Slovenski etnocid

Piše Zoran Milošević

Pritisak Zapada na slovenske narode raste iz dana u dan, pa su se umnožile društvene organizacije koje spas vide u saradnji Slovena, kako bi sačuvali identitet i predali ga potomstvu

Menjamo sebe, zatim Srbiju.“ Država zaboravila da obeleži važne jubileje: rođenje Njegoša, Stefana Nemanje… Srbima preotimaju praznike ustanaka. Hrvati otimaju Nikolu Teslu i Ivu Andrića, narodne junačke pesme, gusle… „Bošnjaci“ Mešu Selimovića, Albanci srpske manastire na Kosmetu. Srpski jezik otimaju i menjaju mu ime u hrvatski, bosanski, crnogorski… Crnogorci progone Srpsku pravoslavnu crkvu i podržavaju tzv. Crnogorsku pravoslavnu crkvu… Srbe i Ruse okrivljuju za početak Prvog svetskog rata… Porodica Babić se zbog bezbednosti maloletnih ćerki iseljava iz Sarajeva 2013. godine… Etnocid Rusa u Tatarstanu, Kazahstanu… Rusi nemaju osnovna ljudska prava u pribaltičkim državama. Estonija slavi naciste… Narodna biblioteka ne radi pet godina, Narodni muzej se „renovira“ i zbog toga je zatvoren za javnost više godina… Na Kosmetu spaljene i porušene crkve i manastiri, groblja porušena… Pozorišta ne pripremaju nove premijere…
Kakvo je ovo ludilo, šta se to događa?

MASKIRANO UBISTVO NARODA Etnocid – odgovor je naučnika okupljenih na konferenciji u Moskvi pod nazivom „Slovenska civilizacija – problemi i perspektive“, gde su se otvorila dugo prećutkivana pitanja: demografska situacija među slovenskim narodima; prećutani savremeni genocid i etnocid nad slovenskim narodima; diskriminacija Slovena; ujedinjavanje slovenskog sveta u jednu državu. Teško je poverovati da se u XXI veku, koji se medijski predstavlja kao vek civilizacije, nauka bavi temama genocida i etnocida. Prema ruskoj „Sociološkoj enciklopediji“ (2009) „etnocid (ubijanje naroda) predstavlja politiku uništavanja etničkog ili nacionalnog identiteta određenog naroda. Etnocid se može izvesti preko asimilacije ili preko procesa stvaranja novih nacija, uništavanjem ili promenom samosaznanja i samopercepcije celokupnog naroda ili dela nekog naroda“. Narodi nad kojima se izvede etnocid gube istorijsku svest, ime i staru kulturu, identitet, često i veroispovest (odnosno modelira se u neku posebnost odvajanjem od stare vere i crkve, često nekanonski… Etnocid se često događa pod maskom širenja civilizacije i tehnologije, odnosno integracije određenog prostora u širu „civilizacijski i tehnološki napredniju sredinu“, tvrdi grupa autora na portalu „mir.h19.ru“.
Upravo pod ovu definiciju može se svrstati sve što se događalo Srbima i Rusima u dužem vremenskom periodu, a posebno od 1990. godine. Naime, od Srba je stvorena tzv. crnogorska nacija, makedonska, „bošnjačka“, a viševekovnim prozelitizmom Rimokatoličke crkve na prostoru Slavonije, Hrvatske i Dalmacije i „Hrvati“, a od Rusa Ukrajinci (nekada Malorusi) i Belorusi, sa tendencijom da se identitet ovih naroda i dalje menja, kako bi potčinjavanje Zapadu dobilo formu dobrovoljnosti. Na ovom poslu danas rade hiljade medija, novinara, misionara, nevladinih organizacija i pojedinaca. Uništavanje nekog naroda tako što se menja njegova mentalnost, bilo asimilacijom ili promenom identiteta, predstavlja etnocid, što je krivično delo i zločin protiv čovečnosti.

[restrictedarea]

SLOVENSKO JEDINSTVO Pritisak Zapada na slovenske narode raste iz dana u dan, pa su se umnožile društvene organizacije koje spas vide u saradnji Slovena, kako bi sačuvali identitet i predali ga potomstvu. Interesantno je da sve te nove društvene organizacije Slovena, bez obzira na religiozno opredeljenje, spas vide, pored saradnje sa drugim Slovenima, i u Rusiji. Takođe, kao izvor snage javlja se i istorijsko podsećanje na Drugi svetski rat, kada je među onim Slovenima koji su se suprotstavili Hitleru i njegovim saveznicima poginulo 35 miliona ljudi. Tada je jedinstvo Slovena bilo zaista opšteplanetarno. Stvarani su slovenski komiteti i organizacije, a samo je Američki slovenski kongres istupao u ime 15 miliona ljudi, koji su imali ključnu ulogu u ubeđivanju i finansiranju dostave oružja Zapada Sovjetskom Savezu, koji je, potom, poneo glavni teret borbe sa nacističkom Nemačkom. Zahvaljujući otporu, pre svega, Srba u Kraljevini Jugoslaviji, iskovan je termin „braća Sloveni“, jer su zaista podneli nesebične žrtve (prolivena krv je pobratimila Slovene) da pomognu borbu protiv nacizma i Hitlera. Sa ovim sloganom započinjali su mnogi mitinzi, sa ovim pokličem se išlo u juriš i te reči su se čule na sahranama poginulih boraca Slovena. Tada su svi shvatili da se teret borbe sa najmoćnijom silom sveta svalio na pleća Slovena. U nedostatku drugog oružja, Sloveni su se okrenuli jedinom preostalom – jedinstvu! Čak i kad se ima najbolje oružje ono je manje efikasno ako odsustvuje jedinstvo.
Danas, ističe Sergej Perederij za portal „evrazia.org“, stvara se situacija slična onoj u Drugom svetskom ratu. Zato bi Sloveni trebalo da razmisle o ponovnom oživljavanju, odnosno stvaranju slovenskih organizacija koje bi razvijale patriotizam i suprotstavljale se destruktivnoj ideologiji Zapada i NATO-a. Čak i oni narodi koji su nastali na osnovu etnocida Srba i Rusa danas bivaju ugroženi od svojih tvoraca. Od Hrvata i Ukrajinaca se traži da prodaju obalu, ostrva, autoputeve, mobilnu i fiksnu telefoniju, najplodniju zemlju, odnosno najprofitabilnije kompanije, što sluti na oduzimanje svih ekonomskih potencijala koji bi mogli da sačuvaju bilo kakve forme nacionalne državnosti.
Sloveni su, smatra spomenuti Sergej Perederij, u najvećem broju svesni tragičnog položaja u kojem se nalaze, počevši od 1990. godine do danas, ali još uvek nema adekvatnog i racionalnog odgovora na ovu svekoliku ugroženost. U ovom periodu se neverovatno umnožio broj studija, monografija, naučnih i političkih konferencija na kojima se raspravljalo o položaju Slovena u Evropi i svetu. Bez obzira na sve priče i o lepoti i koristi evroatlantskih integracija, svaka objektivno urađena analiza pokaže da se radi o političkoj propagandi, a da suštinski Sloveni bivaju prevareni: vrši se deindustrijalizacija njihovih država uz istovremeno siromašenje naroda, stanovništvo se, posle toga, seli na Zapad da radi po nepovoljnim uslovima, a vojska postaje vazalna i šalje se da ratuje za interese SAD-a i vlasnika multinacionalnih korporacija sa Zapada diljem mnogobrojnih ratišta (Irak, Afganistan, Libija, Sirija…)
Međunarodni slovenski pokreti imaju, i imali su nekoliko istorijskih centara: Prag (grad u kojem se održavaju konferencije), Sofija (duhovni centar, gde se održavaju savetovanja sa tematikom iz religije i kulture), Moskva kao ideološki centar (održavaju se skupovi vezani za političke programe i ideje), i politički centar, Minsk, u kojem je smešteno sedište važnih političkih organizacija sa slovenskim predznakom. Samo se Srbija još nije izborila da neka važna slovenska institucija dobije sedište u Beogradu. Slučajno?
Analiza razmišljanja učesnika slovenskih kongresa i konferencija pokazuje da se oni zalažu za višepolarni svet, smatrajući da pojava novih geopolitičkih centara omogućava očuvanje prirodnih, istorijski formiranih, nacionalnih identiteta i tradicija. Slovenski svet, kao geopolitička stvarnost je više puta utvrdio svoje pravo na postojanje dajući snažne doprinose u suzbijanju agresora, no u današnjem svetu mu se brani da stvori unutrašnje jedinstvo. Jedan od primera takvog ponašanja je Rezolucija Kongresa SAD-a br. 304, usvojena 13. aprila 2000. godine, kojom se osuđuje (pokušaj) ujedinjenja Rusije i Belorusije, a sa nagoveštajem evroazijskih integracija. One su postale predmet miniranja Vašingtona. Za SAD nije prihvatljivo da se na putu ujedinjenja Evroazije pojavljuje slovenski centar, već Sloveni moraju da se potčine atlantističkoj logici i promene svoju mentalnost i vrednosni sistem. Zato Vašington i Brisel podržavaju sve one marginalne grupe, kako Slovena, tako i drugih naroda, koji su promenili svoju mentalnost i usvojili atlantistički (zapadni) vrednosni sistem – od Kavkaza do BiH i Kosmeta. Zapad trenutno ulaže velika sredstva da Slovenima pokaže da je Rusija danas nesposobna da kao država zaštiti svoje stanovnike na Kavkazu, kao i druge Slovene, pre svega Srbe i Bugare, od maltretiranja marginalnih i ekstremističkih grupacija koje finansira Zapad, ali i samog Zapada i njegovih tzv. haških tribunala i „genocida nad Bošnjacima“. Ponižavanje Srba, dakle, za krajnji cilj ima želju da pokaže drugim Slovenima da se ne okreću Rusiji, jer ih ona ne može zaštititi. Prema ovoj logici, prava adresa za zaštitu jesu NATO i Zapad.

LJUDSKA PRAVA Gde god može, Zapad podriva ekonomiju i državnu organizaciju Slovena koji se nisu potčinili logici atlantizma, od Republike Srpske do Kavkaza. Penzionerima se zakidaju penzije, iako su zarađene pošteno, porezi i drugi novac kojim raspolažu centri neprijateljski raspoloženi prema Slovenima uvek se preusmeravaju onim koji podržavaju antislovenske ideje. Interese i prava Slovena ignorišu čak i mnogobrojni zaštitnici ljudskih prava. Na primer, malo ko na Zapadu diže glas u zaštitu Vojislava Šešelja, koji u „civilizovanom“ zapadnom zatvoru čami već deceniju, a istovremeno se štite teroristi koji napadaju Srbe i Ruse. Niko ne diže glas da zaštiti Srbe na Kosmetu i Bosni i Hercegovini od stalnog maltretiranja ekstremista iz redova Albanaca i muslimana. Niko ne štiti ruske prognanike iz centralnoazijskih republika. Selektivnost zaštitnika ljudskih prava boli, ali i osvešćuje. Zapad i dalje teži ne samo da razbije Srbiju i svede je na Beogradski pašaluk, nego i da Belorusiju i Ukrajinu potčini Poljskoj i Litvaniji, a da Rusiju razbije i podeli između SAD-a, Nemačke i Japana. „Zaštitnici“ ljudskih prava, previđajući stradanja Slovena, demaskiraju se i svrstavaju u zaštitnike separatista i stavljaju na stranu geopolitičkih snaga koje teže da u potpunosti razbiju slovenski svet na male i nepovezane grupe, a njihovu teritoriju preuzmu radi eksploatacije, kako prirodnih, tako i ljudskih resursa.
U okviru strategije borbe za prava slovenskih naroda, ne jednom se na kongresima čulo mišljenje da je potrebno, u medijskoj i pravnoj sferi, kao konstantu ugraditi odbranu od srbofobije, rusofobije… kakve neguju neprijateljski centri moći na Zapadu, i izjednačiti ove slovenofobije sa antisemitizmom. Ovo je neophodno jer se diskriminacija Slovena, posebno pravoslavnih, trenutno smatra normalnom, i predstavlja zvaničnu politiku mnogih zapadnih država, posebno SAD-a, Velike Britanije, Nemačke, Francuske, ali i Turske i muslimana u BiH i Albanaca na Kosmetu i Albaniji.
Da bi odbrana od raznih fobija, koje se neguju na Zapadu, bila uspešna, već citirani Perederij predlaže ujedinjavanje Slovena, a kao prva forma nameće se ideja o zajedničkoj pravoslavnoj državi.
U analizi „O putevima reintegracije država postsovjetskog prostranstva“, vidi se da narodi ovog prostora žale za velikim i moćnim Sovjetskim Savezom koji ih je štitio od zapadne agresije, destrukcije bazičnih vrednosti i ekonomske eksploatacije, a slično je i na području bivše Jugoslavije, gde cveta jugonostalgija, ponajviše kod Slovenaca i Hrvata. Od raspada SSSR-a i Jugoslavije, u sferi ekonomije sve republike koje su činile ove države su na velikom gubitku. To je dovelo do bogaćenja manjine i siromašenja većine stanovnika ovog prostora. No, sada se nekadašnjim prostorom SSSR-a i Jugoslavije širi saznanje da nestankom ovih država nisu ništa dobili. Naprotiv! Sada su postali zavisni od Vašingtona i Brisela, koji na veoma podmukao način pljačkaju sve, a u kulturnom smislu uništavaju narode sa jakim državotvornim impulsom. Upravo kako je rečeno na početku – etnocidom…

[/restrictedarea]