Valentin KATASONOV: ŠPIJUNSKI SKANDAL I PERSPEKTIVE „EKONOMSKOG NATO-a“

Svetski mediji su dobili novu temu:osnivanje nove zone za slobodnu (bescarinsku) trgovinu (ZST) koja treba da znači  transatlantsku trgovinsko-ekonomsku integraciju SAD i EU. Taj projekt je već dobio zvučan naziv: „EKONOMSKI NATO“.  Prvi put se o toj temi čulo 2011.godine, ali je poslednjih pola godine ona počela da se razvija sve većom brzinom. U februaru ove godine su predsednik SAD Barak Obama i predsednik Evropske komisije Žoze Manuel Barozu  izjavili da su spremni da počnu pregovore o formiranju ZST. U junu, na sastanku „osmorice“ u Irskoj  je dogovoren  i datum početka pregovora – 8.juli ove godine.

Ukidanje carina i skidanje različitih ograničenja može pozitivno da doprinese ekonomskom razvoju Evrope i Amerike. Istina, carina između EU i SAD je i sada vrlo niska: prosečno između 5 i 7%. Ali ako se zna da se svake godine preko Atlantika prenese  roba za više od pola biliona evra, postaje jasno: opterećenje biznisa se broji u milijardama.  Na primer – evropske hemijske kompanije su za izvoz svojih proizvoda u SAD američkoj državnoj blagajni samo u 2010.godini doznačile 700 miliona evra. S druge strane, američke hemijske kompanije su Evropi platili oko milijardu evra.

Procena uticaja transatlantske integracije na ekonomiju je  protivurečna. Zvanični  predstavnici  SAD i EU daju različite cifre za  očekivani  rast  BDP-a i izvoza obe strane, za rast  zaposlenosti, smanjenje budžetskih deficita. Često se citiraju cifre premijera Velike Britanije Dejvida Kemerona, koji je izjavio  da će sporazum o zoni slobodne trgovine Evropskoj uniji omogućiti da kroz nekoliko godina postigne rast BDP-a  od oko 100 milijardi funti sterlinga (pribl. 157 milijardi dolara), Sjedinjenim Državama – oko 80 milijardi funti,  a ostalom svetu – oko 85 milijardi. Po proceni Trgovinske komore SAD  ukidanje transatlantskih carina će za pet godina obezbediti porast obrta između SAD i EU za više od 120 milijardi dolara. Predsednik Evropske komisije Barozu je izjavio da će zaključivanje ugovora omogućiti da se BDP Evropske unije poveća za pola procenta. „To znači mnogo milijardi evra godišnje i desetine hiljada novih radnih mesta“ – podvukao je šef „evropske vlade“.

Naravno,  obe strane imaju i druge ciljeve, a ne samo ekonomske. Sporazum o zoni slobodne trgovine treba da ojača pozicije sve starije zapadne civilizacije pred napadom zemalja koje su izvan zone „zlatne milijarde“. Radi se pre svega o Kini, zemljama BRIKS-a i nekoliko drugih država čija se ekonomija razvija. To Evropljane uzbuđuje manje, ali za SAD predstavlja veliki problem. Barak  Obama je više puta dosada rekao da će sporazum SAD i EU ne samo proširiti dostupnost na evropsko tržište američkim kompanijama,  stimulisati izvoz, povećati zaposlenost i povoljno uticati na deficit budžeta, već će   promeniti i  strateški odnos SAD i Azije. Uostalom, Vašington više voli da političke ciljeve transatlantske trgovinske integracije ne izbacuje u prvi plan.

Skeptici i protivnici ZST

 Političari, biznismeni i eksperti se prema planiranom sporazumu  odnose različito. Prvo, skeptika ima na obe strane Atlantika. Oni ne negiraju da će on imati izvestan pozitivan integracioni efekt i na ekonomiju SAD, i na ekonomiju EU, ali smatraju da su cifre koje se odnose na očekivano povećanje trgovine, BDP, zaposlenost, uveličane. Čak i kada se ne bi sumnjalo u iznete procene, taj očekivani rast bi ipak bio nedovoljan da se ekonomija „zlatne milijarde“ izvuče iz jame, iz krize koja i dalje traje.

Drugo, u Evropi postoje snage koje se plaše sporazuma o slobodnoj trgovini sa Sjedinjenim Državama.  To su oni evropski političari koji ne žele da „stariji brat“ nastavi da jača. Posle Drugog svetskog rata Vašington je, koristeći mehanizme NATO-a,  preuzeo kontrolu vojne politike i oružanih snaga Zapadne Evrope. Transatlantski sporazum o slobodnoj trgovini se zato i posmatra kao „ekonomska“ verzija NATO-a, koja će definitivno Evropi  da oduzme suverenitet. Za pregovore sa Amerikom , kako to smatraju mnogi evropski političari, izabran je najnezgodniji mogući trenutak.  Evropska unija preživljava krizu  (dužničku, budžetsku, ekonomsku), te će u takvim uslovima Vašingtonu  biti još lakše da za sebe u toku pregovora osvoji nadmoć.

Mnogi mediji budući sporazum prikazuju pojednostavljeno. Kao, strane treba  da se samo dogovore o potpunom ukidanju svih uvoznih carina, i da tako obezbede apsolutno slobodnu cirkulaciju roba i usluga na transatlantskom ekonomskom prostoru.  Međutim, pri tom ostaju mnogobrojni netarifni instrumenti za zaštitu tržišta i sredstva kojima se podržava izvoz. To su ekološki i socijalni standardi, budžetske supsidije, porezi (poreske olakšice i porezi koji ispunjavaju ulogu uvoznih carina), uslovi dostupnosti kreditnim resursima i sl.

U svetskoj ekonomiji pozicije pojedinih zemalja na međunarodnim tržištima se najpre određuju preko   mogućnosti  njihovih „mašina za štampanje novca“, odnosno kroz njihove centralne  banke  koje imaju ulogu emisionih centara. U okviru „ekonomskog NATO-a“ Vašington će imati oružje koje se zove „Sistem federalnih rezervi“. Uz sve njegove slabosti i nedostatke ona ima veći potencijal nego Evropska centralna banka.

Evropski mediji često podsećaju na pretnje kakva je potpuno oduzimanje evropskog tržišta  filmske industrije od strane američkog Holivuda. U Evropi se prema sporazumu koji se priprema odnose sa skepsom i zaštitnici prava potrošača, kao i ekolozi. Poslanik Evropskog parlamenta francuske partije „Zelenih“ Janik Žado  upozorava na robu koja može iz SAD da pokulja u Evropu: „Mi ne želimo genetski modifikovane prehrambene proizvode, govedinu koja je odrasla na hormonima, meso koje je dezinfikovano hlorom“. Po pitanjima koja se odnose na bezbednosne kriterijume za prehrambene proizvode, predstave Evropljana i Amerikanaca se bitno razilaze.

Treće, prema planovima Vašingtona i Brisela u vezi sa osnivanjem zone slobodne trgovine zemlje koje će biti izvan njenih granica se odnose sa velikom pažnjom. U slučaju realizacije planova na nju će otpasti oko 50% svetskog BDP-a (osim SAD  i zemalja EU u njoj će biti i Kanada i Meksiko koji su već sada članovi Severnoameričke zone slobodne trgovine). Najverovatnije je da će se novoj integracionoj grupaciji pridružiti Australija  i Novi Zeland. Na taj način  će doći do trgovinsko-ekonomske konsolidacije „zlatne milijarde“  koja će neizbežno da iskomplikuje mogućnosti ekonomskog razvoja svih zemalja sa „druge“ strane – Kine, ostalih zemalja BRIKS-a,  Japana.

Špijunski skandal

Samo što je bila doneta odluka da 8. jula počnu  pregovori o stvaranju  zone slobodne trgovine između SAD i EU, kada je buknuo skandal koji je imao veze sa imenom Edvarda Snoudena i sakupljanjem informacija o građanima drugih zemalja od strane američkih tajnih službi. Najpre – o građanima članica Evropske unije.

Vašington je prvo tvrdio  da je prisluškivanje telefonskih razgovora i praćenje onlajn-prepiske vođeno samo kod  običnih stranaca   i samo da bi se preduhitrile terorističke akcije. Međutim, ispostavilo se da Amerikanci obmanjuju  – „antiterorističkoj proveri“ su podvrgavani i neki visoki funkcioneri Evropske unije  i iz pojedinih zemalja iz EU.

Praćeno je ukupno 38 objekata, između ostalog i štab Evropske unije u Briselu, diplomatske misije Evropske unije i ambasade više evropskih zemalja u SAD. Američke agente su najviše interesovali Francuzi i Nemci: svakodnevno je prisluškivano oko 2 miliona francuskih i 15 miliona nemačkih telefoniranja.

Berlin i Pariz su već zatražili objašnjenje Vašingtona. A rukovodilac Evropskog parlamenta Martin Šulc je izjavio da ukoliko se informacija potvrdi, to će „naneti ozbiljnu štetu odnosima Evropske unije i SAD“… A glavna pretnja, kako izjavljuje predstavnica EU za pravna pitanja  Vivien Reding, nadnela se nad pregovore o zaključivanju ugovora o formiranju ZST. Prema  njenim rečima, „partneri ne špijuniraju jedan drugog“.

“Fond strateške kulture” (srb.fondsk.ru)