Sloboda za Krajišnika

Momčilo Krajišnik, nekadašnji predsednik Skupštine Republike Srpske, 1. septembra bi trebalo da izađe na slobodu posle višegodišnje haške robije. Krajišnik je 2009. godine bio osuđen na 20 godina zatvora zbog deportacija i prisilnog premeštanja muslimana i Hrvata u više opština u Bosni i Hercegovini između aprila i decembra 1992. godina; istovremeno je, ovom pravosnažnom presudom (u prvom stepenu je bio osuđen na 27 godina zatvora), bio oslobođen od optužbi za genocid i učešće u udruženom zločinačkom poduhvatu.
Krajišnik će se na slobodi naći po odluci Teodora Merona, predsednika Haškog tribunala, koji je primenio pravilo Tribunala da osuđenici na slobodu budu pušteni posle dve trećine odslužene kazne, u koju se uračunava i vreme provedeno u pritvoru, a bivši predsednik Skupštine RS u pritvoru je bio od svog hapšenja, početkom aprila 2000. godine na Palama.

Deklaracija pravoslavlja

Potpredsednik Skupštine Srbije dr Nenad Popović potpisao je u Atini, u ime Narodne skupštine Republike Srbije, Deklaraciju Interparlamentarne skupštine pravoslavlja (ISP) koja poziva na jačanje uloge pravoslavlja u savremenom svetu, prevladavanje nacionalnih i religijskih razlika, zaštitu nacionalnih i verskih manjina i saradnju među parlamentima.
Deklaraciju, povodom 20 godina postojanja ove međunarodne organizacije, formirane 1993. godine na inicijativu grčkog parlamenta, u ime država članica potpisali su predsednici i potpredsednici parlamenata država članica ISP.
„Srbija redovno i aktivno učestvuje u svim aktivnostima ove organizacije, i ima izuzetnu parlamentarnu saradnju sa svim pravoslavnim zemljama. Grupe prijateljstva sa ovim državama su među najbrojnijim u Narodnoj skupštini Republike Srbije, na čelu sa Grupom prijateljstva sa Rusijom koja ima najviše članova, čak 60. To najbolje svedoči o značaju koji srpski parlamentarci pridaju saradnji sa bratskim, pravoslavnim zemljama“, rekao je Popović.
Srbija je pristupila Interparlamentarnoj skupštini pravoslavlja 1995. godine, a njene članice su i Albanija, Jermenija, Belorusija, Bugarska, Kipar, Češka, Estonija, Finska, Gruzija, Grčka, Kazahstan, Letonija, Litvanija, Moldavija, Poljska, Rumunija, Ruska Federacija, Crna Gora, Slovačka, Ukrajina, kao i delegacije parlamenata Australije, Azije, Afrike i Sjedinjenih Američkih Država.

Koji si dio izabrao?

Kada je poslednji srpski vojnik doneo odluku da posle povlačenja naše vojske 1999. ostane na Kosmetu otac Radomir Nikčević ga je ispratio rečima: „Dobar si dio izabrao, Miloše srca Obilićevskog.“ Miloš je izabranu smrt objasnio moranjem da brani nasleđenu mu baštinu. Tada nije bilo „Tvitera“ i ova skica viteštva ostala je zabeležena tek u dnevničkim rukopisima mitropolita Amfilohija. Pre nekoliko dana kosovska ministarka za evropske integracije Fljora Čitaku, nekadašnji portparol UČK, posetila je manastir Visoki Dečani. Ispred zadužbine kralja Stefana Dečanskog, koja se kroz istoriju više puta našla na putu albanskih rušitelja, Čitaku se slikala sa igumanom Savom Janjićem. Da li je i Janjiću ponovila svoja zapažanja o kosovskim prilikama i lošim Srbima koja je iznela nekoliko dana ranije na „Beogradskom forumu za etničke odnose“ ostaje nepoznanica. Svoje impresije članica Tačijeve Demokratske Partije Kosova iznela je na „Tviteru“: „Velika poseta u manastiru Dečani. Naša kulturna baština mora da se slavi i čuva.“ Protosinđel Sava Janjić kao dar na uzdarje na istoj društvenoj mreži je zabeležio: „Dobar susret sa Vljorom Čitaku u manastiru Dečani. Mi oboje gledamo u bolju budućnost za sve na Kosovu.“ Možda se Čitaku tek držala Ustava Kosova koji tretira sve naše manastire kao kosovsku baštinu. Ali na šta se poziva protosinđel kada u ime pravoslavnih Srba, pa i onog Miloša Ćirkovića sa početka priče, pozdravlja zajedničku budućnost sa otimačima srpske istorije?

Opasne najave

Nismo srpsko Kosovo i Metohiju (još) propisno ni sahranili, a sve učestalije stižu najave da nam se sprema i Vojvodina. Poslednja u nizu iskrslih autonomaških inicijativa stiže od Milivoja Vrebalova, funkcionera Demokratske stranke i potpredsednika Skupštine Vojvodine. Vrebalov za jesen najavljuje razgovore sa svojim koalicionim partnerima – Ligom socijaldemokrata Vojvodine Nenada Čanka i Savezom vojvođanskih Mađara Ištvana Pastora – kako bi Skupština Vojvodine pokrenula zvaničnu inicijativu za promenu Ustava Srbije. Razlog, kaže Vrebalov, leži u tome što „aktuelni ustav ne samo da je vojvođansku autonomiju sveo na fasadnu, već je i generator svih problema u Srbiji“, a uz to i „predstavničko telo dva miliona ljudi (Skupštinu Vojvodine) stavlja u podređen položaj u odnosu na bilo kog republičkog poslanika“.
Čankov zamenik Bojan Kostreš već najavljuje podršku ovakvoj inicijativi (jer „Vojvodina treba da bude most između Srbije i Evrope“…), dok se Pastor i SVM, makar zasad, tome protive.

NATO i garancije

Niko još onu NATO garanciju Srbiji – da se buduća vojska nezavisnog Kosova na severu neće pojavljivati u narednih deset godina, već će bezbednost garantovati NATO u odeći KFOR-a – nije ni video, a Srbiju su njeni NATO prijatelji i njihovi prištinski pomagači već uspeli da izigraju.
Kosovo Hašima Tačija i Albanija, naime, potpisali su Sporazum o vojnoj saradnji i pristupu pripadnika jednih oružanih snaga na teritoriji drugih; dokument, kako se navodi u izveštajima, sadrži proceduru za ulazak i izlazak, privremeni boravak i status pripadnika Oružanih snaga Albanije na Tačijevom Kosovu, i Kosovskih zaštitnih snaga u Albaniji.
Ovim je sporazumom, tako, otvorena mogućnost da se umesto Tačijeve, na severu Kosova pojavi vojska Albanije, inače, članice NATO-a…
A kad smo već kod Tačijeve države i njegove vojske, Tačijevi Srbi u Gračanici pozivaju mlade Srbe da se priključe toj vojsci, zasnovanoj na svetlim tradicijama terorističke Oslobodilačke vojske Kosova. „Ministarstvo odbrambenih snaga Kosova je dobilo punu podršku od Opštine Gračanica u podsticanju srpske omladine da se pridruži bezbednosnim snagama“, objavljeno je na zvaničnom sajtu opštine koja funkcioniše u okviru kosovskog sistema i zakona, posle posete ministra Agima Čekua.

Dobrodošli u Uniju

Čim je zvanično primljena u Evropsku uniju, postavši njena 28. članica, Hrvatskoj i Hrvatima stavljeno je do znanja će u Uniji biti građani drugog reda, za koje ne važi ta, gromoglasno koliko i netačno, proklamovana tekovina EU o slobodnom protoku ljudi.
Već deset zemalja Evropske unije, naime – Francuska, Nemačka, Velika Britanija, Holandija, Belgija, Luksemburg, Austrija, Španija, Kipar, čak i susedna i prijateljska Slovenija – uvelo je dvogodišnje ograničenje za Hrvate koji žele da se zaposle u ovim državama. U hrvatskom pristupnom ugovoru je, štaviše, predviđeno da ova dvogodišnja zabrana može da bude produžena za još tri, pa za još dve godine ako za to „postoji opravdan razlog“.
Ako je za utehu Hrvatima, a nama je svakako za upozorenje, isti tretman doživele su i ostale istočnoevropske države pošto su primljene u Evropsku uniju. I još jedna uteha: i Hrvatska ima pravo da uvede recipročne mere prema članicama EU koje su njoj udarile zabranu.