Pečat – List slobodne Srbije Politički nedeljnik, aktuelna politička dešavanja, društvo, svet, kultura.
Za „Pečat“ iz Londona Dejan Lukić
Otkrića Edvarda Snoudena omogućila su nam uvid u gigantske razmere angloameričkog špijuniranja čitavog sveta, i sve moguće zloupotrebe koje iz njega proističu
Edvard Snouden, čovek koji je britanskom „Gardijanu“ i nemačkom „Špiglu“ otkrio do kojih kriminogenih granica američke obaveštajne službe špijuniraju ne samo svoje evroatlantske saveznike nego i vlastite građane, ima bar taj komfor da bezbedno spava u tranzitnom prostoru moskovskog aerodroma „Šeremetjevo“. Margaret Njušam nema taj luksuz; spava sa otkočenim pištoljem pod jastukom. Pored nje dežura, i danju i noću, šezdeset kilograma težak nemački ovčar, specijalno istreniran za čuvara u Centru državne policije u Nevadi.
FANTOMSKI SUD Margaret Njušam je, zajedno sa Snoudenom i osnivačem „Vikiliksa“ Džulijanom Asanžom, na američkoj listi za „odstrel“. Bila je dizajner softvera u velikom prislušnom centru u Menvit Hilu, u Severnom Jorkširu (Engleska), gde se svačega nagledala i naslušala, do te mere da joj moral više nije dozvoljavao da ne dune u pištaljku.
Na zatvorenoj sednici Komiteta za bezbednost britanskog Parlamenta Margaret Njušam „otvorila je dušu“ i otkrila da američka Nacionalna agencija za bezbednost (NSA), kao partner u ovoj britanskoj špijunskoj bazi, upotrebljava tamošnje „moćne kapacitete“ Menvit Hila kako bi „locirala i snimala milione telefona i podataka o posebno ciljanim građanima“.
Tresla se gora… Iz britanskog parlamentarnog Komiteta ceo sadržaj tajne seanse prosleđen je u veliki vladin prislušni centar u Čeltenhamu (o čemu je „Pečat“ pisao), a odatle na znanje i računanje američkoj NSA.
Na Kapitol hilu u Vašingtonu odmah je stavljen u pogon sav oprobani instrumentarijum da se zloupotreba sakrije od javnosti, pa se cela farsa završila na isto tako farsičnom osnivanju fantomskog „Suda za spoljnu špijunažu“ koji je čak i glasnogovornik američkog imperijalizma „Njujork tajms“, u izdanju od 7. jula ismejao tako što je otkrio celu seriju njegovih tajnih odluka kojima je praktično, umesto da preduzme sankcije, dozvolio NSA-i da špijunira koliko joj je volja i kad joj je volja; da prikuplja tajne informacije, ne samo o spoljnim neprijateljima nego i o američkim građanima. U praksi, Sud za spoljnu špijunažu postao je, kako je prošle sedmice napisao i londonski „Miror“, neka vrsta paralelnog Vrhovnog suda čije odluke ne podležu nikakvoj demokratskoj proveri, niti osporavanju.
„Što sam više radila na tajnim programima skidanja informacija i praćenja ljudi, sve mi je jasnije bivalo da se tu ne radi samo o nelegalnim radnjama, nego i protivustavnim“, poverila je danskom dnevniku. Opisujući šta je sve videla dok je sedamdesetih i osamdesetih godina radila u sistemu Globalnog elektronskog špijuniranja (EŠLON), Njušam kaže da je EŠLON već 1979. godine imao u posedu milione privatnih podataka o „ciljanim osobama“ i „zumirao“ njihove telefonske komunikacije. „Naši sateliti bili su u stanju da snime poštansku marku na zemlji… A možete i sami da zamislite šta sve može da učini današnji unapređeni sistem.“
U DŽEPU EŠLON-a Uprkos dokazima koje je Margaret Njušam iznela pred kongresni Komitet o vanzakonitim aktivnostima NSA, sva dalja istraga „tiho“ je obustavljena. Čak ni obavezni izveštaj Komiteta Kongresu nikada nije ugledao svetlo dana. Umesto toga, specijalni agenti administracije privodili su, jednog za drugim, „svedoke“ iz NSA i tražili od njih da im izruče kompletne planove i projekte EŠLON-a. Planovi i projekti pokazivali su, međutim, da se osetljivi podaci o pojedinim visokim figurama američke politike ne pojavljuju, s vremena na vreme, slučajno u štampi i javnosti, nego da je to faktički ugrađeno u sistem totalnog špijuniranja građana, predviđeno za (zlo)upotrebu u pogodnom trenutku.
Ovo ujedno objašnjava zašto su kongresmeni, federalne sudije i članovi administracije u kongresnim pretresima bili „bez zuba“ i u plišanim rukavicama kada se radilo o otkrivanju ovih „programa ubica“ uperenim protiv „ciljanih objekata“. EŠLON ih je, naprosto, sve imao u džepu.
Očigledno je, kako piše „Gardijan“ komentarišući materijale koje mu je izručio Snouden, da je reč o sistemu „sveopšteg špijuniranja“ koji je najmanje uperen i upotrebljavan protiv onoga zbog čega nominalno postoji – protiv terora.
U izjavi objavljenoj u „Vikiliksu“, Snouden kaže i ovo: „Obamina administracija se ne plaši duvača u pištaljku kao što sam ja, Drejk, Njušam… Mi smo bez države, uhapšeni, progonjeni, bez moći… Ne, Obamina administracija boji se vas (‚Vikiliksa‘). Oni se plaše da će ozlojeđeni građani biti informisani.“
Na Temzi, budući da je vladin gigantski komunikacioni centar u Čeltenhamu integralni deo amero-atlantske globalne špijunaže svega i svakoga, uključujući privatni život građana, afera Snouden i njene reperkusije biće –procenjuje se – vrela tema ovog leta. I dalje, pak, javnosti nije poznato do koje mere su britanske i američke špijunske službe integrisane u blok koji radi obaveštajno i protiv ostatka evroatlantskih saveznika. Pitanje je – sledstveno –koliko su posle svega što je Snouden izneo pred javnost ostale zapadne službe spremne da izručuju svoje tajne podatke angloameričkom tandemu.
„Gardijan“ baca i retrospektivni pogled na ovaj kompleks koji, kako piše, vodi od vrhunca Hladnog rata i zajedničkog projekta obračuna sa službama Sovjetskog Saveza, do ovog vremena kapitalističke globalizacije. Izgubljen u „istorijskoj magli“ Hladnog rata, sukob Amerike i Britanije protiv nacističke Nemačke izrodio se u permanentnu vojnoobaveštajnu alijansu, preteču NATO-a. Amerika, kao nova supersila, iskoristila je – ide dalje teza – svoju novu imperijalnu poziciju da podigne na noge gigantske multinacionalne kompanije i već 1946. godine na sceni je bila vojnoekonomska činjenica oličena u vojnoindustrijskom kompleksu sa korporativnim ustrojstvom baziranim na američkoj vojnoj sili, ali i na visoko tehnološkim industrijama, a uz izdašnu pomoć vlade i poreskog investicionog novca. Na toj bazi stvarano je ono što će se sada nazivati „američkim stolećem“.
Cela ta građevina zahtevala je moćan obaveštajni aparat, uvek spreman i sposoban da „pohvata“ bujicu signala koji su se kretali planetom.
Britanske i američke špijunske službe, koje su za vreme rata uspešno dekodirale nemačke, japanske i ruske šifre, u novoj situaciji morale su da ujedine snage i okrenu radare prema ruskoj strani – spolja, i rastućim socijalističkim i komunističkim snagama – iznutra.
Tako se amero-britansko ratno savezništvo razvilo u sveobuhvatni Ugovor o zajedničkom korišćenju informativnih komunikacija – CIGINT i KOMINT, sistemi koji operišu i dan-danas.
TAJNI UGOVOR Već 1946. godine Amerika i Britanija potpisuju i ugovor (UKUS) o multilateralnoj razmeni obaveštajnih informacija između njih, s jedne, i obaveštajnih službi u zemljama Komonvelta (Kanada, Australija i Novi Zeland) s druge strane. Ugovor je danas poznat pod imenom „Pet očiju“ i toliko se držao u tajnosti da o njemu, sve do 1973. godine, nije imao pojma čak ni australijski predsednik Vlade.
Na osnovu UKUS-a obaveštajni „proizvodi“ bili su svrstani u šest kategorija: „01“ – Snimanje saobraćaja; „02“ – Dolaženje u posed dokumenata; „03“ – Analiza saobraćaja; „04“ – Šifarske analize; „05“ – Dešifrovanje i prevod; „06“ – Dobavljanje informacija o komunikacionim organizacijama, programima, praksi, opremi…
Usred pritužbi sa mnogih strana da Petorka kroz sistem EŠLON nezakonito, i ne baš prijateljski, špijunira industrijske i trgovinske informacije „treće strane“, evropski partneri (Nemačka, Francuska) izneli su u Evropskom parlamentu 2001. da je EŠLON postao sistem (nekontrolisanog) špijuniranja pod potpunom kontrolom Sjedinjenih Američkih Država.
Prošlog meseca „Gardijan“ je izvestio javnost da je vladin centar u Čeltenhamu postao baza „snimanja prometa“ u okviru UKUS-a; Čeltenham je specijalizovan, zbog geografske pozicije Britanije na zapadnoj obali Evrope, da skida enorman broj informacija sa optičkih i drugih kablova koji preko Atlantika idu do britanskog kopna i dalje u Evropu. Informacije se – kako piše „Gardijan“ – storniraju na trideset dana, i za to vreme dešifruju i operativno obrađuju.
Šestog jula „Vašington post“ je otkrio da američka telekomunikaciona kompanija „AT&T“ skida, takođe, informacije sa transatlantskih kablova. „Post“ tvrdi da kompanija to radi sa dozvolom Obamine administracije.
Četiri dana kasnije, 10. jula, „Post“ publikuje i sekvence iz programa PRISM (koji, takođe, koristi Čeltenham). Storiju je američki dnevnik dobio od Snoudena, a sadrži informacije o dva sistema presretanja i skidanja informacija. Jedan je specijalizovan za skidanje informacija sa tehnoloških firmi kakve su „Gugl“, „Epl“ i „Majkrosoft“. Drugi se naziva „Apstrim“ i isključivo špijunira kablovske informacije.
Visoki službenik kanadske Informativno-komunikacijske službe (CSE) Majkl Frost detaljno je izneo kako CSE sarađuje sa NSA i centrom u Čeltenhamu u špijuniranju međunarodnih elektronskih komunikacija preko kanadskih ambasada (!) u svetu. „Sve vreme rada u CSE bio sam obučavan i kontrolisan od strane američkih agenata, koji su me upućivali šta da radim i kako da radim“, kaže Frost.
Tom Burghart („Global riserč“) u opširnoj analizi globalne špijunaže navodi da EŠLON i PRISM nisu okrenuti samo ka špijuniranju vlada i ekonomskih institucija. U dokumentima koje je Snouden izručio „Špiglu“ i „Gardijanu“ stoji, takođe, da EŠLON I PRISM prikupljaju „metapodatke“ špijuniranjem petnaest miliona telefonskih razgovora i deset miliona baza podataka na Internetu.
Prema jednom dokumentu objavljenom u britanskoj štampi, Amerikanci mesečno prikupe oko pola milijarde (!) podatka samo iz Nemačke.
Otkrivajući kako UKUS operiše ovog trenutka, Snouden kaže u „Špiglu“: „U više slučajeva partneri u ‚Petom oku‘ idu i dalje od same NSA. Na primer, komunikacioni centar (britanske) vlade u Čeltenhamu ima sistem koji se zove TEMPORA. To je program koji skida enorman broj informacija, ne vodeći nimalo računa o njihovom sadržaju, niti ga brine povreda ljudskih prava. TEMPORA pomete sve što joj dođe podruku; sve to stavlja u takozvanu amortizovanu zonu i kasnije retroaktivno filtrira i upotrebljava bez ispuštanja ma i najmanjeg detalja.“
Prema Snoudenu, „amortizovana zona“ je u stanju da drži celokupan materijal pokupljen iz trodnevne međunarodne komunikacije, i da sve to procesuira „brzinom zvuka“.
„Zona guta apsolutno sve“, otkriva Snoduen: „Ako, na primer, pošaljete ICMP paket i to prolazi preko Britanije, mi to sve skinemo; ako nešto daunlodujete, a CDN (Mreža za isporuku sadržaja) ima servere u Ujedinjenom Kraljevstvu, mi to skidamo… Ako tragate, recimo, za istorijom bolesti vaše kćerke, a to bude procesuirano kroz londonski ‚kol centar‘, e, pa, verujem da već i sami znate gde će taj podatak da završi.“
Na to Burghart komentariše: „Da, znamo, ali, zahvaljujući Edvardu Snoudenu, sada znamo i da smo svi, apsolutno svi, na nišanu.“
Pa zato i Margaret Njušam drži napunjen pištolj pod jastukom i dresiranog nemačkog ovčara pored kreveta.
