NATO senka nad Srbijom

Piše Nikola Vrzić

Otkad je, jednim dokumentom iz septembra 1995. godine, NATO svoja proširenja povezao sa proširenjima Evropske unije, nijedna od država nekadašnjeg komunističkog bloka nije postala članica EU, a da prethodno nije postala članica NATO-a. Isti danak u krvi zapadnoj vojnoj alijansi čeka i Srbiju

Bilo je u tim rečima i zluradog trijumfalizma kvislinga koji se, mudro i na vreme, prvi svrstao uz pobednika. Jer dolazi vreme da se, tamo gde se on, tako dalekovid, već svrstao, svrstaju i svi ostali. „Kada je u pitanju članstvo u NATO-u – a to je povezano sa članstvom u EU – tu je Crna Gora u znatnoj prednosti u odnosu na Srbiju“, izjavio je Dušan Janjić, direktor Foruma za etničke odnose, podgoričkom „Portalu analitika“ (otuda i ovo pominjanje Crne Gore). „Usvajanjem nove strategije NATO i promenom politike u Srbiji posle pada Borisa Tadića, apsolutno je jasno da Srbija ide ka NATO-u. Možda to nekome deluje apsurdno, da neko ko ima nasleđe Miloševićeve stranke i ko je potekao iz Srpske radikalne stranke, ide ka NATO-u, ali to je činjenica! Treba li podsetiti da Beograd nije potpisao aprilski sporazum sa Prištinom – dok NATO nije stavio svoj paraf. Očekujem da će rekonstruisana Vlada Srbije u narednih godinu dana ozvaničiti promenu politike i zatražiti članstvo u NATO.“

Trebalo bi poslušati Janjića; ne zato što je sam u poziciji da o nečemu odlučuje, već zato što je u poziciji da izvrši ono što su odlučili oni koji o nama i inače odlučuju, to jest naši zapadni prijatelji. A oni su, između svih ostalih iz nevladinog sektora u Beogradu koji bi to želeli, upravo Janjića nedavno izabrali da dovede jednog ministra države Kosovo u Beograd (njihovu ministarku za evropske integracije Fljoru Čitaku), i time je nesumnjivo pokazano koliko je Janjić blizu ovih naših prijatelja i njihove moći.

RASMUSEN I USLOVI Istovremeno, možda i slučajno premda u ovakve slučajnosti baš i ne verujemo, generalni sekretar NATO-a Anders Fog Rasmusen govori o eventualnom ulasku Srbije u NATO: „Pozicija NATO je takva da su naša vrata otvorena pod uslovom, naravno, da zemlje zainteresovane za pridruživanje ispunjavaju uslove i kriterijume. Srbija zna šta bi trebalo da uradi – da uradi domaći zadatak, da izvede neophodne reforme kod kuće. Naša vrata se ne otvaraju automatski, morate da pokažete vašu dobru volju. Kratak odgovor za Srbiju je – mi smo spremni kad ste vi spremni.“

Znače li ove Rasmusenove reči da je Srbija već izrazila želju da se učlani u NATO, budući da je gensek te organizacije već počeo da govori i o uslovima koje bi trebalo da ispunimo da bismo se u nju učlanili? Uslovi za učlanjenje se, to je valjda jasno, ne postavljaju onome ko sam nije zatražio da se učlani; Organizacija islamske konferencije, na primer, uslove za učlanjenje nam ne postavlja, jer nikakvu želju da se tamo učlanimo mi i nemamo… Uostalom, da se nešto oko učlanjenja Srbije u NATO u potaji zaista dešava, pokazuje i uočljiva promena u tonu samog Rasmusena; dok sada (u već citiranom intervjuu) nadmoćno govori o uslovima i domaćim zadacima koje će NATO da postavlja Srbiji, pre samo dve godine, 29. juna 2011. pomirljivo i bezmalo, pa dobrodušno govorio je da je „sada na Srbiji da odluči da li želi da unapredi svoju saradnju sa NATO-om, i koliko brzo“…

[restrictedarea]

Ali zapravo i ne moramo previše da nagađamo i tumačimo nijanse u izjavama. Jer, nema u to sumnje, Srbiju nam potajno uvlače u NATO.

Da je zaista tako (bilo), razotkrio nam je „Vikiliks“. Uprkos proglašenoj vojnoj neutralnosti Srbije i javnim tvrdnjama bivšeg predsednika Borisa Tadića da „niko nije imao (ni) ideju o učlanjenju Srbije u NATO“ – Tadić je, čak, „potpuno izlišnim i smešnim“ nazivao „sve ove spekulacije da neko, navodno, ispod žita priprema tajni plan o učlanjenju Srbije u NATO“ – upravo je on, prema depeši 07BELGRADE158, „više puta i snažno tvrdio da je integracija Srbije u NATO njegov prioritet broj jedan“. Pa u depeši 07BELGRADE651, „Tadić konzistentno govori da je integracija u NATO i, naposletku, članstvo u alijansi, ključni deo njegove platforme“, u 07BELGRADE925 „Tadić, (Vuk) Jeremić i DS su nam više puta sasvim jasno stavili do znanja da je evroatlantska budućnost njihov najviši prioritet“, dok tadašnji šef diplomatije Vuk Jeremić, prema depeši 07USNATO484, na pitanje španskog predstavnika pri paktu „koji nivo saradnje sa NATO-om Srbija želi da ostvari“, odgovara: „Punopravno članstvo.“ Najzad, i u februaru 2010. godine (depeša 10BELGRADE25), u razgovoru sa novopridošlom američkom ambasadorkom Meri Vorlik, Tadićev spoljnopolitički savetnik Jovan Ratković najavljuje učlanjenje Srbije u NATO, ali i zaveru protiv sopstvenog naroda koji ne sme da sazna šta nameravaju da mu učine. „Tadić“, rekao je tada Ratković, zabeležile američke diplomate, a raskrinkao „Vikiliks“, „veruje da Srbija ne može zauvek da ostane izvan NATO-a, ali to ne izgovara često zbog toga što je ovo pitanje politički osetljivo (…) Srbija preduzima konkretne korake ka povećavanju svog angažovanja u NATO-u… Ti koraci su neophodni pre donošenja odluke o učlanjenju.“

I zaista su ti koraci – pre donošenja odluke o učlanjenju – i napravljeni. Pošto smo 14. decembra 2006. postali članica NATO programa Partnerstvo za mir (i Rusija je članica tog programa, glasilo je obrazloženje kojim je Srbija, i to uspešno, ubeđena da načini taj korak u NATO integracijama), i pošto su u to vreme i otpočele reforme Vojske Srbije u skladu sa NATO standardima (počev od „promene svesti“ srpskih oficira, što je general Zdravko Ponoš, postavljen na mesto načelnika Generalštaba na insistiranje Vašingtona, kako nam je takođe otkrio „Vikiliks“, postavio kao svoj primarni cilj – „Kao najvažnije, Ponoš je rekao da promena stanja svesti oružanih snaga, a naročito oficira, predstavlja najveći izazov“, stoji u depeši 06BELGRADE880.), srpske vlasti su, a da Srbija o tome ne zna ništa, poželele da načine i korak dalje u svojim neoglašenim NATO integracijama.

 

DOKUMENTOVANA SARADNJA I tako je, u februaru 2011. godine, prethodna Vlada Srbije (u kojoj su, tek da se ne zaboravi, saučestvovali i sadašnji partneri u vladi, Ivica Dačić i Mlađan Dinkić sa svojim satelitima) usvojila Zaključak o pokretanju procedure za izradu Individualnog akcionog plana partnerstva (IPAP), pri čemu je IPAP „intenzivniji oblik saradnje u okviru Partnerstva za mir“. Kako izričito stoji u dokumentu, IPAP je „kvalitativno viši mehanizam saradnje u odnosu na aktivnosti u okviru Individualnog plana partnerstva… a koji će dodatno unaprediti i promovisati saradnju i odnose između Republike Srbije i NATO-a“. Prezentacioni dokument za IPAP Vlada Srbije usvojila je 14. jula 2011, a u sedištu NATO-a u Briselu predstavljen je 25. novembra te godine.

Ovaj, ne mnogo reklamirani dokument, „Prezentacioni dokument; individualni akcioni plan partnerstva između Republike Srbije i Organizacije severnoatlantskog ugovora (NATO)“, zapravo određuje meru našeg približavanja učlanjenju u NATO. Sve smo mu bliži, i otuda i oni uslovi za Srbiju koje je gensek Rasmusen iznenada počeo i javno da spominje.

Dokument, ukratko, objašnjava da će se aktivnosti srpskih vlasti odvijati u dva-tri glavna smera. Prvi je dalje prilagođavanje Vojske Srbije NATO standardima kako bi Vojska Srbije mogla da učestvuje u NATO ratovima; drugi, samo učlanjenje u NATO, dok treći predviđa državno propagiranje prednosti što dublje saradnje s NATO-om, sa očiglednim ciljem da se i Srbija natera da zavoli NATO koliko ga vole oni koji Srbiju predvode. Ne preterujemo. Među proklamovanim ciljevima, kako stoji u dokumentu, jeste i „sprovođenje kampanje javnog informisanja, naglašavajući koristi od učešća u programu Partnerstva za mir i procesa reformi sektora odbrane“ pri čemu je „posebno značajna saradnja sa NATO-om pod okriljem Grupe Srbija-NATO za reformu odbrane“. Dalje, cilj je „integracija u evropske i druge međunarodne bezbednosne strukture“ (čitaj: učlanjenje u NATO), a tu su i „napori usmereni ka razvoju interoperabilnosti i sposobnosti snaga potencijalno raspoloživih za učešće u multinacionalnim operacijama, uključujući i one koje predvodi NATO“, u okviru čega je i „organizacija, obuka i opremanje deklarisanih jedinica u skladu sa standardima koje koriste oružane snage zemalja NATO, kako bi bile interoperabilne sa tim snagama (…) Usvajanjem standardizovane štabne strukture NATO na nivou združenih komandi i u potčinjenim jedinicama, ispunjava se bitan preduslov za efikasnu saradnju između komandi različitih zemalja (…) Cilj svih aktivnosti na dostizanju Ciljeva partnerstva je da snage, koje su potencijalno na raspolaganju za učešće u multinacionalnim operacijama, mogu delotvorno da funkcionišu uz snage partnera.“ U nekoj novoj Libiji, Afganistanu, sutra u Siriji (pošto smo po nalogu EU Siriji već uveli sankcije, iako nam Sirija ništa skrivila nije) ili Iranu… Pokrenut je i „postupak za pristupanje Republike Srbije NATO organizaciji za održavanje i snabdevanje (NAMSO)“, čime se „stvara i preduslov za pristupanje programu strategijskog transporta – SALIS, čime se obezbeđuju uslovi za realizaciju strategijskog transporta nacionalnih snaga.“ Istovremeno, „posebno se razmatraju mogućnosti pristupanja Multinacionalnom logističkom koordinacionom centru (eng. Multinational Logistics Coordination Centre – MLCC) sa sedištem u Pragu i mogućnosti uspostavljanja saradnje sa Evropskim koordinacionim centrom za kretanje (eng. Movement Coordination Centre Europe – MCCE) sa sedištem u Ajndhovenu, kao i Atinskim multinacionalnim koordinacionim centrom za strategijsko kretanje (eng. Athens Multinational Strategic Lift Coordination Centre – AMSCC).“

Dodajmo, najzad, da u čitavom dokumentu od 38 stranica ni jedan jedini put nije čak ni spomenuto da je Srbija, odlukom svoje skupštine, proglašena za vojno neutralnu zemlju. Ali to bi, posle svega citiranog, zvučalo zaista groteskno, zar ne?

 

I NATO I EU No, dobro. Tako je bilo za vreme prethodne vlasti, koju su predvodili Boris Tadić i njegov DS. A šta je sada? Hoće li i nova vlast, koju predvode Aleksandar Vučić i Srpska napredna stranka, nastaviti istim putem, onako kako to predviđa Dušan Janjić?

S jedne strane, Vučić je jasno izjavio da „Srbija neće ulaziti u NATO ili bilo koji drugi vojni savez“. Opet, takve izjave, videsmo, davao je i Tadić, a videsmo i šta je pri tom radio u potaji. A koga zmija ujede…

Protiv priključenja NATO-u, osim elementarnih moralnih obzira, govore i naše iskustvo sa zapadnom alijansom iz 1994, 1995. i 1999. godine, i otimačina Kosova i Metohije, i gotovo plebiscitarno raspoloženje srpske javnosti protiv učlanjenja Srbije u NATO.

Protiv priključenja Srbije NATO-u je, svakako, i Rusija, i ruski će faktor, u daljem procesu naših evroatlantskih integracija, svakako biti od izuzetnog značaja; izgradnjom Južnog toka, kad izgradnja napokon započne, taj će značaj ruskog faktora u Srbiji po prirodi stvari morati još da raste.

A opet, baš kad smo kod Rusa, zašto bi se prošlog meseca, prilikom posete Beogradu, general Nikolaj Patrušev, šef svih ruskih tajnih službi i „jedan od najvažnijih i najbližih saradnika ruskog predsednika Vladimira Putina“, kako su javile „Večernje novosti“, raspitivao o „namerama Beograda kada je reč o odnosima sa NATO-om“, ako već nekakva sumnja u namere Beograda uopšte i ne postoji?

Uz to, i godinu dana otkako Boris Tadić nije vrhovni komandant vojske, a Dragan Šutanovac ministar odbrane, onaj Prezentacioni dokument kojim su našu vojsku dodatno primakli NATO-u nastavlja da važi; premda, istini za volju, posle onako utemeljenog evroatlantskog puta Srbije kao što je to učinjeno za mandata prethodne vlasti, za nekakav zaokret iz zagrljaja NATO partnera za mir, sve i pod uslovom da volje za to ima, bila bi potrebna snaga kakvu, u odnosu prema svojim zapadnim prijateljima, aktuelna vlast dosad nije pokazala…

Ali više od svega toga zabrinjava put u Evropsku uniju kojim aktuelna vlast nastavlja da ide bez alternative, sasvim po uzoru na prethodnu. Zašto zabrinjava? Zato što put u EU, kako sada stvari stoje, Srbiju može da vodi samo preko učlanjenja u NATO i krvarenja za američke interese po ratištima u svetu koje odrede ti isti, američki interesi.

Još 3. septembra 1995, naime, zapadna vojna alijansa usvojila je zvaničnu Studiju o proširenju NATO-a, u kojoj su (pod tačkom 18) evropske integracije sasvim neuvijeno povezane sa integracijom u NATO. „Proširenje NATO-a“, navodi se, „paralelan je proces i dopunjavaće proces proširenja Evropske unije. I NATO i EU dele zajedničke strateške interese… Oba procesa proširenja značajno će doprineti širenju bezbednosti, stabilnosti i prosperiteta kakve uživaju njihove članice, ka ostalim demokratskim zemljama Evrope koje misle isto… Proširenje dve organizacije teći će autonomno, prema sopstvenoj unutrašnjoj dinamici i procesima. Ovo znači da je malo verovatno da će teći sasvim istim tempom. Ali Alijansa posmatra svoje proširenje, i proširenje EU, kao procese koji su paralelni i uzajamno se podržavaju, i koji će zajedno dati značajan doprinos u jačanju evropske bezbednosne strukture. Otuda, svaka organizacija bi trebalo da osigura da se njihovi procesi (proširenja), zapravo, uzajamno podržavaju u cilju povećanja evropske stabilnosti i bezbednosti. Iako rigidan paralelizam nije predviđen, svaka organizacija bi trebalo da uzme u obzir razvoj situacije u onoj drugoj.“ Prostije rečeno, pristupanje jedne države Evropskoj uniji proces je koji ima da ide uporedo (paralelno) sa njenim pristupanjem NATO-u, premda ne i sasvim istom brzinom (prema sopstvenoj unutrašnjoj dinamici).

I zaista, kad uporedimo proširenja EU i NATO-a posle tog, 3. septembra 1995. godine, vidimo očekivanu podudarnost. Sa izuzetkom Kipra i Malte, sve države koje su posle tog datuma primljene u Evropsku uniju, i bukvalno sve iz nekadašnjeg komunističkog bloka, prethodno su izrazile želju, da ne kažemo morale da ispune uslove i pristupe NATO-u. Bio je to njihov danak u krvi za pristupanje Evropskoj uniji. Poljska, Češka, Slovačka, Mađarska, Slovenija, Litvanija, Letonija i Estonija članice EU postale su 1. maja 2004; 12. marta 1999. Poljska, Češka i Mađarska postale su članice NATO-a, a 29. marta 2004. i Slovačka, Slovenija, Litvanija, Letonija i Estonija. Istog dana članice NATO-a postale su i Bugarska i Rumunija, pa su u Evropsku uniju primljene 1. januara 2007. Najzad, Hrvatska je članica EU postala 1. jula ove godine, ali je članica NATO alijanse morala da postane 1. aprila 2009.

Postoji li ijedan razlog da pomislimo da i od Srbije, na njenom putu ka Evropskoj uniji, neće biti zatraženo da paktu, koji ju je bombardovao i oteo joj deo teritorije, da isti danak u krvi? Zato što Evropska unija nema alternativu…

[/restrictedarea]