Ubij muški – za predsednika i otadžbinu

Piše Vladislav Panov

U bioskopima širom planete aktuelna su dva holivudska „blokbastera“ – „Olimpov pad“ i „Pad Bele kuće“– slične tematike i političko-komercijalnih namera, a okosnica ovog idejno-propagandnog „bućkuriša“ je tema navodne ugroženosti vrednosti naprednog sveta oličenih najpre u integritetu američkog predsednika; reč je o delima koja su nesumnjiva spona između holivudske industrije zabave i Pentagonove industrije plašenja nacije

Za razliku od naših bioskopskih navika u Americi je leto udarni deo sezone za zgrtanje novca i u tom periodu se pred publiku puštaju takozvani blokbasteri, skupoceni filmovi nabijeni akcijom, specijalnim efektima, poznatim imenama i – velikim, najbolje patriotskim temama, odnosno, još bolje, patriotskim izlivima njihove velike nacije isprovociranim strašnim krizama ili još jezivijim neprijateljima. Ogromni budžeti ovih filmova, istiniti ili iz reklamnih razloga naduvani, preporučljiva su etiketa holivudske ponude koja se ne sme propustiti i odavno izdresirana američka publika, ma kako ovi filmovi bili bezumni, loši i stereotipni (sve češće su sve ovo zajedno i još ponešto slično tome pride), hrli u bioskope. Ovoga leta su vanzemaljce, strip-heroje, katastrofe i plitkoumne romantične i ostale komedije zamenili teroristi koji bi da osvoje Belu kuću, otmu, povrede ili čak i ubiju voljenog im predsednika i potom unište ceo svet (redosled je bitan). Nije, doduše, sada prvi put Bela kuća ugrožena u holivudskim celuloidnim maštarijama, ali su njene ponosne zidine i heroj unutar njih prvi put tema spektakularnih zahvata vrhunske studijske izrade tamošnje zabave za mase. Skoro u isto vreme sa bezmalo identičnim plašenjima patriotskih Amerikanaca na ovaj način, pojavila su se dva „velika“ filma. Čak imaju i slične naslove: „Olimpov pad“ (Olimp je šifra za američkog predsednika) i „Pad Bele kuće“.

[restrictedarea]

Predsednik protiv horde terorista  „Olimpov pad“ crnoputog eks-majstora video spotova najvećih muzičkih zvezda, poslednjih godina dokazanog i kao tvorca skupocenih akcija sa najvećim glumačkim imenima, Antoana Fukua je nešto bolji, ako se ovakav epitet uopšte može upotrebiti za dotičnu ponudu. U njegovom filmu američki predsednik je, avaj, belac (igra ga mormon Aron Ekhart, naočiti simbol sveameričkih psihofizičkih kvaliteta), ali je oličenje hrabrosti, požrtvovanosti i akcije. O, da, važno, i nepokolebljivog patriotizma. Poster Amerikanca, vođa od integriteta. Zato, kada mu u Belu kuću upada krvoločna horda rušilačkih i ubilačkih severnokorejskih terorista („slučajna“ koincidencija sa aktuelnim političkim zbivanjima) on, iako savladan u svom bunkeru ispod ruševina Bele kuće, ostaje simbol neuništivog otpora i nepobedivog američkog duha. Uz pomoć isto tako kvalitetnog specijalca (igra ga iber-mužjak američkog celuloida Džerard Batler, koji je i jedan od producenata ovog bisera), svog bivšeg prvog zaštitnika, koji se baš u trenutku napada našao u koridorima razvaljene Bele kuće kao jedini preživeli dobri momak, oni će se suprotstaviti nadmoćnoj sili zla. Njih dvojica će doći do grozomorno šerbetizovanog trijumfa nad opasnim teroristima i do uzvišene katarze tokom koje je oslobođeni predsednik održao ushićeni pobednički politički govor nad govorima, veličajući američki duh, pravdu i Boga koji su uvek uz njih i sve dobre principe našeg sveta koje su uspešno očuvali, ne tražeći nikakvu zahvalnost od spasenog sveta za svoje žrtve. Duh američki je shodno šifri za predsednika iz naslova dotakao sama nebesa i sve bogove Olimpa koji odatle ushićeno gledaju na zbivanja među smrtncima. Predivna balada za eventualno posrnule američke patriote koji bi uz ovaj film morali da povrate moral i budu spremni da posle letnjih ferija nastave sa požrtvovanim ratom protiv nedemokratskog i neprincipijelnog sveta prepunog strašnih terorista kojima je najdraži cilj upravo Bela kuća i hrabri predsednik koji u njoj boravi kao na braniku slobodarskog sveta od hordi željnih da ga sruše.

…I protiv horde domaćih terorista Ali ako ste mislili da je jeftina politička propaganda ovog filma previše bljutava, naivna i neuverljiva, onda bi trebalo da pogledate novo delo „majstora“ holivudske A produkcije koji je čuvenje zaslužio kao autor najglupljih filmova skupocenog budžeta koji su postali veliki bioskopski hitovi, slavnog Nemca na višedecenijskoj pečalbi u Holivudu Rolanda Emeriha. On se potpisao iza „Pada Bele kuće“, političko-akcione fantazije koja je koštala čak sto pedest miliona dolara u kojoj je, baš kao što politička korektnost nalaže, hrabri, vrli i takođe primerno uzvišeni predsednik, odgovarajuće tamne boje kože. Dakle, neka vrsta filmske verzije nobelovca Obame. Igra ga doduše fizički nešto robusniji Džejmi Foks, ali je svejedno „afroamerikanac“ za primer. U ovoj nebulozi od filma teroristi su iz domaćeg, desničarskog pogona. Njih u Belu kuću uvodi razočarani šef Tajne službe koji je toliko pogođen predsednikovom namerom da povuče trupe iz Iraka i da na Bliskom istoku, pa i svuda u svetu zapravo, počne da vodi mirovnu politiku!? Predsednik je zbog te neprimereno miroljubive preorijentacije postao meta domaćih izdajnika, mada, zavisno kako se gleda na problem, ti kod kuće gajeni teroristi su za nekog patriote, a neodgovarajuće pacifikovani predsednik izdajnik. I u ovoj priči prvi čovek Amerike ima jednog, ali vrednog slučajno na pravom mestu i u pravo vreme zatečenog spasioca pomoćnika (zadatak za najaktuelnijeg „dasu“ Holivuda nešto mlađeg uzrasta Čeninga Tejtuma). I on, kao i robusni i u svemu superiorni heroj iz „Pada Olimpa“ Džerard Batler, u suštini predstavljaju otrcane kopije Brusa Vilisa iz serijala „Umri muški“. Njihova pobeda i spas u oba slučaja hrabrih predsednika se prigodnije svemu viđenom mogu nazvati „ubij muški“, pošto su obojica bez problema potamanili vagone najstrašnijih terorističkih nemani viđenih na filmu.

Ovi filmovi i njihove brojne kopije koje će sigurno uslediti u narednom periodu nisu samo dokaz autorske nemoći da se film bar ponekad ne upotrebi kao sredstvo za jeftinu propagandu, mizerne političke poruke i uvredljivo neinteligentne patriotske injekcije za mase. Oni su upravo prva i najvažnija spona između holivudske industrije zabave i Pentagonove industrije plašenja nacije. Oštrenje njene spremnosti da se odupre i najsilovitijim protivnicima, oličeno u snazi vođe i pojedinca uvek spremnog da za njega i naciju, slobodu i prosperitet u herojskoj akciji položi život, prenosi se s kolena na koleno od kada je Holivuda. Ovoga puta je oprema ove matrice nešto naivnija i degutantnija, ali je svejedno isto naoštrena u svim neophodnim smerovima. Liderska pozicija američkog vođe u slobodarskom demokratskom svetu ostala je da sija kao svetionik i posle silnih iskušenja u ova dva filma. A to je ipak mnogo više od puke letnje bioskopske zabave za mase. To je borbeni poklič slobode koji ne bi trebalo i nikako neće ostati nespoznat. On je inspiracija i vodilja za sve zaštitnike pitomog potrošačkog stada koje zna da ceni povlasticu uživanja u prosperitetnom i idealnom svetu pravdoljubivog i pravičnog Zapada.

[/restrictedarea]