Svi kradu tajne, ali šta je istina?

Piše Vladislav Panov

U novom dokumentarnom ostvarenju oskarovca Aleksa Gibnija „Mi krademo tajne: priča o Vikiliksu“ činilo se da će publika konačno dobiti pravu priču o vodećoj popularnoj ličnosti današnjice, Džulijenu Asanžu, čija je borba protiv imperije laži globalističkog zapadanog sveta dobila mitske proporcije. Ali, sve što je film postigao je provokacija silovitih oprečnih osećanja gledalaca 

Iako je u ovom momentu politički i medijski daleko vrelija tema oko takozvane Afere Snouden i svetskog razotkrivanja „tajne koju su svi znali“ da, za neverovati, Amerika špijunira koga stigne i kako stigne, uključujući i svoje saveznike, javnost je žestoko sukobljena oko novog dokumentarca „Oskarom“ nagrađenog dokumentariste Aleksa Gibnija, „Mi krademo tajne: priča o Vikiliksu“. S obzirom na kredibilitet autora i zamašnu produkcionu potporu koja je ispratila ovaj njegov rad razumljiva je silna pažnja koju je na sebe skrenulo ovo izdanje medijskog svetla koje je upereno u kontroverzni sajberrevoucionarni pokret „koji je promenio svet“ i na njegovog prvog čoveka Džulijena Asanža. Odavno neki film na forumima i sajtovima koji komentarišu filmove nije isprovocirao ovako oprečna mišljenja i ocene. S obzirom na to da je Gibni pokušao da ostane dokumentaristički nepristrasan, a što se pokazalo sudeći upravo po argumentima s kojima je njegovo delo napadnuto kao potpuno nemoguća misija, on je čini se jedino uspeo da sukobi uzavrele glave i njihova isključiva mišljenja sa obe strane sveopšteg rata za istinu, slobodu i demokratiju za koju se srčano i uz korišćenje baš svih sredstava principijelno i na svaki drugi način zalažu i protivnici i pristalice Asanža i „Vikiliksa“. Neko će reći da je ovakva kontroverza ne samo poželjna za svaki film, posebno dokumentrani, nego da je i uslov njegovog najpre tržišnog opravdanja i opstanka, a onda i sposobnosti da dopre do velikog broja ljudi. Nijedna opaska upućena ovom filmu nije dobila kontraopasku koja ju je uspešno negirala, bez obzira na to sa koje strane da su one upućivane. Ako želite da budete paranoični i zaverama mraka skloni, mogli biste da kažete da je ovo upravo savršeni proizvod „kontra-kontra propagande“, jer posle gledanja filma i suočavanja sa posledicama koje je u javnosti proizveo, ne ostaje vam ništa drugo nego da frustrirano i potpuno zbunjeno zaključite da vam nije jasno šta ste zapravo gledali, gde je istina, pa čak i da li je ona uopšte moguća u ovoj priči.

Komplikovana istina Ne bi trebalo pomisliti kako je ovo nejasan i neprofesionalni film koji je zbog zanatskih manjkavosti ili zlih namera u prikrivenim slojevima prezentovane priče nemoguće pratiti ili prihvatiti. Naprotiv, snimljen je po najvišim standardima i propisima. Gibni, kao režiser, scenarista i jedan od producenata, nije olako shvatio ovu temu i prišao joj je koristeći sav svoj autoritet, talenat i logističku potporu velike produkcije koju je imao na raspolaganju. Nije štedeo ni svoje, ni vreme gledalaca pošto mu konačna verzija filma (u opticaju su neko vreme bile i neke, kažu, nezvanične, nezavršene verzije) traje skoro 130 minuta. Dakle, pokušaj da se rasvetli kontroverza broj jedan novog milenijuma, imao je tešku argumentaciju i još moćniju municiju da je na pravi način uputi gledaocima. Ipak, oni koji su u priči oko „Vikiliksa“ od početka navodno ovde neće dobiti ništa što već ne znaju, a svi drugi, bez obzira na to kojem taboru da se priklanjaju, biće zbunjeni i razočarani. Istina je kako kažu uvek negde na sredini. Problem sa Gibnijevim filmom je što se ne nazire čak ni ta sredina. Njegov je film u dobrom delu svog toka možda i neutralan ili bar tako izgleda. Tako, od početka u fokusu priče je biografija Asanža i spontano okupljanje njegovih saradnika koji su zajedno sa njim stvorili „Vikiliks“. Preskočićemo hakerski curriculim vitae svih „Vikiliks“ heroja koji Gibni nije preskočio. Otvaranje filma, međutim, prema ključnoj figuri u dizanju brane američkih vojnih i obaveštajnih službi koja je, činilo se, do tada bila bezbedno zacementirana prema javnosti, onoj mladog vojnog hakera Bredlija Maninga koji je „Vikiliksu“ otkrio silne dokumente, snimke i tajne o ratnim zločinima američke vojske i administracije, odvelo je ovaj film u vrlo problematične vode.

[restrictedarea]

Sveopšti napad na film Od tog momenta priča o „Vikiliksu“ više nije bila čak ni na frekvenciji neutralnog autorskog odmaka, a kamoli podrazumevajućeg (ako ste „pravi“) provikiliks stava. Ulazak u komentarisanje Meningovog nesrećnog gej života u vojsci i uopšte u životu, o ljudima kojima je verovao, a koji su ga izdali ili zloupotrebili (najpre kontroverzni izdajnički haker Edrijen Lama koji ga je prokazao američkim vlastima, ali u podtekstu čak i sam Asanž kao njegov direktni korisnik), a onda i skandal oko navodnog silovanja dve problematične dame koje je Asanž izvršio i zbog čega je u strahu od krivičnog progona, dali su ovom filmu atmosferu tabloidskog spekulisanja, prozivanja i nagađanja. Činjenica da film o „Vikiliksu“ nema intervjue sa oba glavna aktera, ni sa Asanžom (tražio je milion dolara, što nije prihvaćeno), ni sa uhapšenim Meningom koji je i za tvorce filma ostao nedostupan, dodatno je dovela u sumnju kredibilnost čitavog poduhvata. Asanž je film otuda napao čak i pre nego što je mogao da ga vidi. A za njim je krenula lavina najagresivnijih osuda, blaćenja i etiketiranja od strane „vikiliks krstaša“. Gibnijev rad je okarakterisan kao maliciozan ili, najmanje, kao neprofesionalan. Priča o silovanju koju su iznele akterke navodnog Asanžovog napada na njih, nezgrapno skrivenih lica, zauzela je značaj prostor u delu filma u kojem je u centru pažnje moralo da bude sve drugo samo ne to. Asanž je, naime, pri kraju Gibnijeve priče o „Vikiliksu“ demistifikovan kao, avaj, gresima i najprizemnijim ljudskim nagonima skloni smrtnik, a ne kao sam Bog istine, pravde i uzvišenog morala, što je ideja o njemu koja je nametnuta svetu uz otkrivanje velikih tajni o američkoj imperiji zla. Od sveca naprasno je postao grešni smrtnik i zato je Gibnijev film koji je insistirao na ovom preokretu u medijskom ratu oko čistoće i plemenitosti „Vikiliksa“ i Asanža sa jedne strane, i neizmernih prljavština vlasti Sjedinjenih Država i njenih medija sa druge strane, tako strasno napadnut i ocrnjen. Nije bilo dovoljno herojsko veličanje trijumfa Asanžovog beskompromisnog ratovanja protiv tajni diktature globalističkih demofašista, otkrivanje bankarskih mahinacija, krađa i prevara na Islandu i u Švajcarskoj, korupcije vlasti širom sveta, obmana i prikrivanja, varanja i podmetanja u najvišim diplomatskim krugovima, plasiranje svetu video i svih ostalih dokaza o ratnim zločinima vojne mašinerije zapada u Afganistanu i Iraku, ali i onih o organizovanom tajnom odlaganju najtoksičnih materija sa zapada u „male“ i takozvane zemlje Trećeg sveta, kao i niz drugih prljavština moćnih sila, što sve čini deo sadržaja filma. Ništa od toga, dakle, nije izostalo iz Gibnijevog dokumentarca, ali je ipak ostalo u drugom planu zbog odluke autora da bude dokumentaristički dosledan i da isprati i onu drugu stranu medalje. Asanž, zamislite, nije svetac. U jednom delu filma ga čak vidite kako besno i surovo tvrdi da istina koju ima u rukama ne sme biti nikako okrnjena time što bi se pravila selekcija u njenom otkrivanju, kako bi se zaštitili neki koji bi od te istine možda mogli i da izgube život. Istina po svaku cenu – kaže Asanž. Ali kada je u drugom delu filma obrađivan skandal oko navodnih silovanja vidimo kako i principijelni Asanž primenjuje dvostruke aršine pravde i beskompromisnosti istine kada od svojih najbližih saradnika (neki od njih su ga u međuvremenu napustili i svoje su odluke detaljno komentarisali pred Gibnijevim snimateljima, što je bio jedan od važnih kritičkih argumenata protivnika filma) zahteva da potpišu dokument o tajnosti podataka vezanih za njega, pomenutu aferu i „Vikiliks“!?

Sumrak demokratije Poenta ovog dokumentarca koja je promakla čak i autoru, kao i svim komentatorima, jednako napadačima i braniocima filma ili Asanža, svejedno, je upravo u tom detalju. Vlast korumpira ljude, a vrhunska vlast, kaže iskusna izreka, korumpira vrhunski. Asanž je preko noći postao Mik Džeger i Džon Lenon sajber-revolucije, medijski superstar, mesija istine Interneta, moćniji u tom smislu od bilo koga pre njega. A postao je sve to zahvaljujući i dalje prisutnoj slabosti Zapada da u istom trošku svim silama nastoji da pokaže da je spreman na sve da odbrani demokratiju i sve njene tekovine zbog kojih su postali tako prosvetljeni i napredni, i da ih kada mu to interes moćnika naređuje bezdušno pogazi. U ovoj igri dvostrukih načela i monstruozno licemernog morala tako korumpirana demokratija neprestano upada u kompromitujuće skandale koji moćnike dovode u uskušenje da jednom zasvagda konačno i zvanično uvedu „totalitarnu demokratiju“ Orvelovog tipa kao dokaz okončanja evolucije svog društvenog poretka u savršenstvo globalističkog sistema vrednosti i života u kojem svi misle isto, kapitalistički prosperitetno i podanički pitomo. Napadnuti sa strane, istinama i otkrivanjima njihovih neprestanih laži (dokumentarac ima svetli momenat kada pred kamerama govori jedan od glavnih kradljivaca tajni – otud i naslov filma – i manipulatora za račun Bele kuće i njenih satelita, bivši CIA direktor Majkl Hejden), oni se gube u frustrirajućim šizofreničnim hipokrizijama pa postaju lake mete Anonimnih, video-pirata, „Vikiliksa“, Asanža, Snoudena i njihovih sledbenika, pa možda čak, ne dao Bog, jednog dana i sveopšte narodne revolucije. Druga prikrivena poenta filma je koliko u stalnoj panici od ovakvog razvoja istorije na njihovom terenu, toliko i u nastojanjima da se upravo na tako brutalan način konačno raskrsti sa sputavajućim demo-slobodama, i to najpre na Internetu protiv kojeg se vodi sveopšti rat svim, naravno nedemokratskim sredstvima. Iako se Gibni u svom ostvarenju nije time bavio, njegov je rad upravo sve ovo rekao. Ako je demokratije tamo uopšte ikada i bilo, zajedno sa beznadežno kompromitovanom i uprljanom istinom, odavno je više nema. Nema je čak ni u spasonosnom „Vikiliksu“…

[/restrictedarea]