Na Drini Andrićgrad

Piše Svetislav Tijanić

Kako je Andrićgrad preporodio usnuli i zapušteni Višegrad, a sa njim se sada obnavlja i čuvena na Drini ćuprija

Kraj sukoba u građanskom ratu u BiH Višegrad je dočekao sa neslavnim rekordom: dve trećine žitelja ove varoši činile su izbeglice. Prevedeno na stvarno stanje – silom prilika i željom svetskih moćnika i pored svojih imanja i zanimanja, ljudi su preko noći postali beskućnici i ubogi siromasi. Bežeći ispred suludih planova o stvaranju jednonacionalnih država na istoku Balkana, i to mahom zamišljenih na štetu najbrojnijeg i najrasprostranjenijeg, srpskog naroda, baš oni, Srbi, krenuli su, kao i 1941. i 1942. godine u zbegove. Višegrad ih je neštedimice primao u svoja nedra. Nigde, valjda, doskora nije moglo da se napiše toliko tužnih ispovesti kao u gradu koji je svojim odrastanjem i dugogodišnjim boravkom, a pogotovo romanom „Na Drini ćuprija“ nagrađenim „Nobelovom nagradom“, ovekovečio srpski pisac Ivo Andrić.

 

VIDOVDANSKI  PERFORMANS Višegrad se zbog ogromnog tereta koji su nosile sa sobom izbegličke kolone, potpuno zamrle privrede, pa i zato što je duboko na istočnoj granici Republike Srpske, smatrao gradom bez budućnosti. Bez perspektive. Sve dok se, jednog dana, tražeći prostor za postavljanje scenografije za ekranizaciju romana „Na Drini ćuprija“, na ušću Rzava u Drinu nije pojavio proslavljeni srpski reditelj Emir Kusturica. Kao na brdu Mećavnik u Mokroj Gori, gde se popeo tokom snimanja svog filma „Život je čudo“, i tu svio svoje porodično gnezdo, Kusturica je pred sobom „video“ grad. U Mokroj Gori drveni, a u „lijepom starom gradu Višegradu“ – kameni grad.

Gradnja Andrićgrada započela je na Vidovdan 2011. godine, neobičnim performansom, uz zvuke opere „Karmina Burana“, u izvođenju simfonijskog orkestra i hora RTS-a, i zvuke bagera, buldožera i kamiona. Ovom spektaklu prisustvovalo je nekoliko hiljada Višegrađana i stanovnika susednih opština. Milorad Dodik, predsednik Srpske, naglasio je tom prilikom da je ovo „projekat entuzijazma, ljubavi i vjere u bolju i sretniju budućnost“, dok ga je Emir Kusturica predstavio kao „renesansni grad od kamena sa ulicama, trgovima, hotelom, pozorištem, bioskopom, galerijama“, u kojem će dominirati srednjovekovni pravoslavni hram.

U nedelju, 4. avgusta, u novoizgrađenom hramu Svetog velikomučenika cara Lazara i kosovskih mučenika u Andrićgradu, svetom tajnom krštenja u knjigu večnog života i crkvu svetu uvedena je Anđela Simić od oca Slavena i majke Marice, rođene Tuba, stanovnika Višegrada. Kum je bio Velimir Todorović iz Bijeljine. To je prvo dete koje je kršteno u hramu koji je modifikovana kopija Visokih Dečana i čiji su temelji postavljeni 27. aprila, pozlaćen krst podignut na kupolu hrama 21. maja, a prva arhijerejska liturgija služena na Vidovdan ove godine. Ktitori ovog hrama su Emir Nemanja Kusturica i Vlada Republike Srpske uz pomoć dobrih ljudi i dobrotvora. Emir Kusturica je gradnjom Andrićgrada svim žiteljima Višegrada doneo veru u bolju sutrašnjicu. Reporter „Pečata“ je sredinom protekle sedmice posetio Andrićgrad.

 

[restrictedarea]

Valjda nigde na svetu, i nikada, grad nije tako brzo rastao, ali i interesovanje za njega. Nije nimalo teško zamisliti koliko je, od otvaranja 5. jula 2012. godine, došlo znatiželjnika ako se zna, recimo, da ovih dana kroz ovo građevinsko čudo ukupne površine 16.000 kvadratnih metara prođe i do hiljadu ljudi dnevno, da ih je u julu kroz kapiju Andrićgrada prošlo više od 10.000, i da je – i taj podatak mnogo govori – na terasama u obližnjem, doskora zamandaljenom, a odskora renoviranom hotelu „Višegrad“, terasama koje gledaju u velelepni most Mehmed-paše Sokolovića na Drini čija je rekonstrukcija upravo započela, od 1. maja do Vaskrsa – dakle, za pet dana – popijeno 4.000 kafa.

Samo u poslednja dva meseca, prinuđeni na to zbog velikog broja pristiglih vozila, Kusturica i vlast u Višegradu uradili su dva nova, neophodna i velika, parking prostora u gradu. Osnovan je i Klub obožavalaca Andrićgrada u kojem je članstvo dobrovoljno i čiji osnivači kažu da „pišu novu istoriju kulturne epohe Višegrada“. Otkud takvo interesovanje za Andrićgrad?

„Profesor Kusturica je čudo. Osetio je kako mi razmišljamo o pravom životu. O onome što nam nedostaje u Višegradu. Shvatio je da nas nemoć da ta razmišljanja realizujemo najviše boli“, govori mlada višegradska dama u prolazu.

 

KAMEN I DRVO Most Mehmed-paše Sokolovića „blokirali“ su prodavci suvenira. Najviše je onih sa likom Iva Andrića, koji je svojim romanom „Na Drini ćuprija“ ovekovečio ovo graditeljsko delo staro pola milenijuma.

Momčilo Govedarica je u iščekivanju penzije u ručno rađenim suvenirima video šansu da preživi. „Doskora je ovo bio mrtav grad, ali se sve strahovito promenilo od kako je došao Kusturica. Za njim je stigla reka ljudi, turista, a s njima i novac i roba, radost, osmesi i bolji uslovi za život. Ja sam čitavu 1992. godinu bio u logoru u Sarajevu. Izbegao sam u Višegrad, ali smo teško živeli. Jedva sastavljali kraj s krajem. Sada je i nas konačno sunce ogrijalo. Trenutno se i sin bavi izradom suvenira od prirodnih materijala, drveta i kamena, pa ću njemu sve prepustiti kada dobijem penziju“, zadovoljno će Momčilo Govedarica.

Početkom jula 2011. engleski „Gardijan“ je objavio opširan tekst posvećen početku gradnje Andrićgrada, pod naslovom „Bosanski književnik dobija grad izgrađen u njegovu čast“. U tekstu se, između ostalog, navodi da ovaj grad niče kao počast Ivu Andriću, čuvenom piscu i dobitniku „Nobelove nagrade za književnost“. „Gardijan“ citira Emira Kusturicu, koji je naglasio da je ovo „njegov najveći i najznačajniji projekat u životu“, te da se „umorio od velikih gradova“.

Na prilazima Andrićgradu, i unutar njega, sačuvana su ogromna stabla čempresa kojima je prijalo tlo pored Drine. Kusturica voli drvo. Voli da gleda kako ono raste. Kako  diše. Kada je gradio Drvengrad strogo je upozorio graditelje da mu ne oštete nijedno stablo autohtonih sorti šljiva koje je tu zatekao. Žestoko se naljutio kada je, tokom izmeštanja dalekovoda na Mećavniku, koji je do tada išao preko kupljenog imanja, na jednoj šljivi odsečen vrh.

Kroz prostranu kamenu kapiju Andrićgrada, koja asocira na primorske drevne gradove, ulazi se direktno u Ulicu Mlade Bosne. Patina po kamenim zidovima deluje kao da su kuće pravljene pre nekoliko vekova. Na železničkoj stanici Golubići, na uzanoj muzejsko-turističkoj pruzi Mokra Gora – Šargan Vitasi preko Šargana, koju je sazidao da bi snimao glavne scene u filmu „Život je čudo“, a zatim je poklonio „Železnicama Srbije“, mnogi su izgubili opklade, ubeđeni da ta stanica postoji još iz vremena gradnje pruge, pre jednog veka.

Iznad ulaza u bioskop u Andrićgradu, sa desne strane Ulice Mlada Bosna, postavljen je, s prevelikom ljubavlju i željom i majstorskom rukom rađen, monumentalni mozaik dužine desetak i visine oko tri metra. Na njemu Milorad Dodik vuče debeli konopac, a pomažu mu Emir Kusturica i iza njega brojni poznati ljudi, dobrotvori.

Duboko u pozadini, iza devojaka koje beru rumene jabuke ili nar, šta li je već, stoji nalakćen Branko Ćopić i sve to iz prikrajka šeretski posmatra. U obližnjoj knjižari „Ili-ili“, u izlogu, Selenićevi „Očevi i oci“, Kusturičine „Smrt je neprovjerena glasina“ i „Sto jada“, ali i Kišova „Mansarda“, Kaporova „Una“, Andrićeva „Na Drini ćuprija“, „Derviš i smrt“ Meše Selimovića, „Bludni sin“ Bukovskog, „Ženski rodoslov“ Ljiljane Habjanović-Đurović, „Greh njene majke“ Mir Jam, „Stara srpska književnost“ Velimira Starčevića, Dostojevski, Šekspir i mnogi drugi pisci i njihove knjige. Na tabli pred bioskopom najavljuje se film „Žestoke devojke“.

„Doskora nismo ni imali bioskop. Sada je sve mnogo drugačije, ima više mogućnosti za provod“, kaže Danijela Vuković, mlada Višegrađanka koja radi na recepciji hotela „Višegrad“, valjda i sama zbunjena velikim promenama koje su za kratko vreme razdrmale učmali grad na Drini, ali očito još nenavikla na susrete sa predstavnicima „sedme sile“.

Galerija slika, ćevabdžinica, juvelirnica, „kasaba“, uz knjižaru i bioskop sve se to nalazi u Ulici Mlade Bosne. Susedna Ulica Tomasa Mana trebalo bi tek da dobije svoja kultna mestašca za okupljanje gostiju. Na Andrićevom trgu, u srcu Andrićgrada, iako užarenom od letnjeg sunca, sasvim opuštena atmosfera. Ljudi sede, pričaju i uživaju. Niko, međutim, ne propušta priliku da se fotografiše pored bronzane statue srpskog nobelovca. Ovaj trg, kazuje nam Radoje Tasić, dopisnik BN televizije i agencije „Srna“, mesto je brojnih događanja i višegradski prozor u svet. Skoro svakog dana se održavaju koncerti, književne večeri i pozorišne predstave. Gledajući plakate i najave, najviše je programa, reklo bi se, za najmlađe Višegrađane.

„Glavna višegradska ulica je, recimo, sasvim izgubila na značaju, a oživela je ulica uz obalu Drine koja vodi od ćuprije do Andrićgrada. Sada se u njoj otvaraju kafići, galerije i drugi prostori. Od 1. maja se traži krevet više u ovom gradu, pa je u zadnja dva meseca otvoreno pet hostela sa pansionskim smeštajem. Sam Andrićgrad postao je mesto izlaska i zabave za ljude iz Rogatice, Rudog, pa i 75 kilometara udaljenog Užica. Na prostoru ispod crkve posvećene kosovskim mučenicima, srpskom caru Lazaru i ostalim srpskim postradalim junacima, pod zemljom radi najlepša diskoteka u ovom kraju. U septembru će početi da radi i Andrićev institut u Andrićgradu“, priča nam kolega Tasić.

U toj novoj „glavnoj“ višegradskoj ulici pažnju privlači ogroman mural, nastao 2011. godine, na kojem je naslikan Ivo Andrić i ispisan sledeći tekst: „Život je neshvatljivo čudo jer se neprestano troši i osipa, a ipak traje i stoji čvrsto kao na Drini ćuprija.“

 

OBNOVA ĆUPRIJE Od Andrićgrada prema mostu, zadužbini velikog turskog vezira srpskog porekla Mehmed-paše Sokolovića, rođenog inače u svešteničkoj porodici u blizini susedne varošice Rudo, uređena je pešačka staza pored smaragdno zelene Drine. Nivo ove reke, srpske žile kucavice koja kao nerv, arterija, povezuje Srbiju i Republiku Srpsku, spustiće se od 26. do 31. avgusta za dva do tri metra. Radi se zagat oko oštećenih stubova na levoj obali i počinje njihova rekonstrukcija. Taj posao, sanacija svih 11 stubova koji kao i most – to za današnje prilike svakako deluje nestvarno i neverovatno – već pola milenijuma stoje na drvenim šipovima, trajaće oko tri godine. Građevinski materijal se svakodnevno dovlači, a radove izvodi turska specijalizovana firma „ERBU“. Revitalizaciju višegradske ćuprije finansira turska razvojna agencija „Tika“ sa iznosom od pet miliona evra.

Višegrad se, dakle, promenio, utegao i ulepšao. Kao da su se doskora skrivala u svojoj bojažljivosti i besperspektivnosti, izmilela su odnekud mlada, nasmejana lica. Podmladio se grad, „sišao“ je sa Bikavca i okolnih brda na dve višegradske reke, stavio se na uslugu gostima.

Emir Kusturica, tvorac grada čija je gradnja započela na Vidovdan 2011, a biće sasvim završena istog datuma naredne godine, trenutno je u Trebinju gde snima film „Ljubav i rat“. U ovom novom poduhvatu Kusturica je i reditelj i glavni junak, dok je glavnu žensku ulogu poverio Moniki Beluči. Imajući na umu kako su nastajali Drvengrad i Andrićgrad, skloni smo da poverujemo, a to nikoga živog ne bi trebalo da iznenadi, da će ovaj filmski mag naći i tamo neki „kutak“, na Klobuku recimo gde je u toku snimanje, u kojem će posle Andrićgrada nastaviti da ispisuje najlepše stranice istorije srpskog naroda, i gradnjom nekog novog grada, novog kulturnog stecišta, iskazuje svu svoju neuništivu stvaralačku energiju i neverovatnu maštu.

[/restrictedarea]