоружан, упути се у село. Његов пријатељ Џокле лежао је на својој грубој постељи, живи леш, страшнији него онај Ракићев Христос у усамљеној цркви у Метохији. До њега готово нису ни допирали звуци косовских окршаја, ни осветничке победе.

– Слободан си, дошла је Србија! – узвикнуо је Ракић болеснику.

Иако у полусвести, Џокле је познао глас. Погледао је Ракића, погледао је наоружане војнике под шајкачом око њега, и разумео је. У магновењу прибрао је сву своју снагу, устао из постеље, мршав, дуг, незграпан, и пољубио свога ослободиоца у чело. Заљуљао се и пао.

Џокле је могао испустити душу тек када је његов завет био испуњен.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.