Javne bruke evropske Srbije

Piše Miodrag Zarković

Očaj i beda koje su „evrointegracije“ posejale po Srbiji verovatno su najvidljivije u javnim servisima (RTS i RTV), koji će, svaki sa svojim teškoćama proisteklim iz neslućenih političkih zloupotreba, uskoro preći na izdržavanje iz budžeta

Pre će petao da zalaje, nego što će Aleksandar Tijanić da propusti priliku da o sopstvenom značaju još malo poduči srpsku javnost. Romantičarski opisujući sebe kao „neku vrstu omatorelog kauboja u vreme kada su već pronađeni automobili“, generalni direktor „Radio-Televizije Srbije“ dao je prošle sedmice intervju „Nedeljniku“, u kojem je, nešto inteligentniji od ostalih samohvalisavaca ovdašnje javne pozornice, veličao sebe prseći se navodnim neprijateljstvima koja je stekao i bedama koje je sebi na vrat navukao baveći se odgovorno svojim poslom.

Srceparajuća ispovest sadržala je, između ostalog, nekolike anegdote (svaka i jedna bila je sa poukom da je Tijanić neko ko političkim silnicima smeta zbog oštrog jezika i britke istinoljubivosti), ali i, svojstveno Tijaniću, dramatične opise okolnosti u kojima on mučenički živi i radi. Naravno, po navici, okolnosti se odnose na celu Srbiju, koju je generalni direktor njenog Javnog servisa ovako oslikao u dotičnom intervjuu:

„Srbija je pretragična za prozu, prekomična za poeziju (…) Samo bi neka baba narikača iz Vasojevića dala celoj priči nedostajuću dubinu.“

Već u sledećoj rečenici, skicu srpskog društva, kojem kao bajagi služi, zapečatio je sledećom sumornom pitalicom, sa sve crnim odgovorom:

„Šta je u našoj priči uzvišeno, posebno ili tajanstveno? Ništa.“

Svakog od Tijanićevih nadređenih ovakav odgovor morao bi pošteno da zabrine i zamisli. A formacijski, Tijanićevi nadređeni upravo su državljani Srbije, od čijeg se novca izdržavaju Javni servis i njegov decenijski generalni direktor.

 

KOJI TIJANIĆ LAŽE? Prvo na šta bi Tijanićevi poslodavci trebalo da namrče obrve, jeste njegov opis Srbije kao države koja je pretragična za prozu, a prekomična za poeziju. Najspornije u tom opisu jeste to što on ni na koji način nije u saglasju sa slikom koju odašilje Javni servis. Ni tragike, a ni neke podrugljive komike, nema ni u tragovima po informativnim emisijama RTS-a, i to je tako već više od devet godina, koliko je prošlo od kako je Aleksandar Tijanić postavljen za generalnog direktora.

Jasna je stvar da rukovodilac RTS-a ima pravo na svoje privatno viđenje bilo čega, pa i šire slike društvenih okolnosti. Jednako je jasno i da on ne sme to svoje viđenje silom da nameće u program kuće kojom upravlja. Teoretski je, dakle, sasvim moguće da generalni direktor nacionalne televizijske kuće ima jedan pogled na svet, a da se program dotične kuće drži unekoliko drugačijeg pogleda. Raskorak između Tijanića i njegovog programa je, međutim, preveliki da bi se uglavio u tu teoretsku mogućnost. Razlika u stavovima između Tijanića i kuće kojom Tijanić rukovodi, naprosto je suštinska i korenita; ne tiče se ove ili one pojedinosti, već temelja; ništa u programu kojim rukovodi Aleksandar Tijanić ne podseća na ovo što izjavljuje Aleksandar Tijanić. Stavovi Tijanića direktora potpuno su nepomirljivi sa stavovima Tijanića ličnosti. I to je pogolema nevolja, koja neminovno ukazuje na zlokobnu ćud današnjih srpskih glasila, možda i poslednjeg bojišta u kojem Srbija i srpski građani imaju ikakvih izgleda da se spasu „svetle evropske budućnosti“ koja će ih sahraniti.

Svrha Javnog servisa je, između ostalog, da ne odstupa od istine. Načelno, to je obaveza svakog glasila, ali u tržišnoj ekonomiji i liberalnom kapitalizmu ta obaveza je odavno izgubila na značaju, pošto svaki i jedan medij služi isključivo ciljevima svojih vlasnika, makar u toj službi bežao od činjenica. Zato je Javni servis i osmišljen kao nešto nad čime vlasništvo, opet teoretski, pripada celom društvu, tj. narodu. I zato Javni servis ima obavezu da zastupa istinu, odnosno da je ne skriva i da ne beži od nje. Tijanićev intervju potvrđuje da to uopšte nije slučaj. Nije, dakle, reč o tome da generalni direktor RTS-a ne vidi svu tu tragiku koju preko svojih leđa osećaju građani Srbije; naprotiv, ne samo da je vidi, nego o njoj još i priča na sav glas; jedino što nikako ne dopušta toj tragici ni nos da promoli u programu kojim on rukovodi, a koji je zagušen pošećerenom svakodnevicom, najčešće priloženu uz tumačenje kakvog „stručnjaka“ iz CeSID-a.

 

UMOBOLNO PRIZNANJE Drugo na šta bi svakom časnom čoveku morala da se podigne kosa na glavi, jeste Tijanićeva besramna primedba da u „našoj priči“ ne postoji ništa „uzvišeno, posebno ili tajanstveno“. Tolika prizemnost, kao proizašla iz nekog učestalih od predavanja Ivice Dačića ili Aleksandra Vučića, bila bi sporna čak i da Srbija nije u stanju u kojem se nalazi već 14 godina, tj. da joj nisu ugroženi ustavni poredak i granice. Čak i u nekoj mirnoj, nenapadnutoj državi, na čelu Javnog servisa ne bi imao šta da traži čovek koji ne prepoznaje ništa uzvišeno oko sebe.

U Srbiji je sve to još mnogo poraznije, zato što Tijanićev RTS ne prećutkuje samo tegobe i teškoće samozvanih „evropskih integracija“ (da li je, primera radi, Javni servis upriličio neku emisiju o tome što Srbija proteklog Vidovdana nije dobila onaj famozni datum, zarad kojeg je današnja vlast u Briselu pristala i na odricanje od Kosova i Metohije?!), nego i uzvišenu borbu protiv istih. Privatne televizijske stanice i ostala glasila možda i nisu dužna da izveštavaju o četiri severne pokrajine Kosova i Metohije, ali RTS neosporno jeste. I to ne da izveštava samo kada izbije nekakav sukob srpskog stanovništva sa stranim vojnicima, pa kamere RTS-a snime ceo događaj sa bezbedne udaljenosti od nekoliko kilometara (što onda omogućava mešetarima tuđe nesreće, poput Vuka Draškovića, da obmanjuju vaskoliku javnost vajnim nemačkim ili američkim supertajnim izveštajima koji „dokazuju“ još jednu srpsku krivicu koja u stvarnosti ne postoji). Ne, dužnost Javnog servisa, koji bi stvarno služio društvu i državi, nalagala bi da se sa severa Kosmeta neprestano izveštava. Tada bi i Tijanić, a i ostali malodušni narcisi srpske javne pozornice, morali da odustanu od svojih omiljenih teza da ničega uzvišenog oko nas nema, jer bi ih primer borbe Srbiji vernih građana sa severa pokrajine – u svoj uzvišenosti te borbe koja traje već 14 godina – naterao na to.

„Bez dobrog Javnog servisa Srbija je umobolna država“, izrekao je Tijanić u odgovoru na naredno pitanje intervjua „Nedeljniku“. Možda i nehotice, generalni direktor RTS-a ovim je rečima izrekao presudu sebi, za ovih bezmalo deset godina koje provodi na čelu najuticajnije srpske ustanove. Za to što Srbija, dobrovoljno se stavljajući u ruke tuđina, prečesto podseća na umobolnu državu, odista je kriv Tijanićev Javni servis, sa svojim programom skrpljenim po potrebama osvedočenih neprijatelja države.

 

[restrictedarea]

„GOVOR MRŽNJE“ Avaj, Kosovo i Metohija, mada jesu najveća briga današnje Srbije, nisu i jedina. Sudbina slična ovoj koja je zadesila južnu pokrajinu uveliko se priprema i za severnu, Vojvodinu. Razlika je samo u tome što se ne priprema bombama, već nečim možda i delotvornijim: „Radio-Televizijom Vojvodine“.

Za neupućene, „Radio-Televizija Vojvodine“ je pokrajinski, tj. vojvođanski Javni servis. U poslednje četiri godine, to je podrazumevalo da RTV služi prvenstveno tamošnjim separatističkim nastojanjima, koje se i pokrajinska i republička vlast prave da ne vide. A služenje tim nastojanjima nikada nije bilo jeftino, pa je RTV kakav danas zatičemo primer paprenog računa koji će na kraju morati da pokriju građani Srbije, iako je ceh pravljen isključivo njima na štetu.

Dozvolićete, nadamo se, malo skretanje sa teme na ovom mestu. Uglavnom, naime, nije lepo nabijati na nos drugima da ste za nešto bili u pravu. Ako su oni uvideli istinitost onoga što ste tvrdili, reći će vam i sami. Ako vam ne kažu, onda ih i nije briga ili ih je zavist nadjačala, a u oba slučaja je izlišno da sami podsećate na sopstvene zasluge.

Postoje, međutim, jasni izuzeci. Recimo, ko je na vreme upozoravao na sva zla koja će proisteći iz Hitlerovog dolaska na vlast, mogao je kasnije, ogorčeno, ali i sa punim pravom, da prizove u sećanje upozorenja izrečena u vreme kada nikoga kao da nisu ni zanimala. Isto je i sa onima koji su se pre 95 godina opravdano protivili ujedinjenju Srbije sa narodima navodno bliskim, a u stvari ogrezlim u mržnji prema svemu srpskom – kada se zajednička država raspadala u krvi 1941. godine, a ustaški režim kretao u genocidni pohod po krajevima vekovima naseljenim srpskim stanovništvom, protivnici južnoslovenskog okupljanja imali su sva prava da podsete na opomene koje su oni uzalud iznosili.

Nadamo se da će i „Pečatu“ biti oprošteno što će se sada vratiti sedam meseci unazad, na kraj januara tekuće godine, kada je bio sa svih strana napadnut zbog niza članaka o „Radio-Televiziji Vojvodine“ i teškim novčanim i političkim ogrešenjima u toj kući. Bilo je to vreme kada su našem časopisu, kao i potpisniku ovih redova, rukovodioci RTV-a pretili sudskim gonjenjem, a sve zarad „govora mržnje“ koji smo navodno širili u pomenutim člancima. „Ugroženom“ RTV-u su tada u „pomoć“ priskočili i pokrajinski i republički službenici i postavljenici, glasila srodnog političkog usmerenja (na primer „Vreme“), zatim strukovna udruženja (i UNS i NUNS, ujedinjeni kao nikada do tada), pa i nezaobilazni međunarodni činioci (Dragana Nikolić-Solomon, dugogodišnja šefica Odseka za medije u misiji OEBS-a u Srbiji).

Ko je pratio, verovatno zna da od tužbe nije bilo ništa, upravo kako smo još tada i procenjivali – zato što „govora mržnje“ naprosto nije bilo. Ovih dana je, međutim, na videlo izašlo i sve ono što su rukovodioci RTV-a probali da prikriju galamom o „govoru mržnje“.

 

NIKAD TEŽE Saopštenjem se proteklog utorka, 27. avgusta, oglasila RTV podružnica Sindikata novinara Srbije. Njihovo saopštenje, koje u potpunosti potvrđuje navode „Pečata“ od zimus, prenosimo u celini:

„Sindikat novinara Srbije, Podružnica RTV, ocenjuje da je situacija u RTV veoma složena i nikad teža. Zaposleni zarade nisu dobili za protekla tri meseca, a državi za maj nisu plaćeni porezi i doprinosi. Dug je veći od osam miliona evra. Međuljudski odnosi su sve lošiji, pa preti opasnost da vrlo brzo eskaliraju.

Sindikat novinara upozorava dušebrižnike koji plasiraju najave da programa od 1. septembra neće biti, da se manu manipulacija, laži i stvaranja haosa. Bez obzira na sve teškoće, program će biti emitovan. Tu neistinu uglavnom lansiraju određeni pojedinci iz kuće, ali i pojedine vojvođanske političke partije i građanska udruženja.

Žalosno je da o funkcionisanju RTV, malverzacijama, nedomaćinskom ponašanju i zloupotrebi položaja govori Sindikat novinara Gradskog veća, a da većinski, Samostalni sindikat RTV,  sve vreme ćuti.

Izjava predsednika Samostalnog sindikata RTV Dragutina Remeckog u listu ‚Naše novine‘ od 24.08.2013. godine: ‚Zaista činim sve što je u mojoj moći da se situacija popravi, ali ne može preko noći‘ – ortodoksna je laž. Tačno je samo to da je Remecki radio, ali samo za sebe. Od koeficijenta koji je imao dok nije postao predsednik Sindikata 3,25, dogurao je do koeficijenta 6,8. Osim toga, redovno je  od poslodavca dobijao i stimulacije, pa je prošle godine imao veći prosek plate nego zamenik generalnog direktora.

Sindikat novinara Srbije, Podružnica RTV, predlaže da se radi racionalizacije i ušteda ukine Dopisništvo u Beogradu, koje RTV mesečno košta, zajedno sa studijom u ‘Hepi televiziji’,  preko 20 hiljada evra; da obustavi svakodnevni prevoz ‘beogradskih kadrova’ od i do Beograda (dvoje kola); da obustavi dalju kupovinu serija, filmova i nezavisnih produkcija, te da se uvede  štednja na svim nivoima, pre svega, putovanja u inostranstvo.

Sindikat ponovo insistira na odgovornosti Upravnog odbora RTV i bivšeg rukovodstva kuće, a od nadležnih državnih organa, posebno od Državne revizorske inspekcije traži da preispita finansijsko poslovanje RTV i proveri sve ugovore.

Sindikat apeluje na državne organe, a pre svega na Vladu Srbije, da finansijski pomogne RTV kako bi se premostio period do budžetskog finansiranja ove medijske kuće, jer više od 80 odsto zaposlenih živi na ivici egzistencije“, stoji na kraju saopštenja Sindikata novinara Srbije, Podružnice RTV.

 

SAVREMENI VESTERN Ovo saopštenje nije ni približno naišlo na odjek koji zaslužuje. Odjek je izostao ponajviše zbog toga što je retko koje glasilo i prenelo saopštenje, za šta su, da budemo realni, donekle odgorovorni i u samom Sindikatu: da su negde u saopštenje umetnili izraz „hrvatski lobi“, koji dokazano uključuje političke alarme širom Beograda i Novog Sada, o njihovom bi se sačinjeniju govorilo danima; nimalo pohvalno, naravno, pošto bi bili optuženi za „govor mržnje“, ali im pažnje ne bi nedostajalo.

Ovako, pažnja im je ostala uskraćena, kako to već i biva u državi koja je „pretragična za prozu, prekomična za poeziju“. Zloupotrebe rukovodstva RTV-a same po sebi izgleda nisu dovoljne da podstaknu ovdašnje medije da se odgovorno postave prema tom bolnom pitanju.

Šteta, jer je reč o, da ponovo pozajmimo od Tijanića, savremenom vesternu, u kojem banda pljačkaša nemilosrdno pustoši imanja poštenih, ali metiljavih zemljoradnika. Bandu u ovom slučaju predvodi Sanda Savić, samozvana programska direktorka RTV-a, pristigla tamo iz B92 zajedno sa nekolicinom bliskih saradnika. Sanda Savić i njena skupina uspeli su da dug RTV-a za kratko dupliraju, pa još malo i preko toga, tako da je ova kuća danas dužna oko osam miliona evra. Trošili su nemilice, od svakodnevnog vozikanja između Beograda i Novog Sada (koje se pominje i u saopštenju Sindikata), preko putovanja u inostranstvo (prvenstveno Marina Fratucan, jedna od njihovih novinarskih „zvezda“, koja je na nedeljnoj bazi nalazila razloge da se šetka po „regionu“), pa sve do basnoslovno plaćene „nezavisne produkcije“ i preskupih filmova i serija. Sve je to pravdano navodnom vrhunskom kakvoćom programa, za koji je sertifikat izdao Teofil Pančić lično.

E sad, što taj program nije ni po ukusu, ni na korist građana kojima je kao bajagi namenjen, to je drugo pitanje. Krivi su, po dobrom evrointegracionom običaju, građani. Oni su ti koji ne razumeju svu „veličinu“ i „važnost“ poduhvata koji je preduzela Sanda Savić sa saradnicima. A pošto ne razumeju, građani to neće ni da plaćaju, i eto začaranog kruga u kojem je Sandi Savić i njenoj četi maloj, ali odabranoj bilo odobreno da se godinama igra televizije na naš račun.

Ko će na kraju da plati ceh? Građani, normalno. Samo ne putem pretplate, što su još i mogli da izbegnu pukim odbijanjem da plate. Ne, od sada će se oba javna servisa izdržavati sredstvima iz budžeta.

Takav vid izdržavanja javnih servisa već je naišao na kritike, i to, normalno, upućene sa potpuno pogrešne strane i na potpuno pogrešnu temu – ustala je sila i nepravda „nezavisnih“ „intelektualaca“ i kojekakvih opskurnih, ali takođe „nezavisnih“ udruženja, da ukaže na to kako će budžetski novac dovesti do političke poslušnosti RTS-a i RTV-a prema onima koji budžetom i raspolažu, tj. aktuelnoj vlasti.

U toj halabuci se, dabome, drsko prećutkuje da su oba javna servisa i do sada služila interesima vlastodržaca, odnosno stranih činilaca koji vlastodršce i postavljaju, kako u Beogradu, tako i u Novom Sadu.

Prećutkuje se i sve sumornija krvna slika srpskih glasila uopšteno. Prećutkuju se nedavne skandalozne, drakonske sudske presude protiv pojedinih lokalnih glasila, naročito u Vojvodini. Takođe se skrajnjuju i učestale najave „grčkog scenarija“, gde je nacionalni javni servis naglo prestao sa radom početkom juna, da bi kasnije bio privremeno oživljen i sada mu se rešava sudbina. Prema najnovijim kretanjima, ali i nezvaničnim saznanjima, nešto slično sprema se i Srbiji.

 

Nastaviće se

[/restrictedarea]