Nikad izvini!

Piše Miodrag Zarković

Razapeto između evroponiznosti, rusomržnje i holivudskih kleveta, najširi slojevi srpskog društva pokazali su jasnu spremnost da gromoglasnom podrškom, poput one upućene Svetlani Ražnatović za Vidovdan, nagrade svakoga ko neće da se pravda i izvinjava zbog toga ko je i šta je

Budalasto zagledana u „evropski“ datum – koji joj se, sreća u nesreći, na kraju ipak nije dogodio, niti deluje kao da ikada hoće – zvanična Srbija nije svesna da je uskoro očekuje crni holivudski datum, 12. jul. Toga dana, naime, biće održana svetska premijera filma „Sezona ubijanja“ (Killing Season), u kojem glavne uloge igraju Robert De Niro i Džon Travolta, a čija se radnja vrti oko zlog srpskog ratnog veterana koji pokušava da se osveti penzionisanom, odlikovanom američkom komandosu.
Srbina, pod imenom Emil Kovač, glumi Travolta, dok njegovog protivnika Bendžamina Forda igra De Niro. Poprište sukoba je američka planinska zabit, u koju se De Niro, pokušavajući da pronađe duševni mir, preselio pošto je okončao službu. Tako osamljen u planinskoj kolibi i razonođen pretežno lovom, svojim omiljenim hobijem, sreće Travoltu, navodno slučajno. Ubrzo, međutim, shvata da susret nije bio nimalo slučajan, te da je Travolta tu sa namerom da naplati neke stare račune – kakve račune, i da li ih naplaćuje baš De Niru ili je ovaj samo izabran kao pogodan predstavnik američke vojske i države, nije moguće zaključiti na osnovu do sada poznatog o filmu, ali je jasno da nenaplaćeni računi potiču iz građanskog rata u Bosni i Hercegovini tokom devedesetih.
Zna se, takođe, da je Džon Travolta najzaslužniji što je film uopšte snimljen. Na pretpremijeri u Njujorku, održanoj 20. juna, izjavio je da je scenario za „Sezonu ubijanja“ bio na takozvanoj crnoj listi, što, kako je objasnio, nije oznaka ni za šta loše, već, naprotiv, za odlične scenarije koji još nisu pretočeni u filmove. Njemu se scenario za „Sezonu ubijanja“ naročito dopao, okupio je producente koji su onda pronašli ulagače spremne da plate snimanje, a zatim je lično Travolta stupio u pregovore sa De Nirom, sa kojim je, veli, želeo da sarađuje još od sedamdesetih godina prošlog veka, ali im se poslovni putevi nikako nisu ukrštali. Sve do, eto, „Sezone ubijanja“.

ZGODNI NEGATIVCI Zanimljivo je, međutim, da Travoltine pohvale na račun scenarija ne moraju nužno da se odnose na scenario u njegovom konačnom obliku, po kojem je film na kraju i snimljen. Priča o ovom planinskom dvoboju dva okorela ratnika prvobitno je trebalo da bude smeštena upravo u one sedamdesete godine, dakle, u doba kada je Travolta čeznuo da podeli ekran sa De Nirom. Tada je geopolitičko stanje, a naročito odnosi Vašingtona sa Beogradom, Banjalukom, Prištinom i ostalim srpskim gradovima, bilo poprilično drugačije negoli danas. Tada je Brozova Jugoslavija bila cela i izdašno pomagana od strane Sjedinjenih Država, kojima je SFRJ bila glavni saveznik sa druge strane „gvozdene zavese“ (ako ćemo da cepidlačimo, SFRJ zvanično nije bila ni na jednoj strani hladnoratovske podele, već je predvodila Pokret nesvrstanih, ali je Amerikancima i to bilo sasvim dovoljno da se preko nje rugaju Istočnom bloku i mame njegove članice u svoje zašećereno carstvo). Što će reći da u prvobitnom scenariju, radno nazvanom „Šrapnel“, nikako nije mogao postojati srpski osvetnik – moguće da se radilo o vijetnamskom vojniku (Vijetnamski rat i jeste bio udarna tema sedamdesetih) ili o bivšem nacisti recimo (nije nemoguće, pošto bi se sve dešavalo tri decenije posle Drugog svetskog rata), ili o nečem sasvim desetom, ali Srba tu nije bilo. Srbi su dodati kasnije, možda pre nego što je scenario dopao Travolti u ruke, možda posle toga, ali u svakom slučaju je neko izmenio osnovnu priču tako što ju je premestio u današnje vreme i glavnog negativca pretvorio u Srbina.
Sudeći po uvreženom javnom mnjenju, nije baš najčistije sme li prosečan Srbin da se uopšte zapita zašto je njegov narod bio toliko zgodan scenaristima „Sezone ubijanja“ za nacionalnu odrednicu za glavnog zlikovca. Jer, ako se to zapitate, dovodite sebe u opasnost da vas proglase za nekoga ko, bože sakloni, dovodi u pitanje izvesne strane filma koji još nije ni pogledao. Za nekoga ko, eto, gura nos u stvari o kojima nema pojma.
Travolti je, međutim, sasvim dozvoljeno da gura nos u stvari o kojima nema blagu predstavu, niti ga ista zanima. Kao neko ko se hvališe da je presudno doprineo nastanku filma, Travolta začudo kao da ne vidi ništa loše u tome što je njegova upoznatost sa stanjem na prostoru bivše Jugoslavije, bilo devedesetih, bilo danas, ravna nuli. Njegov lik u ovom filmu, pomenuti Emil Kovač, niti izgleda, niti govori kao Srbin, što se vrlo jasno vidi u reklamnim materijalima.

[restrictedarea]

SRPSKO-RUSKI VEHABIJA Pod jedan, njegova brada je upadljivo vehabijska po izgledu. Da ovo ne bi ispalo cepidlačenje, reći ćemo da je sasvim moguće da neki Srbin negde nosi baš takvu bradu, baš tako podešenu i doteranu. Ali, ovakva brada je daleko od uobičajene među Srbima, dok je, nasuprot tome, za vehabije ona obavezna, njihov znak raspoznavanja. E sad, zašto je Emilu Kovaču nakačena baš takva brada? Verovatno zato što je reč o jeftinoj propagandnoj podvali, koja cilja na to da Amerikanci, zajedno sa svojim „zapadnim prijateljima“ (u njihovom slučaju, to su im sluge, za razliku od zvanične Srbije koja tako tepa svojim stranim gospodarima), već decenijama neprestano ratuju sa muslimanskim svetom na Bliskom istoku, pa će prosečan gledalac zbog takvih okolnosti lako prepoznati neprijatelja u Travolti/Kovaču. Poređenja radi, kada bi Travolta/Kovač nosio kakvo upadljivo hrišćansko znamenje (na primer lanac ili tetovažu, sa krstom kao osnovnim motivom), američka publika, mahom hrišćanska, bila bi zbunjena do krajnjih granica činjenicom da njihova vojska ratuje protiv drugih hrišćana (što je jedna od činjenica iz devedesetih koja se najpažljivije skriva od američke javnosti). Zato je za sve, osim za Srbe, mnogo zgodnije da Travolta liči na vehabiju sa poternice, nego da podseća na prave Srbe.
(Sva je prilika da pravoslavno opredeljenje Srba neće biti ni pomenuto u filmu, a ne bi nikoga trebalo da začudi ako smo kolektivno prebačeni u muslimane).
Pod dva, njegov naglasak ne liči ni na jednog Balkanca kada govori engleski. Travoltin Kovač zvuči kao Rus, i to bez ikakve zadrške ili nedoumice, što samo produžava listu pogodnih proizvoljnosti koje su u film ubačene kako bi američku publiku asociralo na uvrežene negativce iz drugih filmskih ostvarenja. Ukratko, Travolta je, zajedno sa scenaristima i rediteljem, na ekran preneo ruskog vehabiju koji je nazvan Srbinom: tri muve jednim udarcem!
Najviše zaprepašćuje podatak da je Travolta boravio u Bosni i Hercegovini u sklopu priprema za snimanje, navodno da bi se bolje upoznao sa mentalitetom tamošnjih ljudi i ratnim iskustvima koja su meštanima još u sećanju. Ako mu je to odista bila namera, žestoko je omanuo, sudeći po reklamnim materijalima „Sezone ubijanja“ koji nam prikazuju sve samo ne Srbina iz Republike Srpske (delimično objašnjenje moglo bi da bude da ga je savetovao Tomislav „Sve su to Bosanci“ Nikolić, ali do takve saradnje, naslućuje se, nikada nije došlo).

KULTURNA OKUPACIJA Mnogo je verovatnije, međutim, da takva namera uopšte nije ni postojala. Zašto pa i bi?! Postoji li ikakva prepreka, makar i u najavi ili pretnja kakve kazne, koja bi primorala Travoltu i ostale tvorce ovog filma da ili pristupe Srbima daleko nepristrasnije i verodostojnije, ili da ih ostave na miru?
Naravno da ne postoji, što i jeste osnovna posledica kulturne okupacije zavedene nad Srbijom Petog oktobra i od tada naovamo sprovođene bez zastoja. Nakljukani beskrajnim i najčešće krivotvorenim pričama o srpskoj krivici, oguglali smo na njih do te mere da kao društvo više ne osećamo ni potrebu da ih makar prepoznajemo, ako već nemamo snage da uzvratimo dostojno na njih ili da ih sprečavamo. Kulturnim razbojnicima sa svih krajeva sveta ništa ne stoji ka putu ka neobuzdanoj demonizaciji Srba u ma koje svrhe: političke, novčane, trenutne, dugotrajne…
Onim najkrvoločnijima među tim razbojnicima, kao što su vodeće holivudske kuće, Srbi iz ovog razloga poodavno predstavljaju omiljenu žrtvu, redovno prinošenu božanstvima slave i bogatstva. „Pečat“ je u više navrata pisao o ogrešenjima „fabrike snova“ o srpski narod, koji je, po mnogim merilima (recimo, po uobičajenom nedostatku bilo kakve ljudskosti), najbezočnije oklevetan narod u povesti pokretnih slika. Do dana današnjeg, sva ta ogrešenja nisu naišla ni na kakav otpor ili odgovor iz same Srbije, što je tužno i otužno svedočanstvo zanemoćalosti nacionalnog tkiva.
Štaviše, ogrešenja su nailazila na svojevrsnu podršku iz same Srbije. O toj podršci je ne tako davno progovorio Živorad Ajdačić, kada je u intervjuu „Politici“ pobrojao nekoliko filmskih ostvarenja snimljenih u Srbiji kao matičnoj državi, koji su o Srbima nudili groznu sliku. Ajdačić je te filmove nazvao antisrpskim, na šta mu je odgovoreno ličnim uvredama (Goran Marković, reditelj „Turneje“, jednog od prozvanih filmova, nazvao je Ajdačića huljom) i predvidljivim žalopojkama o ugroženoj umetničkoj slobodi. Niko od vrlih filmskih delatnika koji se požalio na Ajdačića, međutim, nije izneo niti jedan primer kakvu bi korist srpsko društvo moglo da ima od njihovih ostvarenja. Bilo kakva svrha filmova koje je Ajdačić pravilno opisao nije isplivala na svetlost dana, gde je vidljivo ostalo samo njihovo štetočinstvo.

UTAMNIČENI JUNACI Sve ovo, jašta, ne znači ni da bi trebalo na sva usta udariti u dreku kako Srbi ne samo da nisu zločinci kakvima ih predstavljaju, već da su najčešće upravo oni bili prve i najveće žrtve. Štaviše, takva protivmera, mada nesporno dobronamerna i činjenično daleko potkovanija nego klevete protiv kojih se bori, možda je unekoliko doprinela „snu mrtvijem“ kojim pleme danas spava. Uzdizanje opšteg duha i morala – preko potrebno za bilo kakav napredak u odnosu na trenutno vladajuće beznađe – teško se može podstaći prebrojavanjem stradanja, iako najmanje što žrtve zaslužuju jeste da ih pamtimo.
Srbima i Srbiji su potrebni junaci, a takvih kao da nema. Odnosno, ima ih, ali su vrlo često po tuđim zatvorima (ne samo u haškim robijašnicama, jedan je i iza australijskih rešetaka: Kapetan Dragan, tj. Dragan Vasiljković, čiji se advokati grčevito i bez ikakve opipljive pomoći matice bore da ne bude izručen Hrvatskoj, koja još pamti ponižavajuće vojne poraze koje je njenoj vojsci i policiji nanosila Vasiljkovićeva jedinica na početku rata za Srpsku Krajinu). Utamničeni u tuđini, ovi junaci bolno svedoče o razmerama do kojih je Srbija kao društvo potonula od kako se odrekla dostojanstva, ali čak i takvi bi neizmerno koristili kada bi bili znatno češće u žiži otupljene javnosti. Zbog toga valjda i nisu; zbog toga se valjda najuticajnija glasila u Srbiji (TV stanice sa nacionalnom frekvencijom i dnevna štampa), skoro bez izuzetka, grčevito trude da ih izbegavaju.
Srbija je, međutim, željna novih podsticaja, što i nije tako teško primetiti, uprkos smišljeno raširenom društvenom očaju. Autor ovih redova prisustvovao je proteklog vikenda nesvakidašnjem prizoru u Knez Mihailovoj ulici, najpoznatijem beogradskom šetalištu. U mnoštvu uličnih svirača i pevača koji su raspoređeni duž popularne „štrafte“, tri studenta obližnjeg Filološkog fakulteta – jedan Beograđanin, jedan Čačanin i jedan mladić iz Bosilegrada – uspela su da privuku vanrednu pažnju prolaznika tako što su, za razliku od „konkurencije“ koja ne zalazi dalje od proverenih pop i rok hitova, šetačima ponudili ruske pesme. Njihovo gromko troglasje na ruskom jeziku odjekivalo je šetalištem, a zatečeni Beograđani nisu skrivali svoje oduševljenje: tapšali su mladim rusoljupcima, slikali ih, čestitali im, i povrh svega obilato nagrađivali novcem (u njihovoj futroli se za tili čas nakupilo više novca nego što okolni svirači sakupe za ceo dan).
Ovoliki izliv osećanja, izazvan osvežavajućim zvucima ruskih folklornih pesama, slikovito je pokazao koliko je društvo gladno toga da se neko, bilo ko, najzad suprotstavi znanim rusomrscima naše javne pozornice (pomenimo samo Nenada Čanka kao jednog od poznatijih i glasnijih).

BEZ PARDONA! Ono što se na Vidovdan izlilo beogradskim Ušćem daleko je više od pukih osećanja. Te večeri je Svetlana Ceca Ražnatović, pevačica kojoj blazirani građanisti ne mogu da oproste to što ih nimalo ne zarezuje (za razliku od Jelene Karleuše, koju su zdušno prigrlili čim im se, oko sramne „gej parade“ iz oktobra 2010. godine, ponudila kao sapatnica), okupila je preko 100.000 duša na koncertu kakav davno nije viđen u srpskoj prestonici. Prema pojedinim izveštajima, Cecu je tom prilikom slušalo i svih 150.000 duša, što može biti i rekord svih vremena kada je Beograd u pitanju. Šta takve brojke poručuju?
Govore one mnogo toga, istini za volju. Dežurni namćori neizbežno će, recimo, ukazivati na to da je muzika koju izvodi Ceca odraz kakve muzičke nekulture – mada bi bilo zanimljivo čuti iste namćore da pojasne kakve to prednosti u odnosu na Cecu, u iskonskom poretku muzičkih vrednosti, ima jedna Madona ili, kao još bliže poređenje, jedan Dino Merlin, koji je, za razliku od Cece Ražnatović, možda imao pomoć tadašnjih vlastodržaca da napuni „Arenu“ krajem 2011. godine. Ali, svakako važniji nauk tiče se nečega što se pretežno prećutkuje u vezi sa Svetalnom Ražnatović, a to je: sve što ju je snašlo u životu i karijeri izdržala je na nogama i bez potezanja za ikakvim jalovim pravdanjima. Hapšena, osuđivana, ogovarana, a nadasve prokažena kao „udovica ratnog zločinca“ – kako je vređaju drugosrbijanski jurišnici koji nikada niti jednog ratnog zločinca nisu prepoznali izvan srpskog naroda – Svetlana Ražnatović nije za sve ove godine uradila ništa što bi se moglo opisati kao apologetsko.
Štaviše, što ju je ova nesnošljiva klika, koja je zajahala srpsko javno mnjenje, više mrzela i rugala joj se, Cecina odlučnost da se ni njima, ni ikome drugom za bilo šta pravda bila je sve uočljivija. Svetlana Ražnatović se, naprosto, držala upravo onako kako nebrojenim samozvanim „velikanima kulture“ nikada nije palo na pamet da nastupe, bilo na domaćem terenu, bilo u belom svetu gde kao bajagi imaju prođu: bez pardona, ne trudeći se i ne pokušavajući da stekne ljubav ili naklonost svih. Drugi su se pravdali, drugi su objašnjavali, drugi su kukali i jadikovali; Svetlana Ražnatović je odolevala; i zato je okupila nikad veću masu na vidovdanskom koncertu na Ušću, uprkos tome što se mnoga prozapadna glasila prosto utrkuju ko će je više naružiti.
(Zapanjujuće je koliko „Blic“ nije mogao da odoli želji da joj se naruga. Na svom sajtu, ova novinska kuća okačila je sopstveni video prilog, nekoliko minuta dugačku reportažicu o atmosferi na Ušću uoči koncerta Svetlane Ražnatović. Primetno sarkastična novinarka zapitkivala je uobičajene stvari najveće Cecine obožavaoce, ali im je postavila i sledeće pitanje: „Da li ste je podržavali dok je bila u kućnom pritvoru?“ Toliki su rokeri, metalci i reperi krajnje „živopisnih“ biografija, obogaćenih raznim oblicima kriminala, nastupali u Srbiji proteklih godina, ali se ne pamti da je ikome od njihovih obožavalaca bilo postavljeno ovako zlonamerno pitanje!)
Nauk njenog neprolaznog i vremenom neokrnjenog uspeha jednostavno se nameće sam po sebi, a Srbiji bi, zajedno sa svima koji žele da govore u njeno ime, bilo bolje da ga prepozna. Vreme je da prestanemo da se pravdamo i izvinjavamo što volimo Ruse i – još gore – sami sebe ili što pišemo ćirilicom i učimo epske narodne pesme od malih nogu (iste one pesme koje je, podsećanja radi, na izvornom srpskom učio i Johan Volfgang Gete), ili što bljutavu protivsrpsku propagandu, poput predstojećeg filma „Sezona ubijanja“, s gorčinom odbacujemo pre nego što smo je i pogledali.

[/restrictedarea]