Otvoreno pismo g. Iberu Vedrinu – Francuska bi trebalo da napusti NATO

Piše Režis Debre

Gospodin Iber Vedrin, koga je predsednik Fransoa Oland zadužio da sastavi bilans o povratku Francuske u integrisanu komandu Severnoatlantskog pakta (NATO), zaključio je da poništavanje odluke koju je 2009. doneo g. Nikola Sarkozi „ne bi Francuskoj obezbedilo nijednu novu mogućnost širenja uticaja“. Režis Debre osporava ovu analizu

Dragi Iber,
Stavovi koje iznosi jedan degolovac – miteranovac – nepokolebljivi oksimoron – poznat po svojoj sposobnosti da svakom problemu nađe pravu meru, imaju veliku težinu. To je slučaj i sa tvojim izveštajem o povratku Francuske u NATO, koji ti je 2012. godine tražio predsednik Fransoa Oland, verujući – a ko ne bi? – u tvoju stručnost i tvoje iskustvo. Kako je medijska halabuka bila obrnuto srazmerna značaju teme, nema razloga da se čudimo relativnoj tišini koja je okružila pomenuti izveštaj. Problemi odbrane ne mobilišu preterano javnost, a mesto Francuske u svetu ne može da podigne toliko medijske prašine kao slučaj slonova Bejbi i Nepal, obolelih od tuberkuloze u zoološkom vrtu u Lionu. Osim kada nas neka bitka kod Austerlica ne ispuni ponosom, kao što je nedavno bio slučaj sa herojskim upadom u malijsku pustinju koji je, bez previše mrtvih i pucnjave, naterao bande lutajućih i gnusnih džihadista na povlačenje u planinu.

PRAVDANJE SARKOZIJA Iz izveštaja sam mnogo toga saznao, ali sam nad njim ostao i zamišljen. Ti posredno opravdavaš g. Nikolu Sarkozija, sa nekom vrstom da ali za povratak u atlantsko jato. Tu reintegraciju ti ne bi odobrio u svoje vreme, ali bi je danas bilo nezgodnije dovesti u pitanje nego prihvatiti. Jer nas u Evropskoj uniji niko ne bi pratio. Ostalo bi dakle na Francuskoj da u okviru NATO-a čvrsto preuzme inicijativu, bez čega bi nastala normalizacija i banalizacija zemlje. Eto šta me podstiče da nastavim sa tobom dijalog, neprekinut od maja 1981. kada smo se našli u dvema susednim i na sreću povezanim kancelarijama (Režis Debre je 1981. bio saradnik za međunarodne odnose predsednika Fransoa Miterana. Iste godine g. Iber Vedrin je imenovan za savetnika diplomatske ćelije u Jelisejskoj palati).
Piramidalni sistem postao je dakle forum koji više ne obavezuje na bogzna šta, manevarsko polje u kojem svaki član ima svoje šanse pod uslovom da ume glasno da govori. Ukratko, taj oslabljeni NATO više ne bi zasluživao ljagu prošlog vremena. Meni se izdaleka NATO činio bujnijim od toga. Značajno proširenim. Dvanaest zemalja 1949, dvadeset osam 2013. godine (sa 910 miliona stanovnika). Pastir je udvostručio svoje stado. Alijansa je bila atlantska, sada je nalazimo u Iraku, u Zalivu, u vodama Somalije, u Centralnoj Aziji, u Libiji (gde je bila zadužena za vazdušne napade). Vojna na početku, postala je političko-vojna. Bila je defanzivna, evo je sada lišene neprijatelja, ali u ofanzivi. Vašington je okrenuo brod prema Pacifiku, sa Pekingom, a ne sa Moskvom kao protivnikom partnerom. Opšta promena kursa. Zaljubljena Evropa uperila je svoj pogled ka Amerikancu koji, očaran, okreće svoj pogled ka Aziji.
Stari kontinent ispada smešan, ali rogonju to previše ne dotiče. On traži samo nešto pažnje. Nas Francuze trebalo bi da zadovolji nekoliko počasnih ili tehničkih mesta u štabovima u Norfolku (SAD), u Monsu (Belgija), blede nade u ugovore za našu industriju i nekoliko stotina oficira u kancelarijama, na sastancima i obilnim prijemima.
Transatlantska veza ima svoju dinamiku. Očigledan je relativni pad američke moći u međunarodnom sistemu, ali naš kao da je išao još brže. NATO nije više ono što je bio 1966. godine (Francuska je 1966. najavila svoje povlačenje iz integrisane komande NATO-a)? Možda, ali nije ni Francuska.

[restrictedarea]

UKOLOTEČENA I NAMRŠTENA NACIJA Sjedinjene Države: nacija ubeđena u svoju izuzetnost gde se zastava sa zvezdama diže svakog jutra u školama i šeta prikačena na reveru kaputića, i čiji predsednik glasno i jasno objavljuje da je njegov jedini cilj da ponovo učvrsti vođstvo svoje zemlje u svetu. Poguran informatičkom revolucijom koja nosi njegove boje i govori njegovim jezikom, u srcu novog digitalnog ekosistema zahvaljujući njegovim preduzećima, on nije ni blizu popuštanja. Bez sumnje, sa njegovim „Latinosima“ i Azijatima, možemo govoriti o postevropskoj zemlji u postzapadnom svetu, ali ako više nije sama na stazi, sa polovinom vojnih troškova u svetu, ona može da ostane visoko uzdignute glave. I da primeni svoju novu doktrinu: leading from behind („upravljati, a ne pokazivati se“).
Francuska: ukolotečena i namrštena nacija čije su se lepe parole – država, Republika, pravda, vojska, Univerzitet, škola – ispraznile iznutra, poput onih otmenih oronulih građevina čija se fasada jedino čuva. Gde je liberalna deregulacija izjela temelje državne moći koja je bila naša snaga. Gde bi predsednik trebalo da odmota crveni tepih pred generalnim direktorom „Gugla“, privatnim akterom koga bi u staro vreme primio neki državni sekretar. Zaprepašćujući diminutio capitis (u rimskom pravu, smanjivanje građanskih prava koje je moglo da ide do lišavanja slobode i gubitka statusa građanina). Spasili smo naš film, srećom, ali ostalo, državnu moć i suverenost…
Francuz 1963, ako je bio levičar, nadao se svetloj budućnosti; a ako je bio desničar, imao je nešto razloga da poveruje da predstavlja stožer evropske izgradnje, sa kulturnim centrima i termonuklearnom bombom pride. Francuz iz 2013. ne veruje ni u šta i ni u koga, prihvata krivicu i plaši se, koliko svog suseda toliko i samog sebe. Njegova budućnost ga muči, od prošlosti ga je sramota. Da li je prosečni Francuz depresivan? Zapravo bi njegova otpornost na udarce trebalo da zapanji. Nema kolektivnog samoubistva: čudo jedno.
Sačuvati sopstvenu sposobnost razmišljanja i predviđanja? Zaista neophodno. Kada naš ministar odbrane pomene, da objasni intervenciju u Maliju, „borbu protiv međunarodnog terorizma“, apsurdnost koja se više ne koristi čak ni sa druge strane Atlantika, mora se konstatovati stanje uznapredovale fagocitoze, mada usporene. Strpati u svaštarsku kategoriju „terorizma“ (univerzalan način akcije), salafiste vehabije koje gonimo u Maliju, kojima se ulagujemo u Saudijskoj Arabiji i koje pomažemo u Siriji, tera nas da postavimo pitanje nećemo li, stalnom težnjom da budemo interoperabilni, na kraju postati interimbecilni.
Izazov koji si postavio – delovati iznutra – zahteva i kapacitete i volju.
1. Da bi se pokazali zahtevnost, budnost i uticaj potrebna su finansijska sredstva i konkurentni instituti (think tanks). Naročito su potrebni originalni umovi koji imaju drugačije izvore nadahnuća i druga mesta susreta od Centra za strategiju i međunarodne studije u Vašingtonu (Center for Strategie and International Studies – CSIS) ili Međunarodnog instituta za strateške studije u Londonu – (International Institute for Strategic Studies – IISS). Gde su nestali naslednici slavnih tvoraca francuske nuklearne strategije, generala Šarl Ejerea, Andre Bofra, Pjer Mari Galoa ili Lisjen Poarjea? Ti nezavisni stratezi, ako uopšte postoje, očigledno imaju poteškoća da stupe na scenu.
2. Potrebna je volja. Za nju ponekad može biti korisno stanje opšte bezbrižnosti, koje nema samo loše strane. Ono je omogućilo Pjeru Mandesu Fransu, već od 1954, i njegovim naslednicima da započnu i potajno nastave proizvodnju nuklearnog naoružanja. Međutim, aktuelna demokratija javnog mnjenja izbacuje u prve linije, na levici ili desnici, ljude barometre koji su više od proseka osetljivi na atmosferske pritiske. Politika se vodi fušerski, sa poslednjim ispitivanjem javnog mnjenja kao kompasom i – pravac na lokalne izbore. Razračunati se u pesku sa usamljenim prosjacima lišenim države, sa osiguranim ovacijama na kraju, svi naši predsednici, posle Žorža Pompidua su sebi priredili takvu jednu avanturu (zagarantovan porast popularnosti u javnosti). Sukobiti se, s druge strane, sa prvom ekonomskom, finansijskom, vojnom i medijskom silom na svetu bi zaista značilo uhvatiti bika za rogove, a to nije običaj kuće. Vera u pravo i dobrotu ljudi ne povlači za sobom vrlinu već se redovno završi u pokoravanju zakonu jačeg. Socijalisti iz 2013. su se vezali za Stejt department jednako spontano kao što su 1936. to učinili sa Forin ofisom. Navike se teško menjaju. Iz „Vikiliksa“ smo saznali da je, neposredno posle drugog rata u Iraku, akutelni ministar ekonomije i finansija g. Pjer Moskovisi, tada zadužen za međunarodne odnose Socijalističke partije, otišao da uveri predstavnike NATO-a u srdačna osećanja njegove partije prema Sjedinjenim Državama, pri čemu se kleo da se njegova stranka ne bi ponašala kao Žak Širak ako bi pobedila na izborima. Mišel Rokar već je bio izrazio pred američkim ambasadorom u Parizu, 24. oktobra 2005, svoju srdžbu zbog govora g. Dominika de Vilpena u Ujedinjenim nacijama 2003, precizirajući da bi on, kao predsednik, prosto ćutao („Le Monde“, 2. decembar 2010).
U DNK naših prijatelja socijalista postoji jedan kolonijalni gen i jedan atlantski gen. Niko nije savršen. Naravno, od genetike se može pobeći, ali da li i od svoje generacije? Čovek ima vrednosti svojih borbi i iskušenja. Fransoa Miteran i Gaston Defer, Pjer Žoks i Žan-Pjer Ševenman su imali iskustvo rata, pokreta otpora, Alžira. AMGOT (Allied Military Governement of Occupied Territories ili vojna vlada okupiranih teritorija kojima upravljaju američki i britanski oficiri, bila je zadužena za upravljanje slobodnim teritorijama tokom Drugog svetskog rata), Robert Marfi (američki otpravnik poslova za vreme višijevskog režima 1940-1944) u Višiju i Ruzveltova podmetanja još uvek su bili prisutni u glavama, uz iskrcavanje i oslobodioce iz 1944. Sadašnja generacija ima kratko pamćenje i nikad nije primila udarac u lice. Odrasla pod staklenim zvonom, ona ne prelazi ulicu van pešačkog prelaza. I trpi obavezu da bude simpatična. Oni koji ruše sve pred sobom nikad nisu simpatični. Svaki put kad je Francuska predstavljala „remetioca sveta“, izlagala se napadima svega onog što u njoj nešto znači, velikih privrednika, visoke administracije i krupnih medija.
Trzaj koji zagovaraš zahtevao bi stavljanje pod napon državnih aparata i navika, uz vraćanje skrajnutih ljudi, što će biti okarakterisano ili kao ludost, ili kao izdajstvo (budući da su novi psi čuvari bolje etablirani od starih). Taj trzaj nikako ne ide sa idejom o „provlačenju između kapi kiše“ koja predstavlja zakon u sredini u kojoj je svaki „anamerikanac“ prekršten u antiamerikanca. Tim pre što se Amerikanci osete uvređenima čim mi ne prihvatimo da budemo njihovi sateliti (De Gol, ponovo). Naročito kada se odnos snaga razvodni u ležernosti, imenu, obraćanju na ti i tapšanju po ramenima.
Kažeš pojasniti naše shvatanje Alijanse? Da, a ono što se dobro shvata, izrazi se jasno. Ti govoriš jasno, sa činjenicama i brojkama. Ali vlada jezik od vate, mešavina eufemizama u koju nas zaglibljuju atlantska i briselska tehnostruktura sa njihovim tobožnjim ekspertima. Mi govorimo, na primer, o integrisanoj komandi, kad lider integriše druge, ali čuva, upravo on, svoju punu i celokupnu slobodu. Integracija nema ničeg obostranog. Zato Sjedinjene Države imaju pravo da špijuniraju (potplaćuju, presreću, prisluškuju, dezinformišu) svoje saveznike koji sebi zabranjuju da rade to isto; njihovi vojnici i oficiri ne moraju da polažu račune pred međunarodnim sudovima, kojima će biti podložni samo njihovi saveznici; i naše avionske kompanije moraju da daju sve podatke o svojim putnicima američkim organima kojima bi svaka ideja o reciprocitetu bila nepodnošljiva.
Svaki stereotip se, tako, mora prevesti. „Dati svoj doprinos zajedničkom naporu“: staviti na raspolaganje zahtevane pomoćne trupe na pozornicama koje su drugi odabrali. „Ukinuti beskorisna udvostručenja u programima opreme“: Evropljani, kupite naše oružje i našu opremu, i ne razvijajte vaše. Mi smo ti koji utvrđujemo standarde. „Bolje podeliti teret“: finansirati sisteme komunikacija i kontrole koje koncipira i proizvodi metropola. „Evropska unija, taj strateški partner sa jedinstvenim mestom u očima američke administracije“ – dok zapravo oslabljena Evropa nije partner, već klijent i sredstvo hipermoći. Postoji samo jedan, a ne dva lanca komande u NATO-u. Vrhovni komandant savezničkih snaga u Evropi je Amerikanac; i američko je predsedništvo grupe za razmišljanje zadužene za predviđanja (gospođa Madlen Olbrajt, bivša ministarka spoljnih poslova).
Taj iskvareni novogovor nije dostojan francuske diplomatije koja je, počev od Šatobrijana do Romena Garija, negovala kult prave reči i književni ukus, koja je umela da mačku nazove mačkom. Prvi trenutak spoljne akcije jeste reč. Formula za buđenje. Sirova reč. De Gol i Miteran su ih živo upotrebljavali. Drugog si izbliza poznavao. A prvi je privatno, a od 1965. javno, opisivao NATO kao protektorat, hegemoniju, tutorstvo, potčinjenost.
Što se mene tiče, držim se mišljenja g. Gabrijela Robena, ambasadora Francuske, našeg stalnog predstavnika u NATO-u i Severnoatlantskom savetu od 1987. do 1993. Citiram ga: „NATO zagađuje međunarodnu scenu u svim dimenzijama. On komplikuje evropsku izgradnju. On komplikuje odnose sa OEBS-om (ali to nije najvažnije). On komplikuje odnose sa Rusijom, što nije zanemarljivo. On čak komplikuje funkcionisanje međunarodnog sistema jer, nesposoban da potpiše jednu konvenciju o odricanju od prava na upotrebu sile, NATO se ne drži međunarodnog prava. Nepribegavanje sili je nemoguće za NATO zato što je on nastao upravo da bi pribegao sili kada mu se prohte. Uostalom, nije se lišio upotrebe sile i to bez konsultacija sa Savetom bezbednosti Ujedinjenih nacija. Prema tome, ne vidim najbolje čemu zemlja kao što je Francuska može da se nada od NATO-a, jedne beskorisne i štetne organizacije, osim da ova nestane („Evropska bezbednost: NATO, OEBS, Pakt o bezbednosti“, okrugli sto Fondacije „Res publica“, 30. mart 2009)“.
Beskorisna, zato što je anahrona. U vremenu kada svaka velika zemlja igra sopstvenu igru (kako se vidi na konferencijama o klimi, na primer), kada se afirmišu ili zaoštravaju religiozni ponosi i kulturni identiteti, ne gradi se budućnost tako što se toj organizaciji pristupa. Na dnevnom redu su ad hoc koalicije, bilateralne saradnje, praktični aranžmani, a ne dvobojni ili manihejski svet. NATO je prežitak jedne prevaziđene epohe. Klasični ratovi između država idu ka nestajanju u korist nekonvencionalnih sukoba bez objava rata i linija fronta. U trenutku kada se sile juga oslobađaju intelektualne i strateške hegemonije Severa (Brazil, Južna Afrika, Argentina, Kina, Indija), mi okrećemo leđa svetskoj evoluciji.
Zašto je NATO štetan? Zato što nas lišava odgovornosti i zato što je uspavljujući. Triput štetan. Najpre u UN-u i prema poštovanju međunarodnog prava, zato što NATO ili prisvaja, ili zaobilazi i ignoriše rezolucije Saveta bezbednosti. Zatim je štetan za Francusku jer teži ukidanju njenih skupo stečenih komparativnih prednosti, podstičući je, raznim automatizmima, da smatra za neprijatelje one koji nisu naši neprijatelji, umanjujući našu slobodu da direktno razgovaramo sa svima, bez spoljašnjeg veta, urušavajući ugled i simpatije koje Francuska izaziva u mnogim zemljama Juga. Mi smo ponosni što smo dobili ljubazne deklaracije o održivosti našeg nuklearnog odbrambenog naoružanja pored protivraketne odbrane čije širenje zapravo može samo da marginalizuje našu nuklearnu strategiju odvraćanja od slabijeg ka jačem, za koju posedujemo oruđe i kojom vladamo. Ali možda će nas ubediti da živimo, u Parizu, Londonu i Berlinu, pod strašnom pretnjom Irana i Severne Koreje…
Štetan, najzad, za ma koji projekat snažne Evrope jer NATO potvrđuje zbogom oružju, smanjenje budžeta za odbranu i sužavanje vidika. Ako Evropa želi da ima istinsku budućnost, moraće da pođe drugim putem od onog koji je vezuje za status dominiona (nezavisna država čija spoljna politika i odbrana zavise od strane prestonice). Razumljivo je da je to dobro za Srednju Evropu i Balkan (naša Amerika na istoku), jer od dva velika brata bolji je onaj koji je dalji, a ne ostati sam naspram Rusije. Zašto zaboraviti da svaka država ima politiku svoje geografije i da mi nemamo istu politiku kakvu imaju naši prijatelji?
(Le Monde diplomatique)
(Nastaviće se)

Reintegracija

Gospodin Iber Vedrin, bivši ministar inostranih poslova, dostavio je 14. novembra 2012. predsedniku Republike Fransoau Olandu zaključke svog izveštaja o „Posledicama povratka Francuske u integrisanu vojnu komandu Severnoatlantskog pakta (NATO), budućnosti transatlantskog odnosa i perspektivi evropske odbrane“. Sve odobravajući odluku generala De Gola da napusti integrisanu komandu NATO-a 1966, g. Vedrin tvrdi da se ipak ne može dovesti u pitanje povratak o kojem je odlučio predsednik Nikola Sarkozi i koji je postao efektivan 2009. On objašnjava: „Šteta od povratka Francuske u integrisanu komandu bila bi konačno presudna ako bi taj povratak doveo do normalizacije, tj. banalizacije Francuske u NATO-u. Francuska dakle mora da se mnogo više afirmiše u Alijansi, da u njoj poveća uticaj, pokaže veću opreznost i postane zahtevnija. Napuštanje prethodne francuske pozicije, politički udobne, i povratak punom učešću više nam ne dozvoljava da se delimično držimo po strani, na izrazito defanzivan, kritički i uzdržljiv način, u raspravama i donošenju odluka o budućnosti Alijanse. Ako želimo da povratimo prvorazredni uticaj u Alijansi – a to je apsolutno potrebno – utoliko pre što su prilike za to pogodne, moramo da pojasnimo naše dugoročno shvatanje Alijanse, u okviru redovnih ministarskih sastanaka i narednog samita.“
U vezi sa evropskom odbranom, g. Vedrin piše: „Može se pomisliti da bi Francuska trebalo da se zalaže, uprkos svemu, za evropsku odbranu u okviru Unije, i to iz više razloga. To je deo šireg projekta političke Evrope u najjačem smislu tog pojma (…) Ipak, mi ne možemo da nastavimo da od ‘ponovnog pokretanja evropske odbrane’ pravimo prioritet samo za nas, kao da ništa nije bilo, i kao da prepreke i neuspesi nisu očigledni (…) Potrebno je rasvetliti situaciju sa našim saveznicima, počev od najvećih, pitati ih o njihovim namerama. Sa Velikom Britanijom to znači pitati je dokle je spremna da ide sa nama (…) Sa Nemačkom to znači pitati je da li političko jačanje Evrope, koje snažno priziva, ne bi trebalo da bude propraćeno ozbiljnijim i konkretnim odlukama u oblasti industrije odbrane, većim angažovanjem u oblasti spoljnih evropskih operacija i francusko-nemačkim konsultacijama o pitanjima o kojima se raspravlja u okviru Alijanse.“

[/restrictedarea]