Branko Žujović: Zašto se taji da je Srbija tek „potencijalni kandidat“?

Državni sekretar Ministarstva poljoprivrede, Danilo Golubović, izjavio je 16. avgusta da Srbija nije iskoristila novac iz IPARD pretpristupnih fondova za razvoj sela i poljoprivrede, zato što još nije svrstana među kandidate za ulazak u EU.

Vest je u smiraj euforije oko izbora Lazara Krstića za ministra finansija skrajnuta na medijske margine, ali je, po meni, obeležila prošlu nedelju. Državni sekretar Ministarstva poljoprivrede, Danilo Golubović, izjavio je 16. avgusta da Srbija nije iskoristila novac iz IPARD pretpristupnih fondova za razvoj sela i poljoprivrede, jer još nije svrstana među kandidate za ulazak u EU.

Sredstva iz IPARD fondova dostupna su samo zemljama kandidatima za članstvo u EU, a Srbija je još uvek formalno-pravno zemlja potencijalni kandidat, čime joj je onemogućena akreditacija za IPARD, pojasnio je Golubović za agenciju Beta.

Mali proevropski nesporazum

Pre toga, predsednik Odbora za poljoprivredu Narodne skupštine Republike Srbije, Aleksandar Senić, istoj agenciji izjavio je da EU iz IPA fondova nije odobrila deset miliona evra, za koliko je Srbija navodno konkurisala, od inače dostupnih, opet navodno, pedeset miliona. Državni sekretar Golubović na to je rekao da iznos sredstava iz IPARD fondova za Srbiju, koji su peta, delom bespovratna komponenta pretpristupnih fondova, uopšte nije definisan, iako se to u Beogradu optimistično očekivalo.

Vidi se to iz Golubovićeve izjave da je Ministarstvo poljoprivrede Srbije očekivalo sredstva, definisana kao u slučajevima Hrvatske i Makedonije, u procentualnom iznosu određenom na osnovu IPA sredstava za te zemlje. Ta očekivanja iznosila su nekoliko desetina miliona evra godišnje.

Golubović je demantovao da je nespremnost srpske administracije i sistema plaćanja razlog izostanka podrške iz fondova EU, jer je Ministarstvo poljoprivrede, izradom nacrta IPARD programa i realizacijom procene ispunilo osnovne zahteve akreditacije za IPARD. Po njemu, “spoljne okolnosti” su uticale da pomenuta sredstva ne budu dostupna srpskoj poljoprivredi u ovoj godini.

Drugim rečima, Srbija je računala na pedesetak miliona evra iz IPARD fondova, ali je zbog „spoljnih okolnosti“, ostala bez ijednog evra. Reč je o svojevrsnom kondicionalu, koji EU svaki put nelojalno ugrađuje u dogovore sa Srbijom. Bilo da uslovljava, preti ili formalno nagrađuje, Brisel uvek, za slučaj evroatlantske nužde, u džepu ima sigurnosni ventil, zlatni padobran, kako god nazovete naviku da se ponešto u poslednjem času doda, drugačije protumači ili jednostavno izigra.

Potencijalni kandidat – nije kandidat

Tako je i u ovom slučaju. Srbija je status kandidata dobila početkom marta 2012. godine. Odluku je prvi i to na „Tviteru“ saopštio predsednik Evropskog saveta Herman van Rompej, uz naknadnu napomenu, izrečenu na konferenciji za novinare, da je to „značajno postignuće” i da ono „proizlazi iz uspešnog dijaloga, za koji su zaslužne obe strane”. Odmah posle njega, odluku je, opet na „Tviteru“, potvrdio Žoze Manuel Barozo, a onda su mediji udarili na sva zvona da je budućnost stigla u Srbiju.

„Evroaktiv“, mrežno glasilo EU, već šestog marta saopštava: „Uz status kandidata za članstvo, Srbiji se otvaraju IPA komponente tri, četiri i pet. To su regionalni razvoj, ljudski resursi (uključujući obrazovanje i socijalno uključivanje) i razvoj seoskih područja, kao i prvenstveno ključno važna poljoprivreda, koja je i prema procenama Evropske komisije važna razvojna i izvozna privredna grana Srbije, s moćnim komparativnim prednostima.“

Upravo je ta, nezgrapno definisana „važna razvojna i izvozna privredna grana“, pukla 16. avgusta u nekoj vrsti polemike Golubović – Senić, otkrivajući još jedan par kratkih nogu evropskih integracija Srbije. Instrument za pretpristupnu pomoć predviđa pomoć zemljama kandidatima i potencijalnim kandidatima u sprovođenju reformi na putu u EU. Sastoji se od pet komponenti: pomoć tranziciji i izgradnji institucija, prekogranična saradnja, regionalni razvoj, razvoj ljudskih resursa i ruralni razvoj.

Zemlje kandidati koriste sve komponente programa, dok potencijalni kandidati imaju pravo na prve dve komponente. Istini za volju, Srbija je 2012. godine odlučila da formalno ne otvara komponente tri i četiri jer je ostala samo jedna godina do kraja evropskog finansijskog okvira za period 2007 – 2013, ali je, pritom, dogovoreno da projekti u punom obimu za komponente tri i četiri idu kroz komponentu jedan, dok bi se komponenta pet za 2013. godinu ostvarila u iznosu od deset miliona evra, što se, kao što vidimo, nije dogodilo.

Čekajući IPA-oa

Od početka evropskog puta Srbije, pretpristupni fondovi predstavljani su nerealno, naročito u Beogradu. Od njih se očekivalo čudo evropskog pročišćenja, pa su demagoški prikazivani kao prečica za bekstvo iz nacionalnog siromaštva. Istina je, međutim, poražavajuća. Od EU stizalo je manje od dvesta miliona evra godišnje, a iz Srbije odvlačeno višestruko više.

Ako je verovati mrežnoj stranici Delegacije EU u Srbiji, ukupna izdvajanja iz IPA fondova za ovu godinu iznose tek 172 miliona evra, na šta Srbija dodaje 28 miliona. Poređenja radi, strane banke, mahom iz EU, iz Srbije su prošle godine prema dostupnim podacima iznele između milijardu i po i tri i po milijarde evra, plus profit od petnaestak do trideset milijardi dinara.

Istini za volju, promoteri EU u Srbiji pojedinačno su upozoravali da bi se famozna peta komponenta za poljoprivredu mogla otvoriti tek 2014. godine, ali to je tada zvučalo pomalo kao jeres. Prirodu pretpristupnih fondova EU možda je najbolje definisao Božidar Đelić.

Upitan kako Srbija koristi sredstva koja dobija iz pretpristupnih fondova EU, Đelić je rekao da Srbija dobija oko 200 miliona evra godišnje, ali da gotovo dve trećine te sume odlazi na troškove za evropske konsultatne koji sarađuju u izgradnji institucija. Samo trećina tog novca dodeljuje se projektima koji se odnose na infrastrukturu. To je definitivno ograničena suma novca za promenu stanja na terenu, rekao je Đelić.

Slično je i sa srpskim statusom. Formalno, Srbija je kandidat za člana EU, a realno je samo potencijalni kandidat koji će pretpristupne fondove u punom kapacitetu moći, možda, da koristi od 2014. godine. Ali, tada počinje novi problem. Budžet EU za period 2014 – 2020. biće vrlo izvesno smanjen.

Teško je poverovati da će Brisel odrešiti kesu za Balkan, dok EU finansijski grca, opterećena dugovima i visokom stopom nezaposlenosti, na Pirinejima, u Grčkoj, na Apeninima, Alpima i na još dosta mesta. Na pretpristupne fondove do sada je otpadalo 0,7 odsto budžeta EU.

Zvaničnici EU pošteno su upozorili Beograd na vreme da Srbija i kada počne da koristi IPA fondove u punom kapacitetu neće dobijati znatno više novca. A pitanje je u stvari koliko je Srbija do sada dala novca kompanijama iz EU. Prethodno od pomenuta 172 miliona evra iz pretpristupnih fondova za ovu godinu treba odbiti troškove konsultanata o kojima je govorio Đelić, odabranih medija, nevladinog sektora i parade homoseksualaca. Kada se sve to zbroji, Srbija je u čistom minusu, ali u Beogradu to neko treba i da kaže van maglovite činovničke rasprave na temu pete IPA komponente.

Glas Rusije