Naravoučenija okupacije

Za „Pečat“ iz Vašingtona Nebojša Malić

U samoj Srbiji uspešno je uspostavljen poredak koji su američki intervencionisti prizivali devedesetih. Vašington, Berlin, Brisel i London ne mogu više da zamisle da bi u Beogradu mogli da dođu na vlast političari koji bi odbili da ispunjavaju naređenja

Kako se primiču opšti izbori 2014, opozicione stranke u Republici Srpskoj naišle su na neočekivanu podršku „nevladnika“ i zapadnih ambasada. Svašta im se nudi, obećava i zaboravlja, samo ako nekako iz Banskih dvora uklone Milorada Dodika, koji se Imperiji izgleda lično zamerio insistiranjem na Dejtonskom sporazumu i suprotstavljanjem prokonzulima u Sarajevu. Ako ovo podseća na svojevremenu opsesiju Imperije Miloševićem, nije slučajno. Svašta su godinama radili Srbiji, navodno samo da bi jedan čovek otišao. A kada je otišao, ispostavilo se da im meta nije bio on – već Srbija. Umesto instant blagostanja koje je trebalo da usledi posle petooktobarske „revolucije“, Srbija je dobila – okupaciju. Koja traje evo već trinaest godina.

 

KONSTANTA ANTISRPSKE PROPAGANDE Svake godine se od Beograda tražilo „još samo“ ovo ili ono. Malo pomalo – nestade Srbije. Marta ove godine, u Beograd je došla delegacija nemačkih parlamentaraca i donela sedam zahteva gaulajterima Srbije. Previše je u njima paralela sa austrougarskim ultimatumom iz jula 1914, da bi bila reč o slučajnoj podudarnosti. Jedini legitimni nemački interes bio je zahtev broj 2, da se pronađu i krivično gone napadači na nemačku ambasadu. U svim ostalim tačkama od Srbije se zahteva ne samo da prihvati sopstveno komadanje i klevetanje, već i da ih proglasi dobrim i poželjnim. Tako se traži da Srbija ukine „paralelne institucije“ na Kosovu i Metohiji i završi proces priznavanja Tačijeve „države“ otpočet Briselskim „sporazumom“ o granici. Ali se od Beograda takođe zahteva da u ime „pomirenja u regionu“ događaje u Srebrenici nazove genocidom, a da Srbima na Kosovu „promeni svest“ kako bi ovi zavoleli KFOR i EUleks. A kad već „menjaju svest“ jednom delu Srba, zašto ne i svima? Zar nije nemački ambasador Mas pre tri godine izjavio da Srbi moraju da objasne svojoj deci da je NATO bombardovanje bilo ispravno, baš kao što su njega učili o anglo-američkom bombardovanju u posleratnoj Nemačkoj?

Izjednačavanje Srba i Srbije devedesetih sa nacističkom Nemačkom konstanta je antisrpske propagande od početka razbijanja Jugoslavije, pa do danas. Zamenom teza i otvorenim izmišljotinama nameće se slika da su Srbi zapravo izmislili fašizam, a da su istorijska nepočinstva Austrije, Nemačke, NDH ili separatista devedesetih u stvari bila samo legitimna samoodbrana od „velikosrpske agresije“ i sijaset navodnih „genocida“ planiranih u Beogradu.

[restrictedarea]

Ova kleveta, lansirana iz Zagreba, našla je plodno tlo među propagandistima na Zapadu u okolnostima kada im je kraj Hladnog rata uskratio mogućnost da pokažu svojim roditeljima – „najvećoj generaciji“ – da su eto i oni sposobni za velike pobede. Vašingtonu je poslužila kao „humanitarni“ paravan za čisto geostrateško širenje na istok Evrope. Berlin je, međutim, u njoj video priliku da „opere biografiju“ i sa sebe skine istorijsku hipoteku za ne jedan, nego oba svetska rata. Pronemački istoričari na Zapadu danas otvoreno pišu kako su za izbijanje Prvog svetskog rata bili krivi „teroristički Srbi“ i agresivna Rusija.

Da sve bude još gore, tezu o Srbima kao fašistima, agresorima i zločincima neometano i nekažnjeno već dve decenije propagiraju brojne tzv. nevladine organizacije – koje izdašno finansiraju zapadne vlade, je li – u samoj Srbiji. Cilj njihove uporne kampanje za uspostavljanje REKOM-a je da od vlasti Srbije dobiju podršku da te klevete i laži proglase za zvaničnu istoriju, čije bi osporavanje postalo krivično delo.

Upravo to je i svrha nelegitimnog Tribunala za ratne zločine, osnovanog pre dve decenije. Takozvani Haški sud nikada nije imao za cilj pronalaženje i kažnjavanje stvarnih vinovnika okrutnih dela počinjenih tokom sukoba devedesetih. Na stranu sada što Savet bezbednosti UN nema pravo da osniva sudove, u mandatu ovog ad hoc tela veoma namerno nije bio zločin protiv mira, kategorija po kojoj su nacisti i fašisti u Nirnbergu osuđeni za započinjanje agresivnog rata. Tribunal je međutim celokupno srpsko vojno i političko rukovodstvo optužio za agresiju i genocid, po za tu priliku izmišljenom principu „zajedničkog zločinačkog poduhvata“, dok su svi ostali učesnici u sukobima ostali neoptuženi, osuđeni za pojedinačna dela ili oslobođeni. Daleko od prava i pravde, zadatak Tribunala je da nametne istoriju po kojoj su Srbi agresori i genocidni zločinci, svi ostali samo i jedino nevine žrtve, a NATO vitez na belom konju koji je na Balkan doneo mir i blagostanje.

Zato izložba o „Međunarodnim sudovima, od Nirnberga do Haga“, otvorena nedavno u Nirnbergu, ne bi trebalo da bude iznenađenje, jer se savršeno uklapa u ovu misiju. Stavljanjem lažnog tribunala u isti kontekst i kontinuitet sa nirnberškim, gradi se legitimitet Haga, dok se Nirnberg zloupotrebljava za ponavljanje klevete o navodnom srpskom nacizmu. Time se sa Nemaca skida hipoteka istorije, a NATO intervencije i okupacija blagosiljaju kao „oslobođenje“. To što se za današnje žrtve proglašavaju sve listom Hitlerovi saveznici i vinovnici originalnog holokausta, za koji nikada nisu odgovarali, odavno je odbačeno kao „velikosrpska propaganda“ i poriče se kao orvelovska zlomisao.

 

ŠTA KVARI IDILIČNU BAJKU Potraga za razlozima što je na Zapadu tako lako stvorena i opšteprihvaćena kleveta o Srbima kao novim nacistima, akademski je poduhvat. Pitanje od vrhunskog političkog i nacionalnog značaja za Srbe trebalo bi da bude kako će se oni postaviti prema toj kleveti. Hoće li Srbi pristati na nametanje lažne istorije i sve ostalo što se time pravda: otimanje teritorije, nasilna promena identiteta naroda, a možda čak i nestanak srpske države? Narod možda nije voljan, ali u verziji „demokratije“ kakvu u Srbiji primenjuje Zapad, narod se i ne pita.

Prethodna vlast je kao jedan od svojih prioriteta postavila „promenu svesti“ naroda, i otpočela proces prihvatanja lažne istorije kroz proglašavanje srpskih oslobodilačkih ratova „besmislenim“, a Srebrenice „genocidom“. Ova sadašnja je nastavila još bržim tempom, priznavanjem okupiranih teritorija kao države „Kosovo“, najavom podrške REKOM-u, a sada i pričom o nekakvom „Maršalovom planu“ – tako svesno ili nesvesno prihvatajući klevetničko poređenje sa nacističkom Nemačkom.

U samoj Srbiji, dakle, uspešno je uspostavljen poredak koji su američki intervencionisti prizivali devedesetih. Vašington, Berlin, Brisel i London ne mogu više da zamisle da bi u Beogradu mogli da dođu na vlast političari koji bi odbili da ispunjavaju naređenja. Idiličnu bajku o trijumfu dobrog Zapada nad zlim Velikosrbima remeti samo jedan detalj: Republika Srpska.

Niz otvoreno kolaborantskih režima u Beogradu spustio je prag rodoljublja toliko nisko, da Milorad Dodik nije morao da učini mnogo da bi stekao reputaciju patriote. Dok se u Srbiji ustav redovno krši, a državni vrh se ponaša kao okupacioni gaulajteri, a ne vlast suverene države, premijer, a potom predsednik Dodik uspešno se suprotstavio diktaturi niza stranih namesnika („visokih predstavnika“) i zaustavio proces kršenja Dejtonskog sporazuma oduzimanjem nadležnosti od RS. Nekada neprikosnoveni diktator, „visoki predstavnik“ je danas samo figura, ponajviše zahvaljujući banjalučkim vlastima.

Dodik, dabome, nije nepogrešiv. Olako se, recimo, odbacuje autohtonost Srba u Bosni i Hercegovini pričom o Srbiji kao „matici“, dok je javna podrška Borisu Tadiću i Demokratskoj stranci na prošlogodišnjim izborima gaf koji bi predsednik RS najverovatnije zaboravio da može. I ne bi bilo korektno Srpsku smatrati zavisnom od opstanka jednog čoveka na vlasti, pošto je preživela i progon svojih osnivača, i diktaturu „visokih predstavnika“, i dve kolaborantske vlade. Ali iskustvo Srbije ukazuje da su slatke reči Zapada opoziciji u Srpskoj pre Trojanski konj za zatiranje tog poslednjeg „remetilačkog faktora“, nego dokaz istinske posvećenosti demokratiji, ljudskim pravima i slobodi izbora.

[/restrictedarea]