Никад извини!

Пише Миодраг Зарковић

Разапето између европонизности, русомржње и холивудских клевета, најшири слојеви српског друштва показали су јасну спремност да громогласном подршком, попут оне упућене Светлани Ражнатовић за Видовдан, награде свакога ко неће да се правда и извињава због тога ко је и шта је

Будаласто загледана у „европски“ датум – који јој се, срећа у несрећи, на крају ипак није догодио, нити делује као да икада хоће – званична Србија није свесна да је ускоро очекује црни холивудски датум, 12. јул. Тога дана, наиме, биће одржана светска премијера филма „Сезона убијања“ (Killing Season), у којем главне улоге играју Роберт Де Ниро и Џон Траволта, а чија се радња врти око злог српског ратног ветерана који покушава да се освети пензионисаном, одликованом америчком командосу.
Србина, под именом Емил Ковач, глуми Траволта, док његовог противника Бенџамина Форда игра Де Ниро. Поприште сукоба је америчка планинска забит, у коју се Де Ниро, покушавајући да пронађе душевни мир, преселио пошто је окончао службу. Тако осамљен у планинској колиби и разонођен претежно ловом, својим омиљеним хобијем, среће Траволту, наводно случајно. Убрзо, међутим, схвата да сусрет није био нимало случајан, те да је Траволта ту са намером да наплати неке старе рачуне – какве рачуне, и да ли их наплаћује баш Де Ниру или је овај само изабран као погодан представник америчке војске и државе, није могуће закључити на основу до сада познатог о филму, али је јасно да ненаплаћени рачуни потичу из грађанског рата у Босни и Херцеговини током деведесетих.
Зна се, такође, да је Џон Траволта најзаслужнији што је филм уопште снимљен. На претпремијери у Њујорку, одржаној 20. јуна, изјавио је да је сценарио за „Сезону убијања“ био на такозваној црној листи, што, како је објаснио, није ознака ни за шта лоше, већ, напротив, за одличне сценарије који још нису преточени у филмове. Њему се сценарио за „Сезону убијања“ нарочито допао, окупио је продуценте који су онда пронашли улагаче спремне да плате снимање, а затим је лично Траволта ступио у преговоре са Де Ниром, са којим је, вели, желео да сарађује још од седамдесетих година прошлог века, али им се пословни путеви никако нису укрштали. Све до, ето, „Сезоне убијања“.

ЗГОДНИ НЕГАТИВЦИ Занимљиво је, међутим, да Траволтине похвале на рачун сценарија не морају нужно да се односе на сценарио у његовом коначном облику, по којем је филм на крају и снимљен. Прича о овом планинском двобоју два окорела ратника првобитно је требало да буде смештена управо у оне седамдесете године, дакле, у доба када је Траволта чезнуо да подели екран са Де Ниром. Тада је геополитичко стање, а нарочито односи Вашингтона са Београдом, Бањалуком, Приштином и осталим српским градовима, било поприлично другачије неголи данас. Тада је Брозова Југославија била цела и издашно помагана од стране Сједињених Држава, којима је СФРЈ била главни савезник са друге стране „гвоздене завесе“ (ако ћемо да цепидлачимо, СФРЈ званично није била ни на једној страни хладноратовске поделе, већ је предводила Покрет несврстаних, али је Американцима и то било сасвим довољно да се преко ње ругају Источном блоку и маме његове чланице у своје зашећерено царство). Што ће рећи да у првобитном сценарију, радно названом „Шрапнел“, никако није могао постојати српски осветник – могуће да се радило о вијетнамском војнику (Вијетнамски рат и јесте био ударна тема седамдесетих) или о бившем нацисти рецимо (није немогуће, пошто би се све дешавало три деценије после Другог светског рата), или о нечем сасвим десетом, али Срба ту није било. Срби су додати касније, можда пре него што је сценарио допао Траволти у руке, можда после тога, али у сваком случају је неко изменио основну причу тако што ју је преместио у данашње време и главног негативца претворио у Србина.
Судећи по увреженом јавном мњењу, није баш најчистије сме ли просечан Србин да се уопште запита зашто је његов народ био толико згодан сценаристима „Сезоне убијања“ за националну одредницу за главног зликовца. Јер, ако се то запитате, доводите себе у опасност да вас прогласе за некога ко, боже саклони, доводи у питање извесне стране филма који још није ни погледао. За некога ко, ето, гура нос у ствари о којима нема појма.
Траволти је, међутим, сасвим дозвољено да гура нос у ствари о којима нема благу представу, нити га иста занима. Као неко ко се хвалише да је пресудно допринео настанку филма, Траволта зачудо као да не види ништа лоше у томе што је његова упознатост са стањем на простору бивше Југославије, било деведесетих, било данас, равна нули. Његов лик у овом филму, поменути Емил Ковач, нити изгледа, нити говори као Србин, што се врло јасно види у рекламним материјалима.

[restrictedarea]

СРПСКО-РУСКИ ВЕХАБИЈА Под један, његова брада је упадљиво вехабијска по изгледу. Да ово не би испало цепидлачење, рећи ћемо да је сасвим могуће да неки Србин негде носи баш такву браду, баш тако подешену и дотерану. Али, оваква брада је далеко од уобичајене међу Србима, док је, насупрот томе, за вехабије она обавезна, њихов знак распознавања. Е сад, зашто је Емилу Ковачу накачена баш таква брада? Вероватно зато што је реч о јефтиној пропагандној подвали, која циља на то да Американци, заједно са својим „западним пријатељима“ (у њиховом случају, то су им слуге, за разлику од званичне Србије која тако тепа својим страним господарима), већ деценијама непрестано ратују са муслиманским светом на Блиском истоку, па ће просечан гледалац због таквих околности лако препознати непријатеља у Траволти/Ковачу. Поређења ради, када би Траволта/Ковач носио какво упадљиво хришћанско знамење (на пример ланац или тетоважу, са крстом као основним мотивом), америчка публика, махом хришћанска, била би збуњена до крајњих граница чињеницом да њихова војска ратује против других хришћана (што је једна од чињеница из деведесетих која се најпажљивије скрива од америчке јавности). Зато је за све, осим за Србе, много згодније да Траволта личи на вехабију са потернице, него да подсећа на праве Србе.
(Сва је прилика да православно опредељење Срба неће бити ни поменуто у филму, а не би никога требало да зачуди ако смо колективно пребачени у муслимане).
Под два, његов нагласак не личи ни на једног Балканца када говори енглески. Траволтин Ковач звучи као Рус, и то без икакве задршке или недоумице, што само продужава листу погодних произвољности које су у филм убачене како би америчку публику асоцирало на уврежене негативце из других филмских остварења. Укратко, Траволта је, заједно са сценаристима и редитељем, на екран пренео руског вехабију који је назван Србином: три муве једним ударцем!
Највише запрепашћује податак да је Траволта боравио у Босни и Херцеговини у склопу припрема за снимање, наводно да би се боље упознао са менталитетом тамошњих људи и ратним искуствима која су мештанима још у сећању. Ако му је то одиста била намера, жестоко је омануо, судећи по рекламним материјалима „Сезоне убијања“ који нам приказују све само не Србина из Републике Српске (делимично објашњење могло би да буде да га је саветовао Томислав „Све су то Босанци“ Николић, али до такве сарадње, наслућује се, никада није дошло).

КУЛТУРНА ОКУПАЦИЈА Много је вероватније, међутим, да таква намера уопште није ни постојала. Зашто па и би?! Постоји ли икаква препрека, макар и у најави или претња какве казне, која би приморала Траволту и остале творце овог филма да или приступе Србима далеко непристрасније и веродостојније, или да их оставе на миру?
Наравно да не постоји, што и јесте основна последица културне окупације заведене над Србијом Петог октобра и од тада наовамо спровођене без застоја. Накљукани бескрајним и најчешће кривотвореним причама о српској кривици, огуглали смо на њих до те мере да као друштво више не осећамо ни потребу да их макар препознајемо, ако већ немамо снаге да узвратимо достојно на њих или да их спречавамо. Културним разбојницима са свих крајева света ништа не стоји ка путу ка необузданој демонизацији Срба у ма које сврхе: политичке, новчане, тренутне, дуготрајне…
Оним најкрволочнијима међу тим разбојницима, као што су водеће холивудске куће, Срби из овог разлога поодавно представљају омиљену жртву, редовно приношену божанствима славе и богатства. „Печат“ је у више наврата писао о огрешењима „фабрике снова“ о српски народ, који је, по многим мерилима (рецимо, по уобичајеном недостатку било какве људскости), најбезочније оклеветан народ у повести покретних слика. До дана данашњег, сва та огрешења нису наишла ни на какав отпор или одговор из саме Србије, што је тужно и отужно сведочанство занемоћалости националног ткива.
Штавише, огрешења су наилазила на својеврсну подршку из саме Србије. О тој подршци је не тако давно проговорио Живорад Ајдачић, када је у интервјуу „Политици“ побројао неколико филмских остварења снимљених у Србији као матичној држави, који су о Србима нудили грозну слику. Ајдачић је те филмове назвао антисрпским, на шта му је одговорено личним увредама (Горан Марковић, редитељ „Турнеје“, једног од прозваних филмова, назвао је Ајдачића хуљом) и предвидљивим жалопојкама о угроженој уметничкој слободи. Нико од врлих филмских делатника који се пожалио на Ајдачића, међутим, није изнео нити један пример какву би корист српско друштво могло да има од њихових остварења. Било каква сврха филмова које је Ајдачић правилно описао није испливала на светлост дана, где је видљиво остало само њихово штеточинство.

УТАМНИЧЕНИ ЈУНАЦИ Све ово, јашта, не значи ни да би требало на сва уста ударити у дреку како Срби не само да нису злочинци каквима их представљају, већ да су најчешће управо они били прве и највеће жртве. Штавише, таква противмера, мада неспорно добронамерна и чињенично далеко поткованија него клевете против којих се бори, можда је унеколико допринела „сну мртвијем“ којим племе данас спава. Уздизање општег духа и морала – преко потребно за било какав напредак у односу на тренутно владајуће безнађе – тешко се може подстаћи пребројавањем страдања, иако најмање што жртве заслужују јесте да их памтимо.
Србима и Србији су потребни јунаци, а таквих као да нема. Односно, има их, али су врло често по туђим затворима (не само у хашким робијашницама, један је и иза аустралијских решетака: Капетан Драган, тј. Драган Васиљковић, чији се адвокати грчевито и без икакве опипљиве помоћи матице боре да не буде изручен Хрватској, која још памти понижавајуће војне поразе које је њеној војсци и полицији наносила Васиљковићева јединица на почетку рата за Српску Крајину). Утамничени у туђини, ови јунаци болно сведоче о размерама до којих је Србија као друштво потонула од како се одрекла достојанства, али чак и такви би неизмерно користили када би били знатно чешће у жижи отупљене јавности. Због тога ваљда и нису; због тога се ваљда најутицајнија гласила у Србији (ТВ станице са националном фреквенцијом и дневна штампа), скоро без изузетка, грчевито труде да их избегавају.
Србија је, међутим, жељна нових подстицаја, што и није тако тешко приметити, упркос смишљено раширеном друштвеном очају. Аутор ових редова присуствовао је протеклог викенда несвакидашњем призору у Кнез Михаиловој улици, најпознатијем београдском шеталишту. У мноштву уличних свирача и певача који су распоређени дуж популарне „штрафте“, три студента оближњег Филолошког факултета – један Београђанин, један Чачанин и један младић из Босилеграда – успела су да привуку ванредну пажњу пролазника тако што су, за разлику од „конкуренције“ која не залази даље од проверених поп и рок хитова, шетачима понудили руске песме. Њихово громко трогласје на руском језику одјекивало је шеталиштем, а затечени Београђани нису скривали своје одушевљење: тапшали су младим русољупцима, сликали их, честитали им, и поврх свега обилато награђивали новцем (у њиховој футроли се за тили час накупило више новца него што околни свирачи сакупе за цео дан).
Оволики излив осећања, изазван освежавајућим звуцима руских фолклорних песама, сликовито је показао колико је друштво гладно тога да се неко, било ко, најзад супротстави знаним русомрсцима наше јавне позорнице (поменимо само Ненада Чанка као једног од познатијих и гласнијих).

БЕЗ ПАРДОНА! Оно што се на Видовдан излило београдским Ушћем далеко је више од пуких осећања. Те вечери је Светлана Цеца Ражнатовић, певачица којој блазирани грађанисти не могу да опросте то што их нимало не зарезује (за разлику од Јелене Карлеуше, коју су здушно пригрлили чим им се, око срамне „геј параде“ из октобра 2010. године, понудила као сапатница), окупила је преко 100.000 душа на концерту какав давно није виђен у српској престоници. Према појединим извештајима, Цецу је том приликом слушало и свих 150.000 душа, што може бити и рекорд свих времена када је Београд у питању. Шта такве бројке поручују?
Говоре оне много тога, истини за вољу. Дежурни намћори неизбежно ће, рецимо, указивати на то да је музика коју изводи Цеца одраз какве музичке некултуре – мада би било занимљиво чути исте намћоре да појасне какве то предности у односу на Цецу, у исконском поретку музичких вредности, има једна Мадона или, као још ближе поређење, један Дино Мерлин, који је, за разлику од Цеце Ражнатовић, можда имао помоћ тадашњих властодржаца да напуни „Арену“ крајем 2011. године. Али, свакако важнији наук тиче се нечега што се претежно прећуткује у вези са Светалном Ражнатовић, а то је: све што ју је снашло у животу и каријери издржала је на ногама и без потезања за икаквим јаловим правдањима. Хапшена, осуђивана, оговарана, а надасве прокажена као „удовица ратног злочинца“ – како је вређају другосрбијански јуришници који никада нити једног ратног злочинца нису препознали изван српског народа – Светлана Ражнатовић није за све ове године урадила ништа што би се могло описати као апологетско.
Штавише, што ју је ова несношљива клика, која је зајахала српско јавно мњење, више мрзела и ругала јој се, Цецина одлучност да се ни њима, ни икоме другом за било шта правда била је све уочљивија. Светлана Ражнатовић се, напросто, држала управо онако како небројеним самозваним „великанима културе“ никада није пало на памет да наступе, било на домаћем терену, било у белом свету где као бајаги имају прођу: без пардона, не трудећи се и не покушавајући да стекне љубав или наклоност свих. Други су се правдали, други су објашњавали, други су кукали и јадиковали; Светлана Ражнатовић је одолевала; и зато је окупила никад већу масу на видовданском концерту на Ушћу, упркос томе што се многа прозападна гласила просто утркују ко ће је више наружити.
(Запањујуће је колико „Блиц“ није могао да одоли жељи да јој се наруга. На свом сајту, ова новинска кућа окачила је сопствени видео прилог, неколико минута дугачку репортажицу о атмосфери на Ушћу уочи концерта Светлане Ражнатовић. Приметно саркастична новинарка запиткивала је уобичајене ствари највеће Цецине обожаваоце, али им је поставила и следеће питање: „Да ли сте је подржавали док је била у кућном притвору?“ Толики су рокери, металци и репери крајње „живописних“ биографија, обогаћених разним облицима криминала, наступали у Србији протеклих година, али се не памти да је икоме од њихових обожавалаца било постављено овако злонамерно питање!)
Наук њеног непролазног и временом неокрњеног успеха једноставно се намеће сам по себи, а Србији би, заједно са свима који желе да говоре у њено име, било боље да га препозна. Време је да престанемо да се правдамо и извињавамо што волимо Русе и – још горе – сами себе или што пишемо ћирилицом и учимо епске народне песме од малих ногу (исте оне песме које је, подсећања ради, на изворном српском учио и Јохан Волфганг Гете), или што бљутаву противсрпску пропаганду, попут предстојећег филма „Сезона убијања“, с горчином одбацујемо пре него што смо је и погледали.

[/restrictedarea]