Geroй našego vremeni

Piše Stefan Karganović

Srpski mediji uporno prećutkuju pojedinosti iz američkog školovanja Lazara Krstića, pojedinosti koje bi na novog ministra  mogle da bace sasvim drugačije svetlo od nametnutog

U maniru u kojem južnoameričke hunte postavljaju svoje civilne činovnike, doveden je Lazar Krstić da nakratko odloži krah. Sigurno ne da – intenzivnijim ubrizgavanjem već korišćenih otrova – srpsku privredu spase.

Uoči sastanka sa Pjerom Lavalom srpskim Viši režimom („Dnevnik“ RTS, 14. avgusta 2013), metodični Krstić je u šest tačaka izložio program budućeg rada. Njegov inventivan plan: stezanje kaiša. Budućeg rada? Neposredno zatim ispostavilo se da je Nikola Tesla razorenih srpskih finansija u pisanje programa uložio ogroman intelektualni trud – uprazno. Na suštinu najnovije opsene, u zluradom zvaničnom saopštenju, analitički precizno je ukazala stranka Krstićevog prezrenog prethodnika: „spasonosni plan“ Lazara Krstića u stvari je nastavak našeg dosadašnjeg rada. Nedorečeni zaključak donedavnih marodera srpske privrede depresivno je jasan i besprekorno tačan. Dovođenje Krstića nije motivisano namerom da se stvarnost pošteno sagleda i problemi reše. Krstić je nova maska omražene stare politike, još jedan „ekonomski ubica“. On ne dolazi da donese nove spasonosne ideje, nego da ispali finansijski „coup de grâce“ u potiljak polumrtvoj Srbiji.

 

POVRŠNO I BESMISLENO Srpske reakcije na pompezno najavljeno postavljenje „genija sa ‚Jejla‘“ i novog Nikole Tesle, koji požrtvovano ostavlja dobro plaćeni posao u konsultantskoj firmi „Mekinzi“ da bi poslužio svojoj ruiniranoj otadžbini, po običaju bile su površne i besmislene. Za mnoge, najveći problem su Krstićeva mladost i nedostatak iskustva. Naprotiv, to je potencijalno jedna od njegovih najvećih prednosti. Rezultati rada starijih i „iskusnijih“ kolega pogubni su u tolikoj meri da nijednom žutokljuncu ne bi pošlo za rukom da ostvari gori učinak. Inteligentna i moralna mlada osoba bez balasta njihovog radnog iskustva – naročito u balkanskim podlostima – brzo bi i lako naučila sve što je potrebno.

Fundamentalno pitanje nije može li Lazar Krstić da nauči posao ministra finansija, nego da li je lojalan Srbiji. Bar jednako koliko Mehmed-paša Sokolović.

Umesto navodnog programa lišenog jedne jedine izvorne misli, ono što Krstić srpskoj javnosti stvarno duguje jeste objašnjenje boravka u tuđini tokom poslednjih desetak godina. Činjenica da je diplomirao na prestižnom „Jejl“ univerzitetu ne govori ništa i ne pruža odgovor ni na jedno pitanje. Biti diplomac „Jejla“ ne znači biti genijalan, bez obzira na šarlatanske tvrdnje kupljenih srpskih medija. Džordž Buš Mlađi takođe je diplomac „Jejla“, ali u Americi vlada konsenzus da je najgluplji predsednik koga je ta zemlja ikada imala.

Krstićevi procenjeni intelektualni kapaciteti zasigurno nadmašuju Bušove, jer u protivnom budno oko „Mladih srpskih lidera“ (Serbian Youth Leadership), programa ambasade SAD-a u Beogradu, ne bi ga u aprilu 2001. godine ni zapazilo. Zato u Krstićevom slučaju pravo pitanje ne glasi ima li on izvanrednih sposobnosti, jer da nema u njega ne bi bio uložen nijedan cent.

[restrictedarea]

PODMLADAK „LOBANJE I KOSTIJU“ Među korisnim objašnjenjima koje bi Krstić mogao dati srpskoj javnosti jeste priroda njegovog članstva u studentskoj organizaciji „Delta Kapa Epsilon“. Sasvim razumljivo, o sličnim udruženjima na kampusima američkih univerziteta, čiji se nazivi obično sastoje od tri nasumice izabrana slova grčke azbuke (takozvani „Greek fraternities“), u Srbiji se vrlo malo zna. O većini takvih udruženja nema mnogo toga značajnog ni da se kaže, zato što su sasvim benigna i mladim ljudima služe uglavnom kao ventil, da se u slobodnim trenucima napiju piva i priređuju bezopasne studentske nestašluke. Međutim, neka od tih udruženja – pored piva i zabave – imaju i ozbiljnu svrhu. U njihovom okrilju okupljaju se ambiciozni mladi ljudi koji su odlučili da se uklope u sistem i iz njega izvuku određene karijerne beneficije. „Delta Kapa Epsilon“ (DKE) jedno je od tih. „Lobanja i kosti“ (LiK) je drugo, ako ste za njih čuli. DKE je juniorska liga (podmladak) za LiK, a LiK je predvorje… sigurno shvatate čega.

Kandidati za članstvo u udruženju „Delta Kapa Epsilon“ prolaze kroz rigorozan ritual inicijacije koji se prikladno zove „Hell week“ ili „paklena nedelja.“ Sadržaj tih ispitivanja opisuje jedan od članova, američki novinar Stiv Čokins u „Los Anđeles tajmsu“ od 30. oktobra 1988. godine. Čokinsov prikaz uvodnog rituala vrlo je interesantan. On navodi, pre svega, stihove zvanične pesmice ovog studentskog udruženja:

„I kada su me najzad natakli na čupavog jarca,

Osetio sam da se nalazim u prostorijama drage, stare D-K-E.“

Poznavaocima okultne simbolike prisustvo „jarca“ sigurno neće promaći.

 

MOKRAĆA U PEHARU „Jarci su“, piše očevidac i učesnik Čokins, „igrali vodeću ulogu u posuvraćenoj liturgiji te paklene nedelje.“ U pitanju je filijala D-K-E na „Triniti koledžu“ u Hartfordu, država Konektikat, koji je Čokins pohađao, ne na „Jejlu“, ali protokol je isti.

„Kako se dobro sećam tog zvuka“, nastavlja svedok, „kada je jarac mokrio u srebrni pehar! U ogrtačima i svečanog držanja, braća su sa upaljenim svećama stojala oko oltara. Lica pokrivenog kapuljačom, majstor ceremonijala mi je u ruke stavio pehar, naredivši mi da gledam u jarca iza njega, i obratio mi se sledećim rečima: ‘Kandidate, vreme je da popiješ pišaćku svetoga jarca Delta Kapa Epsilona!’“

„Prethodne noći onesvestio sam se ločući alkoholni napitak koji su nesumnjičavim kandidatima poturila braća. Užasno mamurni, zatim smo bili prinuđeni da šest časova izvodimo razne fiskulturne vežbe.“

„Preostali deo noći proveli smo sa povezima preko očiju na smrznutoj mansardi, gde smo bili bombardovani bučnom egipatskom muzikom dok su nas braća bespoštedno ružila zahtevajući da im protumačimo ‚tajno značenje‘ melodije. Um mi je bio zamagljen. ‚Pij kandidate, pij!‘ podvriskivala su braća. ‚Pij kandidate, pij!‘“

„Kasnije, kada su mi braća saopštila da je sveti jarac žrtvovan, pojeo sam ono što su mi naredili. U ruke su mi gurnuli zdelu punu iznutrice, a u usta parče tople, odvratne hrskavice.“

 

NE VERUJTE SLAVOPOJKAMA Zanimljiva ispovest, zar ne? I drastično različita od raskošnih slavopojki („puff pieces“, kako bi se u Americi reklo) u potkupljenoj srpskoj štampi.

Tumačenje ezoterične simbolike jarca, pseudoliturgije sa oltarima i svećama, „pričešća“ u mraku životinjskom mokraćom i toplom, odvratnom hrskavicom iz ruke zakapuljačenog „sveštenika“, sve to mirno prepuštamo kritičkom rasuđivanju budnih čitalaca, učenih teologa i vrsnih poznavalaca gnostičkih doktrina. Umesto toga, postavićemo samo jedno prosto i sasvim prizemno pitanje. Koliko nezajažljivo ambiciozna jedna mlada osoba bi trebalo da bude, pohlepna na „uspeh“ kojim svoje miljenike obasipa knjaz mira sego, da bi zarad toga dobrovoljno pristala na ovako surova poniženja i maltretiranja? Takvi preko mrtvih gaze, isto kao oni koji ih sada dovode.

Za ovakav model ponašanja Francuzi imaju savršen izraz: „intelligence avec l’ennemi“. To opštenje je pogubno, ne samo kada se odvija sa osvedočenim neprijateljima Srbije, već podjednako – kao što se po nimalo diskretnim ritualnim naznakama lako uočava – i sa neprijateljem ljudskog roda u celini.

Da li je ovo lik osobe koju izgladnela i ojađena Srbija želi da vidi u svojoj vladi? Hoćete li njemu dopustiti da vam steže kaiš i od vas sakuplja harač?

[/restrictedarea]