Srpske snajke u životu dva najpoznatija Hrvata

Piše Ratko Dmitrović

Jedna iz Like vuče korene, druga je rođena u Lici, bile su slične po skromnom obrazovanju i ogromnoj ambiciji, jednoj je priroda podarila raskošnu fizičku lepotu, drugoj strast prema poslu za koji nije bila talentovana; Leposava Bela Kangrga i Jovanka Budisavljević, supruge Miroslava Krleže i Josipa Broza

On Hrvat, ona Srpkinja, on omalen, ali od naroda uzdignut do visina božanstva, ona lepa, putena, pršti od zdravlja i senzualnosti, od dotičnog mlađa nekoliko decenija; pola bivše Jugoslavije verovalo je da je Josip Broz oženio Jovanku  Budisavljević zarad širenja bratstva i jedinstva. Ali, nije bilo tako. Ona i danas tvrdi da ga je volela, bila zaljubljena, dok se Broz u vezi sa tim pitanjem nikada nije izjašnjavao. Žene je obožavao, to je poznato, voleo je i lepa odela, dobre cigare, konjak i viski, ali nigde nikada nije rekao da  je taj brak posledica obostrane ljubavi.

Najtačnije zvuči teorija jednog od Brozovih ličnih lekara koji je ostavio svedočenje da je od Tita nekoliko puta čuo mišljenje da za čoveka u godinama nema boljeg afrodizijaka i energetskog izvora od mlade žene, dakle, Tito je Joku prigrlio sasvim sračunato, kao što je sve u životu radio iz računa. Pre braka sa Jovankom Tito je bio najpoznatiji Hrvat svog vremena, Jovanku je poznavala samo rodbina i partizani, saborci. Udajom postaje najpoznatija srpska snajka, žena čiji se život pretvorio u nešto čemu ona po svojim obrazovnim i ostalim sposobnostima nije bila dorasla, niti je mogla da odgovori. Zato joj se sve ono i dogodilo.

 

MALA LEPOSAVA Leposava Bela Kangrga, poreklom Ličanka, kao i Jovanka, udala se za Miroslava Krležu, posle Tita drugog najpoznatijeg Hrvata na prostoru bivše Jugoslavije. I za nju kažu da je bila Srpkinja, mada se o toj tvrdnji može polemisati. Rođena je 1896. godine u gradiću Senj, na jadranskoj obali, u braku poštanskog službenika Milana Kangrge, Srbina po nacionalnoj pripadnosti, pravoslavca, i majke Kate Vuksan, Hrvatice, katoličke vere. Nedugo posle rođenja Leposava je krštena u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, dve godine kasnije Milan Kangrga dobija službu u Zagrebu, premeštaj, i porodica se seli. U nekim biografskim podacima nalazimo da je mala Leposava, u trećoj godini života, izbrisana iz knjige krštenih, Srpske pravoslavne crkve, i ponovnim krštenjem uvedena u katoličanstvo. Da je ovaj svakako čudan podatak možda i tačan potvrdiće se 1919. godine kad Bela zasniva brak sa Miroslavom Krležom, u katoličkoj crkvi Svetog Blaža, u Zagrebu. Da je bila pravoslavka tako nešto sigurno ne bi uradila ili bi prethodno prošla proces odricanja od pravoslavne i prijem u katoličku crkvu. Ali…

Da sve bude zamršenije; u sedmoj godini  roditelji upisuju malu Leposavu u prvi razred „Autonomne srpske pučke škole“ (ta zgrada u Zagrebu i danas postoji, na Preradovićevom trgu, u njoj je do pre određenog vremena bio bioskop „Zagreb“), što sugeriše zaključak da je Leposava Kangrga pripadala tada još uvek postojećim Srbima katolicima. Nešto kasnije Milan i Kata čine još nešto što je teško objasniti; menjaju detetu ime, odnosno podnose zahtev da se u službene dokumente uz ime Leposava upiše i Bela. Lingvistički gledano ovo možemo proglasiti činom italijanizacije, jer se Lepa na italijanski prevodi kao Bela. Inače, Bela Kangrga je bila sestra od strica Dušana Kangrge, oca poznatog hrvatskog i jugoslovenskog filozofa, Milana Kangrge, pripadnika Praksisa, jednog od poslednjih marksista ovih prostora. Umro je 2008. godine u Zagrebu.

Ni tu nije kraj zavrzlamama oko verske pripadnosti Leposave Bele Kangrga Krleža. U  Krležinom i Belinom venčanom listu, rubrika verska pripadnost, kod Bele piše „grč.-istočnog obreda“. Četrnaest godina kasnije dogodiće se u Zagrebu nešto posebno interesantno, nešto što dokazuje da su podaci o prelasku devojčice Leposave Kangrga iz pravoslavlja u katoličanstvo običan falsifikat. Za hrvatsku istoriografiju normalna pojava. Doduše, ovom slučaju sa velikim razlogom. Naime, proglašenje Nezavisne Države Hrvatske zatiče Krležu i Belu u Zagrebu, u mirnom građanskom životu; on veliko književno ime, ona prosečna glumica Hrvatskog narodnog kazališta. I tada se događa sledeće; samo dva meseca posle proglašenja NDH, Bela Krleža podnosi zahtev zagrebačkom Kaptolu da sa „grčko-istočne vjere“ pređe u katoličanstvo. O tome postoji „Izvadak“, arhivski dokument, odnedavno dostupan javnosti.

To jasno govori da je Bela ustašku državu dočekala kao pravoslavka, a onda se po nečijoj preporuci, da bi sačuvala miran život i poziciju u Hrvatskom narodnom kazalištu, odrekla pravoslavlja. To se dogodilo tačno 24. juna 1941. godine. Postoji dokument. Ko je nagovorio Belu na katoličanstvo? Krleža? Okolnosti prožete strahom za goli život? Danas je poznato da je najbolji prijatelj Miroslava Krleže sve vreme Drugog svetskog rata u Zagrebu bio doktor Đuro Vranešić, Pavelićev ministar i šef Kabineta. Krleža će posle rata reći da bi ga Pavelić verovatno likvidirao da nije bilo Vranešića, pa se može zaključiti da je Bela na nagovor tog Vranešića, uz slaganje Krleže, prešla na katoličanstvo. Da li je to pomoglo njoj i Krleži? Bez sumnje. Bela je sve vreme rata igrala u Hrvatskom narodnom kazalištu, i to većinom glavne uloge. A da li bi Pavelić likvidirao Krležu da nije bilo Vranešića? Pre ne, nego da. Uostalom, svi koji su poznavali Krležu pričali su da je on bio velika kukavica, pa ne čudi njegova dramatizacija sopstvenog života za vreme NDH, sa dodatkom izvesne likvidacije koju je sprečio jedan savestan lekar.

 

SLIČNOSTI, TAJNE I RAZJAŠNJENJA Život Leposave Kangrga i Jovanke Budisavljević zaista je bio filmski napet i interesantan. Mnoge tajne iz ta dva braka zauvek će progutati zemlja, ali neke sličnosti postoje. Rekoh već, obe su kao Srpkinje (takvima će ih istorija pamtiti) bile u braku sa veoma poznatim i uticajnim Hrvatima, obe su bile skromno obrazovane, ali sa velikim ambicijama, s tim što je Jovanka imala raskošnu žensku lepotu kao veliku prednost u odnosu na Belu. Ova nije bila ružna, ali daleko od toga da je bila lepa.

Bela je Krležu upoznala kao devojčica, drugovao je sa njenim ujakom Danom, a romansa je počela 1917. godine. Belini roditelji su bili veliki protivnici mogućeg braka između Bele i Krleže, o čemu svedoči ovih dana u Zagrebu publikovano pismo koje je mlada Bela poslala roditeljima, kao reakciju na njihovo protivljenje udaji za Krležu. Govorili su kćerki da je Krleža „lopov i materijalna i moralna propalica“. Ona im je napisala da su u velikoj zabludi u vezi sa Krležom kao čovekom, naglašavajući da nije on jurio nju već ona njega. Kasnije su se izmirili.

Krleža je kod Bele hranio želju za umetničkim izražavanjem, uključujući njenu odluku da amatersko bavljenje glumom u mladosti prenese u polje profesionalizma. Kritike iz vremena dvadesetih i tridesetih godina, kada je Bela dobijala prve velike uloge u zagrebačkim i beogradskim pozorištima, bile su suzdržane i svakako obeležene činjenicom da je iza Bele stajao Krleža. Njenu glumu opisivali su kao suviše impresivnu, prenaglašenu, „ali sa mnogo energije“. Drugim rečima, netalentovana, sa velikom ambicijom.

Sličnu situaciju imao je Tito sa Jovankom. Upoznao ih je Aleksandar Ranković, a kako su godine prolazile i Tito stario Jovanka je pokazivala sve veće ambicije koje su kulminirale njenom otvorenom željom da posle Titove smrti preuzme čelnu poziciju i partije i države. Jovanka je bila izgubljena u vremenu, nesposobna da sagleda okolnosti složene političke strukture Titove države, zadojena komunističkom ideologijom, potpuno anacionalna, sa nekontrolisanom unutrašnjom potrebom da upravlja ljudima, institucijama, državom.

Ostalo je iz tog vremena svedočenje Titovog ličnog lekara Aleksandra Matunovića, da je Tito njemu i još nekolicini svojih bliskih saradnika ispričao kako Jovanka od njega traži da napiše politički testament kojim posle smrti partiju i državu ostavlja njoj na čuvanje, odnosno da je imenuje za svog naslednika na svim funkcijama. U prilog ovome ide i podatak, danas neupitan, da je Aleksandar Ranković skinut sa svih funkcija na Brionskom plenumu uz veliku pomoć Jovanke Broz. Nju su u toj igri iskoristili hrvatski kadrovi u partiji, na čelu sa Stevom Krajačićem. Motivi su bili različiti; njima je bilo važno da skinu sa pozicije broj dva u Jugoslaviji čoveka srpske nacionalnosti (mada Ranković na srpstvo nije davao ni žutu banku) kako bi uklonili glavnu prepreku za dodatno slabljenje centralne vlasti i kasnije razbijanje Jugoslavije, dok je Jovanka uklanjanje Rankovića videla kao šansu da u slučaju Titove smrti ona, a ne Ranković preuzme kormilo Jugoslavije.

Bela Krleža je umrla 1981. godine, u Zagrebu. Jovanka je živa, povremeno u štampi objavljuje sećanja na život sa Titom i strogo vodi računa da ne kaže istinu. Ostaće upamćena samo kao poznata srpska snajka, poslednja zakonska supruga „najvećeg sina naših naroda i narodnosti“.