Evroprevara

Piše Dragan Mraović

Globalizacija, odnosno smanjivanje broja mesta na kojima se donose političke i ekonomske odluke cilj je Novog svetskog poretka. Stožer okupljanja nisu SAD, kao takozvana najmoćnija sila, već internacionalna bankarska elita koja je prava najmoćnija sila sveta. Tome cilju služi Evropska unija.  Tome cilju služi evro. I tome cilju hrli srpska vlada

Poznata je misao osnivača najmoćnije bankarske dinastije sveta, Majera Emšela Rotšilda: „Dajte mi kontrolu nad novcem u nekoj državi i nije me briga ko pravi zakone.“ Ovo nikako da uđe u uši naših evroljubaca u oba smisla ove reči: onih što bi da se evrounijate i onih što misle da je evro, kao moneta faktor stabilnosti. Zato je grobar srpske privrede, a posebno srpskih banaka, Mlađan Dinkić, obavio ogroman posao u Srbiji za Rotšildovu imperiju kada je uleteo u „Narodnu banku“ 5. oktobra 2000. godine, pa potom rasturio četiri razvojne banke: „Jugobanku“, „Beogradsku banku“, „Investbanku“ i „Beobanku“, a s njima i Službu društvenog knjigovodstva (SDK), pored koje ne bismo imali Pajtićeve vojvođanske bankarske lopurde. Naime, u zdravim državama komercijalne banke slede nacionalni interes i novac koriste kako bi podstakle proizvodnju u zemlji. Nacionalne banke se tako i same razvijaju, u skladu sa nacionalnom ekonomijom. Sistem oligarhijskih banaka divljeg kapitalističkog liberalizma radi suprotno tome, odnosno tako što se njegova bankarska mreža koristi za isisavanje razvojnog kapitala iz nacionalnih ekonomija. Zato su velike srpske banke prve likvidirane posle okupacije Srbije koju je izvršila Soroševa „demokratija“. Petooktobarski prevrat je označio početak novog istorijskog razdoblja, u kojem je Srbija materijalno osakaćena skoro onoliko koliko ju je osakatio „Milosrdni anđeo“, a koje će biti upamćeno kao evromanijaštvo.

 

MOĆ SUGESTIJE Najnoviji „bljesak“ evromanije u glavama naših političara je objašnjiv jedino delovanjem ENF generatora na njih prilikom njihovih poseta Briselu. Nećemo da verujemo da nije tako, jer bismo, u suprotnom, morali da koristimo neke za njih neprijatnije definicije da bismo objasnili njihovo ponašanje. Naime, poslednjih decenija razvijeni su takozvani generatori ENF male snage, za uticaj na psihu ljudi koji utiču na pregovarače od kojih se očekuje određena vrsta kompromisa. Deluju tako što vrše poremećaj rada centralnog nervnog sistema promenom frekvencija, čime se veštački usporava ili ubrzava aktivnost mozga. Takva promena onemogućava čoveka da normalno razmišlja i donosi racionalne odluke. Moguće je ostvariti različite emocije čoveka, a koriste se tokom svečanosti, prijema ili za uticaj na demonstrante.

Nedavno je na ovo ukazao i Miroslav Lazanski podsećajući da je stručnjak za psihotroniku Igor Smirnov radio s američkim službama CIA, FBI, NSA i DIA na programu psihokorekcije, odnosno tehnologije koja može da se koristi za promenu rasuđivanja, za suzbijanje političkih protivnika i ostalih potencijalnih opasnosti u okviru Novog svetskog poretka. Naime, Lazanski prenosi da je Smirnov tvrdio da može meriti moždane talase koristeći elektroencefalograme, potom kreirati, pomoću kompjutera, mapu podsvesnih i drugih ljudskih impulsa, kao što su bes i seksualni nagon. Pomoću snimljenih podsvesnih poruka može da se izmeni perspektiva uz moć sugestije. Zato Lazanski kaže: „Kada danas slušam neke ovdašnje političare koji gorljivo govore o potrebi promene naše svesti i mišljenja, onako zlobno razmišljam da li su zapravo oni već podvrgnuti psihotroničkoj obradi promene svesti. Jesu li već bili pacijenti profesora Smirnova? Hoće li nas opet ubeđivati da bi trebalo kolektivno da menjamo svest?“

Naši psihotronički tretirani mozgovi su jedini koji ne mogu da vide ono što odavno uviđa i zapadni liberalkapitalistički svet, da nije održiva Evropska unija ovakva kakvom je predstavlja Alen Pargez, francuski profesor emeritus na Ekonomskom fakultetu Univerziteta „Franš-Kont“ u Bezansonu i predavač na Ekonomskom fakultetu u Otavi, nekadašnji konsultant francuskog predsednika Fransoa Miterana: „Evro(unija) je novi totalitarni društveni sistem, koji je programiran pre mnogo vremena, u periodu između dva svetska rata, a koji je dovršio predsednik Miteran. U tom novom svetskom poretku neće biti suverenih država. Država mora nestati ili bar ona država koja potiče iz demokratije. U novom svetskom poretku vlast mora biti potpuno preneta u ruke elite, kapitalističke klase tehnokrata koji vole da imaju moć apsolutne kontrole.“

Evropska unija ima u svome jezgru evro, preko kojeg se vrši antidemokratska prevara i pljačka, pre svega evropskih naroda. Zato, profesor Pargez kaže: „Pošto su zemlje članice (Evropske unije) lišene svoje monetarne moći, evro će biti sasvim privatna moneta, stvorena jedino zbog privatnih agenata banaka koje moraju da slede ciljeve ‚Centralne banke‘ koja mora da ispunjava očekivanja finansijskih tržišta.“

Dakle, današnja EU je samo ljuspa za evro, odnosno ona je evrozona preko koje malobrojna finansijska elita upravlja Evropom mimo bilo kakvih demokratskih postavki. „Evrozona ima za program da svede privredu na šesnaesti vek, na feudalizam, kada su zemljoposednici i bankari bili privilegovana klasa“, kaže profesor ekonomskih nauka Mihael Hadson.

 

[restrictedarea]

IDEJA UJEDINJENE EVROPE Evropska unija i evro nisu zamišljeni kao svet boljeg života Evropljana, već su projekat stvaranja jedinstvene države, jednog ustava, jedinstvenog ekonomskog i finansijskog tržišta, kao preduslova da polugama vlasti upravlja malobrojna elita. To je svet potreban Rotšildima, Rokfelerima, megaindustrijalcima i megabankama. To nije svet za običnog čoveka. Tu nema ni demokratije, ni humanosti. U tom svetu nema mesta ni za duhovnost. Ni za religiju. Možda će biti dobro da se ukratko podsetimo kako je nastala ideja o Evropskoj uniji, pa da shvatimo šta se krije iza zavese.

Naime, iako je ideja o ujedinjenoj Evropi postojala i ranije, još u srednjem veku, prvi je ideju stvaranja Evropske unije izneo jedan Austrijanac, grof Rihard N. Kudenhove – Kalergi, 1923. godine kada je objavio knjigu u kojoj je predložio stvaranje Ujedinjenih država Evrope. Mnogo precizniji od njega bio je Adolf Hitler koji je osmislio Evropsku ekonomsku zajednicu (Europaische Wirtschaft-gemeinschaft). Prvi korak u stvaranju te evropske zajednice bila je odluka o ujedinjenju industrije uglja i čelika, 1951. godine, čime su ove industrijske grane u Zapadnoj Nemačkoj, Francuskoj, Italiji, Belgiji, Holandiji i Luksemburgu došle pod jedinstvenu kontrolu. U Rimu je 25. marta 1957. stvorena Evropska ekonomska zajednica, a ugovor iz Mastrihta 1992. godine predstavljao je dovršenje ideje o okupaciji slobodnih građana Evrope od strane male elite bogatih. Sav ovaj dugi put od Kalergijeve ideje, preko Hitlerove konkretne razrade, pa do Mastrihta, usmeren je na to da evropske zemlje postepeno prihvate gubitak nacionalnog suvereniteta u korist Svetske države na čijem čelu nije demokratija, već Rotšild i kompanija.

Ono što ne shvata današnja naša vlast, shvatio je čak i Staljin, pa piše u knjizi „Marksizam i nacionalno pitanje“: „Podelite svet u regionalne grupe, kao tranzitnu fazu do svetske vlade. Stanovništvo će lakše odustati od nacionalne lojalnosti, prvo ka neodređenoj regionalnoj lojalnosti, a onda će prihvatiti svetski autoritet. Kasnije, svi regioni se mogu podvesti pod svetsku diktaturu.“

Ako je Evropska unija, kao osnova plana za kolonizaciju cele Evrope, voz u koji uskaču nesvesni, onda je evro njegova lokomotiva. Osmislili su ga Rotšildi, a najjači agent te porodice u današnjoj Evropi je Džordž (u stvari: Đerđ Švarc) Soroš, koji je 2008. u Davosu izjavio: „Svetu je potreban finansijski šerif.“

„Evro je bio istorijska greška. Njegov navodni cilj je bio da učini Evropu konkurentnim subjektom u globalizaciji, ali je ovaploćen u najgorem obliku: obezvređivanju ljudskog rada. Globalizacija je donela decentralizaciju proizvodnje, nestabilnost zaposlenja i gubitak budućnosti“, svedoči Kostanco Preve, italijanski filozof, esejista i politikolog. Naime, globalizacija obuhvata i smanjivanje broja mesta na kojima se donose političke i ekonomske odluke, što je cilj Novog svetskog poretka u kojem bi trebalo da vlada samo mala i samoizabrana elita. Stožer okupljanja nisu SAD, kako mnogi veruju, već internacionalna bankarska elita. Deo te elite čine i američke banke, ali su one odrođene od građana, a političari, uključujući i predsednika SAD-a, samo su marionete međunarodnog finansijskog kapitala.

 

DINKIĆEVSKI DAMPING Globalizacija i prekoatlantsko dirigovanje Evropom preko evra doneli su nove nevolje, koje se očituju u nelojalnoj damping konkurenciji koju vrše zemlje, kao naša, nudeći stranim fabrikama „Dinkićeve uslove“ da bi investirale u Srbiju. Naravno, nacionalni sindikati zemalja koje su oštećene Dinkićevim dampingom reaguju ustajući u odbranu prava na rad svojih radnika i traže uvođenje oštrih mera protiv firmi koje prenose proizvodnju u zemlje koje nude uslove kao Srbija. Dakle, radnicima zapadnih zemalja koje su nas bombardovale i sankcijama nam uništavale privredu, sada se vraća kao bumerang siromaštvo koje su nam surovim nasiljem, u svoje isključivo lukrativne svrhe, nametnule njihove vlade. Oni smatraju da je Dinkić štetočina za njih, a istovremeno nema ozbiljnog privrednika u zemlji Srbiji koji ne misli da je on štetočina i po nas, jer nas prodaje strancima uz bakšiš od deset hiljada evra po glavi, a bez dinara profita za Srbiju. Jedan od primera je fabrika „Omsa“ iz Firence, koja je otpustila 293 radnika da bi prenela proizvodnju u Srbiju. Na šteti su italijanski radnici, jer su ostali bez posla, a i mi, zato što ćemo „srpskoj Omsi“ platiti radno mesto naših radnika po 10.000 evra da bi profit odlazio italijanskim gazdama, umesto da pomenute evre direktno uložimo u proizvodnju, navodnjavanje, poljoprivredu i time zaposlimo mnogo veći broj ljudi. Na ovaj način, Dinkić je oštetio i našu i italijansku sirotinju. Italijanski profesor Dijego Fuzaro kaže tim povodom: „Jedini način da se suprotstavimo monoteizmu transnacionalnih tržišta koja vrše destrukciju svake političke snage, jeste da izglasamo onu političku vlast koja je u stanju da se suprotstavi globalnoj ekonomiji. Ne mislim na povratak fašističkih država, već na primat politike nad ekonomijom. Evo primera ‚Omse‘. Država koja drži do svoje respektabilnosti ne bi dozvolila da se fabrika preseli u Srbiju i ostavi bez posla njene radnike.“

Iznosimo mišljenje profesora filozofije istorije Dijega Fuzarija upravo zato što je mlad (1983. godište), jer će takvi kao on kreirati buduću sliku ovoga sveta. Profesor na Univerzitetu „San Rafaele“ u Milanu Dijego Fuzaro kaže: „Logika kapitalizma je uvek ista, neumereni rast vrednosti kao jedini cilj, na štetu ljudskog života. Što se tiče evra, stvar je vrlo komplikovana. Ja sam, ukratko rečeno, za to da se odmah izađe iz evra. Bezuslovno. Pre nego što započne duga noć bez kraja, zbog toga što evro služi, danas, da skine oklop sa starog evropskog modela kapitalizma, onoga u kojem su socijalna prava bila neotuđiva, onoga koji ima školu i zdravstvo za sve, onoga za koji su se izborile klasne, društvene borbe na terenu.“ Profesor Fuzaro ukazuje i na to da građanska prava nemaju nikakvu vrednost bez socijalnih prava. „Taj evropski kapitalizam, koji je postojao ranije, koji je sadržavao garancije za sve, taj model evropskog kapitalizma mora biti uništen i zamenjen američkim modelom kapitalizma, a to je model kapitalizma sa divljom liberalizacijom svega, od zdravstva do škole, što znači da bi ono što je nekada bilo zajedničko dobro trebalo pretvoriti u robu. Dakle, evro služi upravo za to. Služi da eliminiše sva socijalna prava i da nametne američki model kapitalizma. To je suština. Evro je jednim udarcem izbrisao sto pedeset godina socijalnih prava. Evro uklanja evropski kapitalizam“, dodaje profesor Fuzaro.

Naravno da je tako, jer evro je Rotšildov projekat za kontrolu evropskih bankarskih tokova, a samim tim njene privrede i politike, nastao odmah posle Drugog svetskog rata, razvijan preko monetarne jedinice UA (Unit of Account i EUA
– European Unit of Account), pa obračunske jedinice ekija (ECU – European Currency Unit), sve do današnjeg evra.

„Mogli bismo reći da na sceni globalnog kapitalizma imamo tri scenarija. Danas nemamo više kapitalizam i komunizam, već imamo kapitalizam sa tri lika. Imamo američki kapitalizam o kojem sam govorio, znači kapitalizam u kojem je sve dobro ako imaš novac. Zatim imamo evropski kapitalizam koji je očuvao, iako ograničeno, socijalna prava. I na kraju imamo kineski kapitalizam koji spaja najlepši lik kapitalizma i najlepši lik komunizma, u kojem komunističke oligarhije upravljaju monetom, proizvodnjom. A Evropa igra igru u kojoj bi trebalo da odbaci svoj kapitalizam da bi prihvatila američki. Evro služi baš u tu svrhu. Evro nije Evropa. Evro je evrokratija. Nema tu velike evropske kulture. Ako pogledate novčanice zvane evro, nećete na njima videti velike evropske spomenike. Videćete one koji su potpuno vanistorijski i kakve možete videti bilo gde. Dakle, evro tome služi. A dokaz za to je i da je ujedinjena Evropa, kakvu su plemenito sanjali Erazmo (Roterdamski) ili (Emanuel) Kant, pretpostavljala prevashodno geopolitički nezavisnu Evropu. Ako smo već kod toga, onda bi se trebalo zapitati kakvu ulogu imaju američke vojne baze na evropskom tlu? Od koga nas one brane? Od komunizma? Nema ga više od dvadeset godina. Od fašizma? Nema ga više od šezdeset godina. Moj odgovor je da evropske američke baze služe da nas brane od nas samih. Da ne nastane Evropa alternative, različita od modela američke imperije, koja, u ime ‚specijalne misije‘, nastoji da imperijalistički kolonizuje celi svet. Ako tako postavimo stvar, onda to znači da moramo izaći iz evrozone. Degenerativni proces (u Italiji – prim. D.M.) je započeo, moglo bi se reći, 1992. godine kada je srušena Prva Republika i kada je sa Drugom Republikom počela privatizacija. A drugi ključni momenat je 2011. godina, kada je počela divlja privatizacija sa tehničkom vladom Marija Montija. To su tehnički i ekonomski stručnjaci, niko nije političar. Niko nije za njih glasao i direktno su postavljeni kao neka vojna hunta. Evro omogućava Nemačkoj da danas uradi ono što nije uspela 1940. godine sa tenkovima. Logika je sledeća: nema više tenkova, ali tu je bankarska marža; nema više vojnog ultimatuma, ali tu je ekonomski ultimatum. Trebalo bi izaći iz evra. Stalno nam traže da podnesemo žrtve. Kapitalistička retorika je retorika žrtve, jer kapitalizam, pošto je to monoteistička forma, u smislu monoteizma tržišta, traži žrtve, kao i svi monoteizmi. Grčki narod je žrtvovan na oltaru kapitala, a i mi ćemo sutra, ako brzo ne izađemo, biti žrtvovani na oltaru kapitala. Dakle, stalno traže žrtvu od nas. Pokupiće nam novac sa računa u ime te perverzne logike žrtvovanja. Mislim da žrtvovanje ima smisla ako se žrtvujemo za decu ili unuke. Ali žrtvovanje za finansijski kapital, za njegovo preživljavanje, nije prihvatljivo i zato bi trebalo hitno izaći iz evrozone. Pošto ni desnica, ni levica ne dovode u pitanje evro, trebalo bi napustiti tu lažnu dihotomiju, koja je samo prevara kojom se ideološki manipulant služi da nas spreči da shvatimo svakodnevni život. One koji misle da se danas stvarni život može tumačiti prema stanovištima desnice ili levice, nazivam ‚mažino‘ intelektualcima. To su oni što misle da se danas mogu boriti starim adutima, a što je najgore, te stare adute su im podmetnuli neprijatelji, kojima je u interesu da se misli da su za probleme krivi desnica ili levica, komunizam ili fašizam. Nikada do danas, rekao bih, nije vođen rat sa adutima koje je direktno dao neprijatelj.“

Veoma je indikativno mišljenje profesora Fuzara o ulasku Hrvatske u EU: „Nedavno je i Hrvatska ušla u Evropu ili, bolje reći, u perverzni evrokratski sistem, što bi bila njegova korektnija definicija. Ali, opšte je poznato da je monopol na definicije prerogativ hegemonije jedinog dozvoljenog mišljenja koje nastoji da sakrije suštinu stvari iza uverljivih i po meri dresiranih ličnosti.

Sada će nemačka moć lakše da  kontroliše hrvatsku politiku pomoću zajedničke valute.

Naročito je začuđujuća činjenica da se s ulaskom u EU ubrzava početak nesreća tog nesrećnika koji u nju ulazi. Verovatno će i Hrvatska upasti još brže u zlu jarugu punu muka izazvanih univerzalnim evrokratskim potopom. Slavlje zbog ulaska u kriminalni projekat zvani Evropa brzo će da preraste u žalost. Slavlje organizovano zbog prijema Hrvatske neodoljivo podseća na recept vojvode Valentina – o kome se govori u Makijavelijevom ‚Vladaocu‘ – kada je on okupio na gozbu najveće predstavnike njemu neprijateljskih porodica da bi ih potom sve podavio na prevaran način.

Zato, bez preterivanja (i ne brinući za vrli politically correct hor i njegove dresere), verujemo da možemo da se obratimo narodima koji ulaze (ili će ući) u evrokratski kriminalni projekat, rečima iz Danteovog Pakla (treće pevanje, deveti stih): „Vi što ulazite – ostavite svaku nadu!“

Profesor Fuzari je pomenuo i jednu grešku italijanske politike, kakvu se upravo sprema da načini (ponovi) Aleksandar Vučić – Montijevu tehnokratsku vladu. Izgleda da je naša vlada sklona da nas uvuče u grčki scenario, u kojem komesar EU, koga bi postavili ministri evrozone, može da stavlja veto na odluke grčke vlade. Naš scenario je malo zamagljen jer nama EU neće postaviti komesara, pošto ga Vučić najavljuje dovođenjem stranih „stručnjaka“ na ministarska mesta u Srbiji.

Ti strani „stručnjaci“, recimo finansijski, doći će umesto nas, jer smo svi mi tobože nesposobni da vodimo privredu i politiku svoje zemlje. Čista prevara u kojoj će našim državnim poslovima upravljati oni koje narod nikada nije birao, a još su i stranci.

Šema tih stranih eksperata američkog liberalkapitalističkog kova uvek je ista: privatizacija državnih (uglavnom uspešnih) preduzeća, otpuštanja radnika, oslobađanje od državne kontrole (stvaranjem agencija), rezanje socijalne potrošnje (penzije, zdravstvo itd), zamrzavanje plata ili njihovo smanjenje, slobodan pristup tržištu za strane kompanije i ukidanje bilo kakvih carinskih restrikcija, i naravno, surova represija protiv onih koji se tome suprotstavljaju.

 

PLAŠENJE INFLACIJOM Ali, ako je prvi potpredsednik Vlade (tamo gde nema sujete postoji samo potpredsednik) baš navro da dovede strance da vladaju Srbijom, onda predlažemo da za ministra finansija i privrede postavi Moslera Varena, američkog ekonomistu i privrednika, uglednog autora institucije „Savremene monetarne teorije“ (Modern Monetary Theory, MMT), koji kaže: „Nema nijedne toliko velike finansijske krize koja se ne može savladati dovoljno velikim rezom na porezima ili na povećanju javne potrošnje.“ Gospodin Mosler (ispunjava sve kriterijume za radno mesto u našoj vladi: Amerikanac, govori engleski, kapitalista, demokrata), međutim, rizikuje da ga Vučić, ipak, ne zaposli, jer ne misli ni slično kao Dinkić. Dakle, Mosler tvrdi da za suverene države (valjda je Srbija još suverena država, uostalom srpska vlada nas još nije obavestila da je drugačije) ne postoji stvarna opasnost od bankrota, čime se plaše građani naše države, jer vlade i centralne banke, u našem slučaju „Narodna banka Srbije“, imaju skoro bezgranični kapacitet da pokriju svoje deficite, upravo štampajući novac. Nije važno, kaže on, što se time rizikuje inflacija. Ali, strogo bi se trebalo paziti povećanja cena robe, jer do njega dolazi samo kada novac u opticaju nije proporcionalan kvantitetu robe i uslugama na tržištu. Zato će mnoge firme u Evropi propasti s punim magacinima, jer narod nema novca da kupi njihovu robu, čak i kada mu je neophodna. Dakle, nema stezanja kaiša, niti inflacije. Naprotiv, evropska ekonomija rizikuje propast upravo zbog besmislenog stezanja kaiša, što znači da se povećava i broj nezaposlenih, a time i javni dug. Radi pune zaposlenosti Evroland mora potpuno da promeni kurs, kaže Mosler. Mora da štampa više novca, a vlade moraju da imaju budžete u deficitu, naravno „ne do beskonačnosti, ali nikako ni u okviru rigidnih parametara koje je predvideo ‚Ugovor iz Mastrihta‘. Naime, javni dug mora da bude usko povezan sa državnim ciljem da se dostigne puna zaposlenost.“

Evro, međutim, nikada nije planiran da bude sredstvo ekonomskog razvoja evropskih zemalja, što i jeste osnovna uloga novca. U Evropi je stvoren sistem bez granica, odnosno Evropska unija, sa ciljem da se čitav evropski finansijski sistem objedini radi lakše kontrole nacionalnih resursa, pa su glavne žrtve toga htenja nacionalne valute, nacionalne ekonomije i državni interes. Jer lakše je kontrolisati jednu valutu, evro, u dvadeset osam država EU, nego dvadeset osam valuta u dvadeset osam država Ujedinjene Evrope Suverenih Država. U tom cilju svetski lutkari se služe reformama, tranzicijama, šok terapijama, izborima, referendumima, secesijama, narandžastim revolucijama, građanskim ratovima, vojnim intervencijama, humanitarnim ratovima, čak i milosrdnim anđelima. Svim i svačim osim humanim i demokratskim pogledom na svet.

Američki predsednik Tomas Džeferson je ukazao na opasnost koja se spremala Americi: „Verujem da su privatne banke opasnije za našu slobodu nego najjače armije. One su već podigle novčanu aristokratiju koja poništava moć vlade. Ova moć bankarima mora biti oduzeta i vraćena narodu.“ Uzalud je govorio.

„Ko god kontroliše količinu novca u bilo kojoj zemlji, apsolutni je gospodar industrije i privrede“, reči su američkog predsednika Džejmsa Garfilda.

Ali, da bi svaki takav čin nacionalnih vlada predupredili, da bi ignorisali ovakva upozorenja, svetski finansijski moćnici, glavni krivci za ekonomske krize i ratove, shvatili su da je važno uništiti sve nacionalne centralne banke, osloboditi države granica, kako bi fiktivni kapital mogao slobodno da cirkuliše, obesmisliti i ukinuti nacionalne vlade i umesto država stvoriti međunarodne organizacije, multinacionalne korporacije i bankarske institucije. I naravno međunarodne monete, poput evra. Dakle, globalizacija, odnosno smanjivanje broja mesta na kojima se donose političke i ekonomske odluke cilj je Novog svetskog poretka. Stožer okupljanja nisu SAD, kao takozvana najmoćnija sila, već internacionalna bankarska elita koja je prava najmoćnija sila sveta. Tome cilju služi Evropska unija. Tome cilju služi evro. I tome cilju hrli srpska vlada.

A evru, kao valuti, ne veruje, što znači ni Evropskoj uniji, ni onaj čija je porodica stvorila i Uniju i evro, lord Jakob Rotšild, starina u bankarskoj dinastiji Rotšilda. Naime, engleski „Telegraf“ je nedavno objavio da se on „kladio“ u 130 miliona funti da će evro propasti. On je, poštujući pravilo da je profit neke finansijske transakcije uvek srazmeran riziku, podigao „barijeru“ evru, jula ove godine, sa tri na sedam odsto, u svom investicionom fondu „Rit Capital Partners“. Takav potez starog finansijskog lisca ukazuje na to da je on siguran da će evro propasti, a na ovaj način ne samo da sebe obezbeđuje od bolesnog evra, nego i podstiče njegovu bržu propast. Jer, za one koji su nesposobni da opstanu – lapot.

Sve u svemu, od Evropske unije i evra stigli smo do evroprevare. Zato bismo postavili i jedno „poslaničko“ pitanje: u kojoj valuti Srbija čuva svoje devizne rezerve? Nije, valjda, u evrima?!

I još jedno: gde se čuva državno zlato?

Nije, valjda, u evrima?!

[/restrictedarea]