Fotelja u procepu

Piše Ljiljana Bogdanović

Da li je položaj ministra kulture u Srbiji mesto koje je sistemski i strukturno šizofreno i raspolućeno, i šta u prilog o tom viđenju govori smenjivanje Brace Petkovića i ustoličenje novog čelnog čoveka ovog vladinog resora

Gospodin koji je nedavno na svom Tviter profilu napisao rečenicu: „Tačno je da ‚Proslava Milanskog edikta menja imidž srpske kulture‘, sada su svi uvereni da smo veće budale nego što su mislili“, verovatno će biti novi ministar kulture u srpskoj vladi. Gospodinu bez dlake na jeziku ime je Ivan Tasovac, radno je već duže vreme angažovan na mestu direktora Beogradske filharmonije, a pomenuti „tvit“ njegova je ocena udarnog projekta kreatora ovdašnje aktuelne kulturne politike. Oštro, ali ni to nije sve. Do trenutka kada je ovaj broj naše novine otišao u štampu, nije još uvek bio poznat odgovor na spisak želja, pardon – zahteva i uslova, koje je premijeru Dačiću u pregovorima oko rečenog postavljenja, ispostavio Ivan Tasovac. Ako je odgovor nadležnih bio potvrdan, Srbija je, u međuvremenu, posredovanjem i voljom SPS-a, u liku ovog – na našoj kulturnoj sceni izrazito samosvojnog, čak i imidžom nimalo konzervativnog i tradicionalnog – umetnika dobila novog ministra kulture. U suprotnom, smenjenog prethodnika u ovoj uvaženoj fotelji, čini se sve neudobnijoj i sve zahtevnijoj, naslediće neko možda pomirljiviji i na jeziku mekši od dirigenta Tasovca, neko voljan da bude maneken ne samo odgovarajuće partijske i političke paradigme, već i disciplinovani „serviser“ vladajućeg ustrojstva i raspoloženja među najuticajnijim i najmoćnijim protagonistima kulturno-umetničke i šire – društveno političke scene. O profilu te scene, o njenom trajanju i kriterijumima odlučuju već godinama inače isti pojedinci i krugovi, izvesno bliži uverenjima gospodina Tasovca nego dojučerašnjeg ministra gospodina Bratislava Petkovića. (Posebno je pak pitanje da li u Tasovčevom kritičkom nastupu progovara upravo volja i diktat ove iste moćne i glasne grupe među kulturnjacima i umetnicima čije su demonstracije „protiv stanja u kulturi“ puneći nedavno medijski prostor, doprinele odlasku Petkovića, odnosno da li je i „nesavitljivi“ Tasovac zapravo maneken ove na srpskoj umetničkoj i javnoj sceni najpovlašćenije grupacije!)

PITANJE SVIH PITANJA Nezavisno od personalnog rešenja, svaki novi ministar, pa i Ivan Tasovac dakle, bude li nameran da stvarno utiče na „imidž srpske kulture“ i odluči o njenoj sudbini tako što će da vaspostavi stanje prema kojem ubuduće neće biti „svi uvereni da smo veće budale nego što su mislili“, moraće da razreši neka važna pitanja o kojima se javno jedva ili namerno tendenciozno i iskrivljeno govori. Reč je o imanentnoj šizofreniji srpske kulture, koja je upravo u slučaju Bratislava Petkovića ispoljena u punoj i neprijatnoj jasnoći. Ova šizofrenija nije problem „rascepa duše“, već svojevrsna raspolućenost i poremećenost u vrednosnom sistemu koji nacionalnu kulturu i kulturnu politiku nastoji da definiše i usmeri što dalje od – nacionalnog, identitetskog i državnog. Poznato je naime da se ovde uporno govori o sumraku i zapuštenosti kulture, ali najčešće se brižljivo izbegava definisanje aspekata nacionalnog i idejno-vrednosnog i njegove važnosti u ovom identitetskom domenu.

Setimo se jedne praktične i ozbiljne preporuke na temu – šta budući srpski ministar kulture nikako, bez preke potrebe i iznudice, ne bi trebalo da izgovara? Bez sumnje, to je reč „patriotizam“. Njegovog prethodnika Bratislava Petkovića skupo je stajala – protestno horsko dovikivanje iz drugosrbijanskih redova i danas, godinu dana posle Petkovićeve izjave o tome da „nam treba patriotska umetnost“, potvrđuje da je u pitanju ogrešenje koje se ne prašta.

Nezavisno od toga koliko se u ovom slučaju namerno karikira pojam „patriotskog“, događaji koji su obeležili ministrovanje ovog SNS-ovog pripadnika, uzorita su priča o udesu pojedinca u kadrovsko-partijskoj mešalici u kojoj su interesi, ali i besmisao podjednako uticajni „principi“ u krojenju političkih, profesionalnih i ličnih sudbina. Braca je pokušao najpre da bude svoj, da govori i da dela u skladu sa programskim postavkama SNS-ovog odbora za kulturu. Nije se posrećilo, a kako je to izgledalo, neka dočara jedna rečenica objavljena u „Pečatu“, prošlog leta. „Početak mandata novog srpskog ministra kulture Bratislava Petkovića nalik je demonstraciji umeća brzog trčanja kroz minsko polje medijske poruge, ironije, tobožnjih principijelnih javnih sporenja, čak i okrutnih uvreda iz redova političkih neistomišljenika.“ Rekosmo, Braca je pokušao, ali nije vredelo, nije bio „njihov“, odnosno nije bio deo miljea i struktura koje su suvereni arbitri i trendseteri u srpskoj kulturi već bezmalo dve decenije.

[restrictedarea]

POUČNA SUDBINA U aktuelnim, a u susret rekonstrukciji vlade, sve življim medijskim raspravama na temu: kakav nam je ministar kulture potreban, bilo je navedeno i dosta opštih mesta o tome da je poželjno da se na tom mestu nađe ličnost od integriteta i autoriteta – kako u domenu stvaralaštva, tako i u javnom životu uopšte. Ima li tog autoriteta koji danas u baražu raspomamljenih tabloida ne bi bio „načet“ ili integriteta koji spin-specijalisti za javne poslove ne bi razlabavili? Uzaludna priča, dakle. Istini je bliže to da je ovde poželjan sasvim poseban profil i sklop ličnosti. Autoritet u vremenu bez autoriteta teško da može biti neprikosnoven, no iskustvo, pa i ovo najsvežije sa smenom u ministarskoj fotelji, govori da odlučuje psihološki sklop, da pokeraši i hladnokrvi, fajteri i mangaši, te ovi koji već na početku „postave uslove“, imaju veće šanse.

Kako je Bratislavu Petkoviću pošlo za rukom da tako reći od prvih dana svog ministrovanja, postane kandidat za smenu i omiljena meta drugosrbijanskog i građanističkog iživljavanja? Pored nesumnjivog medijskog evergrin favorita koji predstavlja njegova do danas sa velikom strašću citirana izjava kakva bi umetnost valjalo da bude, indikativno je i jedno malo portretisanje njegove ministarske pojave iz redova ostrašćenijih kritičara. Kada je bio imenovan, na „Peščaniku“ se moglo i ovo pročitati : „Izbor Bratislava Brace Petkovića spada u antievropski potez par excellence koji SNS može mnogo koštati, jer ministar kulture pored domaćih seljakanja muzeja po mahalama, trebalo bi da ima i važnu ulogu u regionalnoj i evropskoj saradnji, međutim ovakav ideološki profil ukida svaku mogućnost da do nje ikada dođe. Za tako nešto nije dovoljno u državnom performansu sahrane patrijarha Pavla videti čin prepoznavanja vrline pred kojim je „zanemela Evropa“, kako tvrdi Petković meditirajući nad budućnošću srpske kulture. Za to je potreban iskorak iz autoviktimološkog narativa i stanja poricanja genocida, za šta SNS očigledno nema snage što se jasno vidi u izboru Bratislava Brace Petkovića.

Ovo se inače događalo leta prošle godine, gotovo istovremeno je tekla promocija ministra iz njegovih partijskih (pobedničkih i egzaltiranih) redova. Aleksandar Vučić je ministra kulture najavio biranim rečima – kao „čoveka za koga niko nikada nije rekao ništa loše“. „On će moći da pomiri sukobljene lobije u sektoru kulture. To je izuzetno obrazovan čovek, erudita, koji je u kulturi 40 godina i mislim da će ljudi biti veoma zadovoljni“, rekao je Vučić. Tada je timu na koji se odnosila i najava: „Biramo Vladu koja će promeniti Srbiju!“ pripadao i Petković. Danas je jasno da je uticaj krenuo drugim pravcem, pa Srbija menja, odnosno rekonstruiše vladu, a sa njom menja i ministra kulture.

CRVENE LINIJE U navedenom paradigmatičnom razmišljanju „Peščanikovog“ autora naznačene su mnoge crvene linije koje jedan srpski ministar kulture, želi li da živi spokojno, ne bi smeo da pređe. Poželjan je ideološki profil, u kojem je rafinirana nadgradnja nad podrazumevajućim proveropskim (proevropskim samo na način kako se to definiše, na primer, u svetim knjigama LDP-a i njegove prvosveštenice L. Perović!) ustrojstvom „iskorak iz autoviktimološkog narativa i stanja poricanja genocida“. Ove crvene linije su bile važne tada, važne su i danas. I u meri u kojoj je „zakucana“ njihova neprikosnovenost i neumoljivost i u ravni zvanične politike, ogleda se i traje i šizofrenija i raspolućenost bića savremene srpske kulture. To je suđeno u odnosu na situaciju u kojoj je prirodno da se u javnoj sferi brižljivo izbegava afirmativno određivanje prema nacionalnom i patriotskom. Na stubu srama završava svako ko prestupi i prekorači, pogotovo ako je na isturenom položaju.

Priča o sumraku i urušavanju srpske kulture je konstanta u svim diskusijama o ovoj temi. U njoj se brižljivo prikrivaju interesi grupni i lični, nemilosrdna konkurencija i često bezobzirno podmetanje. Razumno je pitati: kako je uopšte išta opstalo, kada silazna linija traje decenijama?

Isključimo li pojedinosti o siromaštvu i večitoj besparici, sadržaj ovih rasprava, kao i situiranje najvažnijih problema upadljivo su međutim različiti zavisno od kruga u kojem se dijalog odvija. Kultura u Srbiji nikada nije bila u težem položaju, a najvažniji segment delovanja novog ministra kulture trebalo bi da bude bolje finansiranje relevantnih manifestacija i stvaralaca, zaključuju, na primer, neki od eminentnijih stvaralaca u nedavnoj javnoj diskusiji. Važno je, naglašavaju oni, da se uspostavi sistem vrednovanja stvaralaštva i što pre otvore krovne institucije kulture u Srbiji, kao što su Muzej savremene umetnosti i Narodni muzej. Na drugoj strani međutim, u krugu onih koje ne bez negodovanja oni moćniji i u medijskoj sferi uticajniji zovu „patriotama“, kao mnogo važniji i preči poslovi prvog čoveka ovog resora navode se razbijanje stereotipa, poput stava da afirmacija nacionalnog u kulturi sama po sebi znači zatvorenost i retrogradno putovanje u idejno i stvaralački problematične prostore stvaranja. Takođe, ministar bi trebalo, prema viđenju zastupnika nacionalnog aspekta kao najvažnijeg u kulturi, da obavi i neke staromodne poslove poput duhovne i moralne obnove, čiji bi podrazumevajući deo bila kulturna politika koja bi uvažavala nacionalno, odnosno srpsko stanovište!

Sve pomenuto, sačekaće i novog Sizifa, koji će tek početi da grabi korak po korak ka odredištu nedostižnom – ukoliko se i ne prevaziđe temeljni rascep i oštra podeljenost u srpskoj kulturi. Sedeći u svojoj zahtevnoj i nesigurnoj fotelji, o tome bi svakako trebalo da misli i budući ministar kulture. Fakirske veštine na ovoj trnovitoj podlozi su dobrodošle, iako bi neke druge, moralne i intelektualne pre svih, možda bile još praktičnije.

[/restrictedarea]