Paradigma Egipat

Piše Darko Tanasković

Ako izuzmemo agencijske i, donekle, reporterske izveštaje o događajima, srazmerno je malo stvarno objektivnih i znalačkih komentara i analiza ove faze previranja u Egiptu, započetih tzv. arapskim prolećem

Ako je neko još bio u dilemi o tome šta se u munjevitom smenjivanju kadrova filmske priče brzopleto prozvane „arapsko proleće“ poslednjih nedelja dogodilo, i nastavlja da se događa, u Egiptu, konačno može da odahne. Oglasio se bivši britanski premijer i bliskoistočni izaslanik „četvorke“, SAD-a, Rusije, EU i UN, Toni Bler. Komentarom u „Observeru“ podržao je odluku armijskog vrha da s vlasti ukloni legalno izabranog predsednika Muhameda Mursija, jer pred pretnjom klizanja zemlje u haos generali drugog izbora, navodno, nisu imali.

SAGLASNI BLER, AL-BARADEI I AL-SISI  Može li se zamisliti uverljivija potvrda ispravnosti zaključka da se u Egiptu odigralo nešto protivno demokratskim principima, ustavnim normama republikanske parlamentarne demokratije, pa i elementarnom ljudskom i građanskom moralu, a u skladu s lukavstvom (i bezočnošću) ciničnog uma, čiji je Bler jedan od najdoslednijih i najistaknutijih protagonista u međunarodnoj političkoj areni (ne bi trebalo zaboraviti da ova često i neutralno upotrebljavana reč, pogotovo otkad postoji i beogradska „Arena“, potiče od latinskog harena, što je bio naročiti fini pesak velike moći brzog upijanja gladijatorske i životinjske krvi). Kad je Bler nešto opravdao, nema sumnje da je reč o još jednoj lopati „harene“ koja je dosad upila mora krvi, ali i njegovih „korisnih laži“. Otprilike u isto vreme oglasio i (ne)suđeni novi generalski premijer, vođa egipatske liberalne opozicije, bivši generalni direktor Međunarodne agencije za atomsku energiju, dobitnik „Nobelove nagrade za mir“ (kvalifikacija koja u novije vreme, nažalost, upozorava na oprez, a koju T. Bler začudo još nije poneo) Muhamed al-Baradei. Ovaj iskusni igrač, koji nesumnjivo dobro razume „svetske tokove“, u intervjuu za nemački „Špigl“ velikodušno je izjavio da pripadnike „Muslimanske braće“ ne bi trebalo tretirati kao kriminalce (pošto su im lideri već pritvoreni) i da se on zalaže za njihovo „uključivanje u proces demokratizacije“. Nemačka je, naime, u prvim reagovanjima kritikovala odstranjivanje Muhameda Mursija s vlasti, pa je liberalni „svetski čovek“ pohitao da pred uticajnim Berlinom opravda poteze („bolnu meru“, kako je rekao) egipatskog vojnog vrha. Vrhunski pravnik i dobitnik „Nobelove nagrade za mir“ kao portparol vojne hunte, na čelu s engleskim i američkim đakom, generalom al-Sisijem! Pa kako onda nekome još može biti nejasno šta se stvarno odlučivalo i odlučilo daleko od Tahrira, kairskog „Trga Slobode“ i na njemu probuđenih „prolećnih“ nada, da bi se posledice tih odluka ponovo izlile na ovaj simbolički trg i na ulice i trgove drugih egipatskih gradova? Kad su saglasni Bler, al-Baradei i general al-Sisi, a Barak Obama diskretno poziva da se vlast što pre vrati civilima, kako i dalje sumnjati da svrgavanjem legalno izabranog predsednika Mursija nije učinjena najbolja stvar u interesu Egipćana i regionalne stabilnosti? Zašto zlonamerno insistirati na tome da je u Egiptu izvršen vojni udar, kad je armijski vrh samo pokazao doslednost ultimatumu koji je ispostavio Muhamedu Mursiju, da u roku od dva dana udovolji zahtevima naroda? Kakvi bi to uopšte generali bili i kako bi očuvali ugled u narodu (a pomalo i kod glavnih prekookeanskih finansijera kojima se objašnjava da zapravo i nije reč o vojnom puču, kako vojna pomoć ne bi bila dovedena u pitanje iz terminoloških razloga) kad ne bi uklonili predsednika koji se oglušio o njihov tako „demokratski“ ultimatum? Hvala Alahu, sad je bar sve jasno.

[restrictedarea]

 

VRUĆE LETO I HLADNA ZIMA Nekim milionima Egipćana ovakva demokratska vojna intervencija samo godinu dana posle prvih slobodnih izbora kao da nije po volji, ali oni, očigledno, još uvek ne shvataju šta je prava demokratija, pa će im biti objašnjeno, zasad (zvanično) samo gumenim mecima (od kojih se, doduše, mogu dobiti i prostrelne rane), šmrkovima i policijskim palicama… Ali, batina ima dva kraja, pa u Egiptu, kako je ocenio jedan iranski diplomata, islamisti i revolucionari ne bi trebalo da očajavaju, jer „za arapskim prolećem mogu uslediti vruće leto i hladna zima“. Ništa zato, važno je, kako napisa Bler, da Egipat ne bude prepušten haosu.

Zanimljivo je pratiti analize najnovijeg razvoja događaja u Egiptu, koji iz razumljivih razloga privlače veliku pažnju svetske javnosti. S obzirom na realni značaj ove stare i velike države, sve što se zbiva u Egiptu ima snažnog odjeka na celom Bliskom istoku, u arapskom i u islamskom svetu, a i u čitavoj međunarodnoj zajednici. Ako izuzmemo agencijske i, donekle, reporterske izveštaje o događajima, srazmerno je malo, kao što to u sličnim situacijama obično biva, istovremeno stvarno objektivnih i znalačkih komentara i analiza ove faze previranja u Egiptu, započetih tzv. arapskim prolećem.

OPREČNA TUMAČENJA I HIPOTEKE  Hipoteke različito i suprotno usmerenih ideoloških i političkih projekcija i interesa, uključujući i nemalu inerciju stereotipnih pogleda, do (pre)velike mere opterećuju znatan deo tumačenja i objašnjenja koja se o prirodi zbivanja u Egiptu možu čuti i pročitati u stranim i domaćim medijima. Dominiraju dva oprečna stava, onaj „blerovski“, da generali nisu imali izbora i da su bili prinuđeni da se umešaju radi očuvanja unutrašnje stabilnosti, i drugi, blizak islamistima svih boja, ali i širokom krugu protivnika mešanja zapadnih zemalja, a prvenstveno SAD, u ono što su, uprkos promenjenoj „političkoj korektnosti“ u međunarodnim odnosima, i dalje skloni da smatraju „unutrašnjim stvarima“ suverenih država. Prvi imaju razumevanja za generale, dok ih drugi osuđuju. Takva polarizacija vidljiva je i unutar Egipta, i u postavljanju i oglašavanju činilaca na međunarodnoj sceni. Uopšte, razvoj događaja u Egiptu, pored toga što nosi i mnogo specifičnosti koje proizlaze iz duge i složene istorije, strukture društva, političke tradicije, kulture i međunarodnog položaja ove važne zemlje, po mnogo čemu je paradigmatičan za tokove tzv. arapskog proleća, od prvog proplamsaja u Tunisu, preko indukovanog obračunavanja u Libiji i rastrzane „tranzicije“ vlasti u Jemenu, do šiitskog bunta u Bahreinu i građanskog rata u Siriji, sa spoljašnjim koncentričnim krugom talasanja u Iraku, Libanu, Turskoj… Upravo zato, da bi se uočile određene zakonitosti u oblicima, sadržini i radosledu sukcesivnih faza društvenih i političkih procesa poznatih pod zajedničkim zaglavljem „arapsko proleće“, preporučljivo je, onoliko koliko je to najviše moguće, osloboditi se ideoloških i s njima povezanih apriornih vrednosnih naočara. To nije lako, ali je saznajno višestruko korisno, jer omogućava da se uspostave konceptualne koordinate i analitički instrumenti primenljivi na veći broj tipološki istovetnih, bliskih ili uporedivih situacija u međunarodnim odnosima sadašnjosti i budućnosti, uključujući i one koje se i na nas neposredno ili posredno odnose.

Izbegavajući upuštanje u pojedinosti i uopštavajući uvide u egipatski tok tzv. arapskog proleća, što nas svakako lišava pune verodostojnosti u detaljima, ali može predočiti širu sliku zbivanja, podsetimo se kako su stvari odvijale u „krupnim planovima“.

TAKTIČKI ZAOKRET VAŠINGTONA Prvo, nema sumnje da je masovno nezadovoljstvo dugom Mubarakovom autokratskom vladavinom, sistematskim uskraćivanjem građanskih sloboda, posebno za političke islamiste, raširenom korupcijom, kao i sve težim uslovima života, bilo izvorno i autentično, kao, uostalom, i u drugim arapskim zemljama zahvaćenim/zaraženim tzv. arapskim prolećem. Demonstranti su, bez obzira na ideološko opredeljenje, istinski želeli promene, slobodu, dostojanstvo i nekakav opšti boljitak, bez jasne predstave kako da se sve to ostvari. Znali su, međutim, da bez rušenja vlasti nema izgleda ni za kakve promene. I srušili su vlast, pri čemu se armija, posle izvesnog kolebanja, racionalno priklonila volji naroda, ali i nevoljno predala vlast pobednicima na prvim slobodnim opštim izborima, a pobednici su mogli biti samo islamisti, organizovani u pokretu „Muslimanska braća“ i u nekolikim radikalnijim partijama. Demonstranti na Tahriru i na ostalim egipatskim trgovima većinski verovatno, pogotovo na silovitom početku, nisu bili članovi „Muslimanske braće“, ali su islamisti jedini bili dovoljno dobro organizovani, akciono sposobni i oduvek sprečavani da ravnopravno učestvuju u političkoj utakmici, tako da ih je narod doživeo kao jedinu izglednu alternativu prethodnoj porodično-administrativno-vojno-policijskoj oligarhiji. Uostalom, bilo je nemoguće zamisliti demokratske izbore u nekoj arapskoj ili muslimanskoj zemlji u kojoj posle odlaska autokratskih i represivnih režima ne bi pobedili islamisti. I tu nastupa ključni momenat, ali ne u Kairu, već u Vašingtonu. Odlučujući spoljni činilac koji je doprineo islamističkom preuzimanju vlasti posle slobodnih izbora, odnosno poštovanju narodne volje, bio je koncepcijski, veliki taktički zaokret za koji se u odnosu prema previranjima i tenzijama u arapskom svetu, posle pomnih, višegodišnjih analiza svih elemenata tih situacija, ali i te situacije, kao opšte pojave, opredelio Zapad, na čelu sa SAD-om. Shvaćeno je, naime, da će islamisti pre ili kasnije svakako doći na vlast u muslimanskim državama i da postojeći diktatorski i korumpirani režimi, na koje su se dugo oslanjali u njihovom zauzdavanju, neće moći još dugo da odolevaju, a da su nesrazmerno skupi, kako finansijski, tako i politički. Poučeni posledicama nasilnog rušenja Sadama Huseina, čiji režim nije pokazivao takve slabosti, ali je morao pasti iz drugih razloga, zaključili su da nije razumno po svaku cenu istrajavati u sprečavanju islamista da osvoje vlast. Jednostavno, Zapad je ogluveo na upozorenja da bi, ako se ne preduzme ovo ili ono, islamisti došli na vlast. Selektivna, delom kompenzativna, podrška muslimanima (Bošnjacima i Albancima) na Balkanu deo je iste logike, ali iz jedne ranije faze, kad je prioritet bio da se islamskom svetu pokaže kako SAD i njihovi saveznici nisu protiv islama, već samo terorizma. Ovo je samo nova etapa, u kojoj se smatra oportunim biti deo procesa islamističkog demokratskog preuzimanja vlasti u arapskim zemljama, tim pre što se „u paketu“ pod arapsko buđenje naroda mogu podvesti i diplomatske, ali i otvorene vojne, logističke i subverzivne mere protiv nepoćudnih arapskih lidera, kao što su pukovnik Gadafi ili sirijski predsednik Bašar al-Asad, a koje spontano „arapsko proleće“ najverovatnije ne bi moglo samo ukloniti. Tako se na Zapadu pozdravlja i ishod egipatskih izbora, a među prvim posetiocima na divanu kod predsednika Mursija bila je i američka državna sekretarka Hilari Klinton. Uostalom, i Muhamed Mursi je obrazovanjem, karijerom i porodično vezan za SAD, i odlično govori engleski s jakim američkim akcentom. Izgledalo je da razume situaciju i da zna šta govori, ali i šta radi. Pokazalo se da baš i nije sasvim tako. Na Zapadu su, kako se čini, bolje i tačnije procenjivali šta će se dalje zbivati.

MUKE „POSTREVOLUCIONARNIH VREMENA“ Kao i neki drugi islamisti pre njega (dobar primer je turski premijer N. Erbakan) koji su konačno, posle duge političke borbe, uspeli da se domognu poluga moći i dizgina vlasti, a pritešnjen protivrečnim očekivanjima onih koji su ga svojim glasovima uzdigli do državnog vrha, sekularnije i liberalnije opozicije, nesaglasnog hora glasova iz inostranstva, teškom ekonomskom situacijom i nepovoljnim socijalnim prilikama, Muhamed Mursi je prvo prigrabio odviše lične vlasti, okružio se najbližim (ne uvek i najsposobnijim) istomišljenicima i požurio da menja Ustav zemlje kako bi obezbedio preduslove za trajniju islamističku kontrolu nad Egiptom i nad Egipćanima. Smatrao je, očigledno pogrešno, da će tako najbrže učvrstiti i svoju poziciju. Pokazalo se da mnogima u Egiptu to nikako ne odgovara i Tahrir se ponovo napunio. Zapadna odluka da se odustane od sprečavanja islamista da demokratski dođu na vlast podrazumevala je i ovu kalkulaciju. Pretpostavljalo se da ovi neće ni hteti, ni umeti, a možda neće ni moći da za kratko vreme uspostave stvarno demokratsku, ali i delotvornu vlast koja će početi da izlazi u susret očekivanjima naroda i da rešava njegove životne probleme. U Egiptu se, s obzirom na niz okolnosti, ova nesposobnost islamista da u „postrevolucionarnim vremenima“ budu produktivna i efikasna upravljačka alternativa neslućeno brzo potvrdila. Računalo se da bi postepeno razočaravanje u vlasti s Alahovim imenom na barjaku u muslimanskim zemljama moglo potrajati i desetak, pa i više godina, što je Zapad bio spreman za sačeka, obezbedivši u međuvremenu svoje vitalne energetske i geostrategijske interese. U Iraku se šiitski i sunitski Iračani bespoštedno satiru, ali odavno nije zabeležena nijedna diverzija na petrohemijskim postrojenjima ili naftovodima. Slično je i u Libiji. A šta bi, logično gledano, moglo biti privlačnija teroristička meta? Važno je da ne izraste nijedna jaka liderska figura i ne uspostavi se vlast kojoj su u prvom planu nacionalni interesi. Mursi to svakako nije mogao postati, ali ni opstati kao favorit Zapada, jer se pokazalo da, kao iskreni, a nestrpljivi i neoprezni islamista nije kadar održati unutrašnju stabilnost države u kojoj birači skromnom većinom jesu glasali za „Muslimansku braću“, ali ne svi i za naglu „šerijatizaciju“ Ustava i čitavog pravnog poretka zemlje. Mursi je u škripcu, naravno, očajnički telefonirao, kome bi drugom, nego Baraku Obami, čak je, izgleda po savetu svojih (i naših) turskih prijatelja, u poslednji čas, kako bi se umilio Amerikancima, i priznao Kosovo, svašta obećavao i… završio u kućnom pritvoru, ako ne i na nekom gorem mestu. Sad se „liberalni“ al-Baradei brine za njega i za njegovu „Muslimansku braću“, da ne budu kriminalizovani i da se ipak pripuste politici. Oni, i dalje nadmoćno većinska partija s najširom podrškom u narodu! Generali najavljuju „demokratsku tranziciju“. Komunisti su nekad govorili: „Nema demokratije za neprijatelje demokratije!“ Da li je to baš samo komunistički slogan ili „opšteboljševički“, a najmoćniji i najuticajniji savremeni boljševici već odavno ne stanuju na Istoku?

Egipatska priča je daleko od kraja. Teško je poverovati da će se islamisti posle pobede na prvim slobodnim izborima lako pomiriti s političkom marginalizovanošću u kakvoj su tavorili od Nasera do Mubaraka, predano radeći među narodom. Iz većeg broja muslimanskih, ali ne samo muslimanskih, zemalja dižu se glasovi negodovanja protiv ove „generalske kontrarevolucije“ koja po mnogo čemu liči na suspendovanje drugog kruga opštih izbora u Alžiru posle pobede islamističkog FIS-a u prvom krugu 1991. godine. Zna se šta je tamo usledilo. Ne znači da će „demokratska tranzicija“ tako dugo i krvavo trajati u Egiptu, jer su i međunarodna i unutrašnja konstelacija u mnogo čemu drugačije, ali… No, bez ulaženja u pojedinosti, a pogotovo u dugoročnije prognoze, može se konstatovati da su zbivanja u Egiptu paradigma na osnovu koje je moguće potpunije razumeti mnogo od unutrašnje i spoljašnje logike tzv. arapskog proleća. Izgleda da to dobro znaju u Damasku, Tunisu, Teheranu, Ankari, Moskvi, Pekingu…

[/restrictedarea]