Odlomci iz Dnevnika – NALIČJA IDILE

Piše Milovan Danojlić

Nema povratka u seosku idilu (nje, pravo govoreći, nikad nije ni bilo), a napred ne znaju kuda, ni kako. Zapalo u istorijski san seljaštvo se, možda, kroz sadašnju smrt preobražava, ali dobar ishod tog preobražaja mi, živi posmatrači, nećemo dočekati

Treći je mesec kako me, usred Srbije, budi mešoviti ptičji hor sa ruba obližnje šume. Kakvih sve glasova tu nema! Kao što majčica Priroda izvodi smele kolorističke spojeve protivne našem osećanju sklada i dobrog ukusa, tako se ni u sastavljanju ptičjih pevačkih društava ne drži krutih pravila. Stvar je prepuštena lokalnim uslovima i promenljivim mogućnostima. Kakofonija se ublažava zahvaljujući roditeljskom pokroviteljstvu opšte zajedničke pramajke. Kreje svađalački kriče, kosovi klikću, laste postižu složenije prelive, vrapci cvrkuću, detlić tercira, i to razdruženo cijukanje, izvijanje i priprosto glaskanje deluje kao uvežbavanje uvertire za spasenje duša i konačan izlazak iz istorije… Simfonijska pratnja rađajućeg dana odražava svu nesaglasnost naših očekivanja, nada i strahovanja. Dopušteno je neke izvođače voleti više, druge manje, davati prednost solističkim partijama, oglušujući se o pripevanja; sa stanovišta nevidljivog dirigenta, svi su doprinosi ravnopravni.

Pevački nastup ptičjeg naroda nameće pouku o mogućnosti miroljubivog suživota među ljudima i njihovim ustanovama. Moramo se trpeti. Tolerancija je ključna pogodba opstanka porodica, društava, nacija i država. Etnički čisti prostori su jalove enklave uobličene protiv duha celine u kojoj raznovrsni i protivstavljeni sastojci ostvaruju plodorodno jedinstvo.

Ovakve, ohrabrujuće misli rađaju se u prvim minutama dana, pre nego što ljudski sinovi iziđu na arenu.

*

U ovu slatkastu idilu umeša se, najedared, jedna epizoda Pazolinijevog filma „Uccellacci e uccellini“. To je ona scena u kojoj Francisko iz Asize propoveda ljubav pticama. Njih je Tvorac poštedeo brige o smeštaju i hrani, a time i neprijatnih iskušenja koje nameće borba za opstanak. Ako iko, ptice bi morale biti izabrani slušaoci u školi duševnog spokoja i proste radosti življenja.

Ptice su pažljivo saslušale nadahnutu propoved da bi, po završetku besede, zametnule ubilačku kavgu. One veće i jače kidisale su na manje i slabije; toržestveni skup se završio krvoprolićem. Svetom čoveku i plemenitom zanesenjaku ostalo je da, rastužen i zbunjen, razmišlja o zlu usađenom i u ova, nedužna i krotka stvorenjca. Njihovu agresivnost uočio je i Alfred Hičkok. Nasilje je u prirodi organskog sveta. Moćnici ne praštaju slabima njihovu nemoć. Mačor moje bratanice, uredno hranjen đakonijama iz samoposluge, našavši se na godišnjem odmoru, ulovio je, prekjuče, tek okoćeno zeče. Ne zbog gladi, već iz besa. Ponosan na uspeh, čudio se ljutnji svoje vlasnice.

U životinjskom, kao i u našem svetu, presudnu ulogu ima odnos snaga. Ko peva zlo ne misli, ali nije, samim tim obezbeđen od zla. U raspevanoj jutarnjoj skupštini učestvuje ptičji proletarijat. Silnici – gavranovi, kopci, jastrebovi – lebde, poput američkih bombardera, u nedosežnim visinama. Budno motreći stanje na zemlji, poneki se strelovito stušti u seosko dvorište, da ugrabi pile ili rasejanu, omatorelu kokošku. Jedna takva, bezdušna ptičurina, uzela je život seksualnom slabiću Pjeru Paolu Pazoliniju. U jesen 1975. pretučen je, motkom, na nekom bunjištu kraj Rima.

[restrictedarea]

*

Jutarnji pev zamire oko šest sati, da bi se nastavio programom lokalne radio-stanice za selo i seljake. Polet koji struji i bruji u radio-talasima u bolnom je neskladu sa mrtvilom predela i pokunjenošću ljudskih duša. Znam, život se održava i na samoobmanama, pa ipak… Dobro jutro, Šumadijo, livadice i avlijo! Tu su i one ovce u Donjem Jasenju, čobanice i medenice, i Jelena ćer njena jedina, kolenike i vretena, prela, posela i komišanja, vočići i kočići, folklorni inventar jednog davno izumrlog sveta, pojačan novokomponovanim izmišljotinama. Šumadijo, Šumadijo, ko bi tebe ostavijo, pevaju oni koji su joj davno okrenuli leđa, a slušaju oni primorani da u njoj žive, kao i onemoćali starci, jednom nogom u grobu.

Te sam pesme prvi put čuo oko 1950. Ni onda se nisu najbolje uklapale u vladajuće društvene i političke prilike, ali se, barem, mogla videti poneka čobanica kako, s pletivom i preslicom, bde pokraj ovaca, u očekivanju prosca iz susednog zaseoka. Idili se, odonda, izgubio svaki trag, i danas se oživljava kao otužna verbalna lagarija. Seljaštvo se svelo na biološku vrstu u izumiranju, stočni fond je upropašćen, leskovačka mućkalica se pravi od smrznutog mesa sumnjivog porekla, čobanice, u minićima, poslužuju po drumskim kafanama, a mladi seljaci postaju okorele neženje i čame pred prodavnicom ispijajući pivo iz flaša.Osnovna škola, u koju sam pošao u jesen 1944, imala je sedamdesetak đaka; danas ih je sedmoro.

*

One tamo, sa radijske stanice, ne zanima ružna i tužna istina. „Veseli se, kućni domaćine!“, poručuju nevoljnicima koji uzalud čekaju ženidbu svojih naslednika. Trebalo bi ih videti kad se, pijačnim danom, slegnu u opštinsku varošicu: gotovo svaki hrama, starci kriveljaju na jednu, starice na drugu stranu, posrću rasklimanih kostiju, polomljeni pod teretom godina i napornog rada, i svi su krezubi i bezubi: stomatološke usluge premašuju njihovu platežnu moć.Pesme koje prizivaju ašikovanje ispod šljive ranke nenamerno se sprdaju sa njihovim životom. Nema povratka u seosku idilu (nje, pravo govoreći, nikad nije ni bilo), a napred ne znaju kuda, ni kako. Zapalo u istorijski san seljaštvo se, možda, kroz sadašnju smrt preobražava, ali dobar ishod tog preobražaja mi, živi posmatrači, nećemo dočekati.

Obeshrabrena, raščupana, poharana i poluprazna, Srbija je ponajbolje naslikana na fotografiji koju mi je, pre dve godine, poslao Mošo Odalović. Ona je ovekovečila mlin u selu Krivi Vir, nedaleko od Čestobrodice. Naša otadžbina, danas, liči na onu vodenicu čiji je krov provaljen, a ceo zid oblepljen osmrtnicama… Sa njom se sprda i njena nesavesna birokratija,menjajući, iz čiste nepažnje, imena sela i zaselaka. Tako su Brančići prekršteni u Brančić, i meštani se već mire sa onim što je utisnuto u saobraćajnu tablu. Zovi me i krčagom, samo me nemoj razbiti: kud je otišlo sve, nek ide i onomastika.

*

Kao književni rod, idila se nekad negovala u prostoru očišćenom od složene životne zbilje, po strani od društvenog ustrojstva čiju suštinu određuju klasni odnosi. Nju je opasno približavati stvarnosti: tada prelazi u lakrdiju.

U „Putešestviju po Srbiji“ iz godine 1826, Joakim Vuič, prema uputstvu svog sponzora Knjaza Miloša, daje popis manastira i crkava poluoslobođene zemlje. Idući od svetilišta do svetilišta, sa preporukom visokog gospodara, gošćen u boljim kućama, on je prinuđen da zapazi i ponešto izvan crkvišta i konačišta. Evo jednog odeljka u kojem se bezazlenost gledanja uzdigla do maloumne sanjarije: „Sada opet pogledam na premili moj rod serpski kako je prilježan u zemljodeliju. Jerbo opet gledam kosače, kako seno kose, tamo opet mladež, gdi seno kupi i u naviljke slaže; ovde opet vidim, gdi rabotnici žito žanju i letinu vršu; tamo opet dečica, gdi pleve vinograde i čiste po vinogradi staze. I te sve poslove s radosnim pesmama i pevanjem ispolnjavaju. Dalje opet vidim ovčara, gdi pase ovce, i po bregovima kozara, koji na koze pazi. Tamo opet dalje vidim pastira, koji marvu čuva i pase, pak svaki pastir svoje orudije muzikalnoje sa sobom nosi. Jerbo jedni nose gajde, drugi svirale a treći  tambure, pa to svako svirajući peva iz sve kreposti njegove samo da sebe uveseljava i da marva dobije bolji apetit, da može prijatnije pasti travu.“

Bogme lepo, još samo da je istinito. A domoljublju nikad ne bi falilo i nešto istinoljublja. Znali smo da baštenskom cveću godi klasična muzika, kao i ptičji pev, ali da je, uz dvojnice, kravama trava prijatnija, otkriće je dobrog Joakima Vuiča, spisatelja u kome je ljubav prema otečestvu izazvala čulnu pometnju priželjkivanu, pola veka kasnije, od pesnika „Pijane lađe“.

[/restrictedarea]