Promenili smo se

Milorad Vučelić, glavni urednik

Neposredno po okončanju Drugog svetskog rata 1945. predstavnici novih vlasti su ponudili da i Jugoslavija dobije pravo da deo Nemačke stavi pod okupacionu upravu. Obrazloženje je bilo da imamo više žrtava i više ratnih zasluga za pobedu nad Nemcima nego Francuzi. Naša ponuda je odbijena. Što bi rekao naš narod „Bog nas je pogledao“, jer možemo misliti šta bi nam sve današnji Nemci zbog toga radili kada nam, i bez toga, rade ovo što nam rade. Lako je poverovati da bi srpska krivica bila uporediva sa Nemačkom za holokaust. Mogli bismo izvlačiti i druge zaključke u stilu gde smo i ko smo bili nekada, i dokle smo dogurali, i koliko smo se duboko srozali. Kakve nam je sve divote Treći Rajh nudio ako prihvatimo da uđemo u tadašnju Novu Evropu, pa ih odbismo, a sada svaku šikanu pokorno i sa izrazom sreće i zadovoljstva primamo.
Sa te tačke, današnjeg opadanja ili slobodnog višestranačkog pada vrše se stalni pokušaji svojevrsnog istorijskog poravnavanja i trpanja u isti koš svega i svačega u prošlosti. Povlači se neka lažna prava linija istorijskih odgovornosti i krivica da bi se amnestirali i razumeli današnji porazi i kapitulacije.
Tako, da ne idemo dalje u prošlost, izgleda kao da posle 1945. niko od srpskih političara nije bio svestan procesa koji se odvijaju na Kosovu, u Vojvodini i u Timočkoj krajini, i da nije pokušao da nešto uradi. Ispada da je Broz bez ikakvog otpora radio to što je hteo da bi doneo konfederalni Ustav SFRJ 1974. godine. I onda, pošto minulih godina prošlog veka niko ništa nije pokušavao pametno da učini, greške su se nagomilale i moralo je doći do ovoga do čega je došlo Briselskim sporazumom.

[restrictedarea] Neće biti da je tako. Broz je morao u periodu od preko dve decenije da se žestoko obračunava sa najznačajnijim srpskim političarima poput Blagoja Neškovića, Slobodana Penezića Krcuna i Aleksandra Rankovića, te čitave Službe državne bezbednosti, a da o nacionalno selektivnom interniranju na Goli otok i ne govorimo, a sve to da bi krenuo u potpuno antisrpsko uspostavljanje autonomnih pokrajina u nezavisne republike. Trebalo je i pronaći prave titovce među srpskim rukovodicima što je tada, izgleda, bilo nešto teže nego danas kada ih ima tušta i tma. Tim svodočanstvima i činjenicama ćemo se, inače, ubuduće podrobnije baviti, ali ćemo za ovu priliku izdvojiti slučaj Blagoja Neškovića, posleratnog lidera srpskih komunista. Njegove stavove sažeto je izložio naš ugledni istoričar Ljubodrag Dimić, objavljeno u pogovoru knjizi Venceslava Glišića „Dosije o Blagoju Neškoviću“:
„Razmatrajući pitanje razgraničenja Srbije sa Makedonijom Nešković je makedonske zahteve smatrao ‚vrlo uskim i nepravednim‘. Nije bio spreman da čini teritorijalne ustupke oko Preševa i manastira Prohor Pčinjski… Podjednako oštro i sa psovkom reagovao je na zahteve da se delovi istočne Srbije naseljeni vlaškim stanovništvom pripoje Rumuniji. Smatrao je da bi Mađare trebalo iseliti iz Vojvodine i na tim prostorima naseliti srpsko stanovništvo iz Mađarske. Kada je Tito od toga odustao (na preklinjanje Maćaša Rakošija), Nešković je kod njega otvoreno protestovao. Takvi stavovi naknadno su tumačeni kao nacionalistički i šovinistički“.
Sledi i nastavak ovog sažimanja: „Neškovićevi pogledi na nacionalno pitanje ocenjivani su kao pogrešni. U danima obračuna sa njim isticano je kako on smatra da je nacionalna politika KPJ ‚štetna po srpski narod‘… Kritikovali su njegovo negiranje autonomije Kosova i Metohije i tvrdi stav da bi ta oblast trebalo da bude ‚običan okrug‘ unutar Srbije. Mišljenje da su ‚Šiptari teški grešnici iz rata‘ i da svako njihovo iskazivanje nezadovoljstva može biti sankcionisano iseljavanjem, takođe je ocenjivano kao nedopustivo. Naknadno je optuživan za netrpeljivost ‚protiv drugova Slovenaca i Crnogoraca‘. Nazivan je ‚zatrovanim šovinstom‘ koji sumnja da B. Kidrič i F. Leskošek ‚rade na štetu Narodne Republike Srbije, a u korist Narodne Republike Slovenije… Nešković, nesumnjivo, nije pripadao onom krugu srpskih komunista koji su bili spremeni da bez pogovora nose hipoteku ‚velikosrpskog hegemonizma‘“.
Znači, nije nimalo lako bilo nekada slomiti Srbiju i neke srpske političare, i zato niko nema pravo da traži u prošlosti alibi za to što se danas šapatom pada i kleči. I tako, dok se klečeći molimo za naklonost nemačkih prijatelja i divimo se u neograničenim količinama rimskom caru Konstantinu i vremenu kada nas nije bilo na Balkanu, naknadno primetismo kako nam sigurnom rukom prisvajaju Ruđera Boškovića i Nikolu Teslu koga mi Srbi ne možemo ni da sahranimo kako treba. Sve otimajući se o Konstantina i Milanski edikt, posvećeni novom Haškom Mehanizmu, Rekomu i avetima iz birokratskog sivila Brisela, zaboravismo da državno obeležimo 200. godišnjicu svetog Petra Petrovića Drugog Njegoša. Ono što nam je nekada zapadalo za grlo sada samo od sebe prosto klizi. Menjamo se.
I tako promenjeni, preko svojih zvaničnih predstavnika hrlimo u EU Zagreb, novu prestonicu Jugosfere. I tamo nam na licu mesta i bez mrve našeg otpora preuzimaju pored Tesle i Iva Andrića, koga proglašavaju hrvatskim književnikom.
Pa evo u čast tog opšteg proglašenja i slavlja, i delić jednog Andrićevog pisma iz 1912. upućenog iz Zagreba u kojem je tada živeo:
„Ko zna je li Hrvatska najmizernija zemlja u Evropi, ali ja znam da je Zagreb najbednije mesto u Hrvatskoj, jer mi, mrki i ozbiljni sinovi s Juga, ne možemo da nađemo smisla ovom crvotočnom i alkoholičnom gradu, gde masna jela uspavljuju duh i gde vino oči vara. Ovde se za godinu dana postaje životinja, a za dvije špijun…“
Da zaključimo mnogo se toga u Srbiji promenilo, u ponečemu čak i do neprepoznatljivosti. Toliko se toga promenilo da delujemo sasvim neškodljivo i bezopasno, i prosto ne vidimo šta bi bilo kog našeg protivnika moglo onespokojiti ili čak uplašiti.
Sumnja može pasti samo na senku Gavrila Principa uoči Stogodišnjice Prvog svetskog rata, kao i na dela i stihove koje su mu posvetili naši najveći pesnici. Za ovu priliku izdvajamo našu pesnikinju Milenu Marković i završne stihove njene pesme „Laku noć sinovi moji“:
„Čekajte
radite sklekove
naše će seni hodati po beču
lutati po dvoru plašeći gospodu
čekajte
laku noć sinovi moji.“ [/restrictedarea]