Miloš Crnjanski kao dramatičar: kontroverze o(p)staju

Piše Raško V. Jovanović

Ostavljajući po strani nesvrsishodne rasprave o pitanju da li je naš književni velikan u isti mah i veliki dramatičar, moramo reći da njegove drame zaslužuju nove scenske interpretacije u našem pozorištu, pogotovo što ove godine obeležavamo stodvadesetogodišnjicu njegovog rođenja

Još u mladosti Miloš Crnjanski zainteresovao se za dramu. Nije slučajno što je njegova prva objavljena knjiga, 1918. godine, bila dramski tekst – poetična komedija „Maska“. To delo pisac i teatarski delatnik Julije Benešić pripremio je za štampu i objavio u Zagrebu kao izdanje Društva hrvatskih književnika. Indikativan je zapis Crnjanskog u komentaru uz pesmu „Mizera“, objavljenom u knjizi „Itaka i komentari“: „Benešić mi isplaćuje i honorar za to moje prvo štampano delo. Kruna 970, ako me sećanje ne vara. Benešić se smeje i kaže da je dosta za početnika. Tih dana je u kazalištu priređena proslava patriote konte Iva Vojnovića. Predat mu je i dar Narodnog vijeća: 100.000 kruna.“

Ako je poetična komedija „Maska“ objavljena kao prva knjiga Miloša Crnjanskog, to delo nije bilo i njegov prvi dramski tekst. U jednom intervjuu Crnjanski je istakao: „Pre svega, još kao vrlo mlad, ja sam beogradskom Narodnom pozorištu poslao dramu koja se zvala ‚Prokleti knez‘ i koja je imala za sadržaj ono što se zove jus primae noctus – pravo prve noći – feudalno.“ Ta drama, koju je pisac poslao, kako po svemu izgleda, uoči izbijanja Prvog svetskog rata, nestala je u haosu razrušene zgrade Narodnog pozorišta u Beogradu, koju su znatno oštetile granate austrijskih topova. Tada su se izgubili i mnogi drugi dramski rukopisi, kao i knjige. Međutim, iako „Maska“ za života Crnjanskog nije dospela na scenu, ne može se reći da je prestalo njegovo interesovanje za dramu.

PREGOVORI I GODINE IŠČEKIVANJA U razdoblju između dva rata, negde oko 1938. godine, on piše istorijsku dramu „Konak“ o ubistvu kralja Aleksandra Obrenovića i kraljice Drage. O tome je sâm zapisao sledeće: „Ovu svoju dramu, i komediju, autor je pripremio u Beogradu, u isto vreme kad je počeo da štampa ‚Seobe‘, pa je tada o ‚Konaku‘pregovarao i sa tadašnjim upravnikom pozorišta Milanom Predićem. Predić je, međutim, smatrao da još nije vreme iznošenju na pozornicu tako nedavne prošlosti, pa je autor posle toga odustao od daljeg rada na komadu i završio ga tek pre deset godina.“ Kako izgleda, „Konak“ će Crnjanski završiti verovatno oko 1948. godine. Pri pisanju ove drame Crnjanski se pridržavao određenih principa sa namerom da savremenom gledaocu ponudi zanimljiv spektakl koji će mu omogućiti i katarzu. O tome on piše u predgovoru „Konaku“: „Istorijska vernost, do sitnica, nije, i ne bi trebalo da bude, namera dramskog pisca, ni u pozorišnom komadu ove vrste. I ako je ‚Konak‘ pisan na osnovu istorijskih izvora, dokumenata i literature, pisac se trudio samo oko teatralne vernosti događaja i karaktera, kao i dijaloga. Sve je to, međutim, pisano sa literarnom intencijom, tako da bude razumljivo današnjim gledaocima. Cilj ovog pozorišnog komada je spektakl i katarza.“

Bilo je potrebno da prođe desetak godina, pa da „Konak“, drama i komedija u pet slika bude postavljena na scenu. Ta premijera izazvala je veliko zanimanje ne samo pozorišne publike. Naime, širu javnost interesovalo je kako će biti prikazani srpski kralj i kraljica, poslednji Obrenovići, zatim kakva će biti scenografija, kakvi kostimi, posebno kako će izgledati uniforme vojnika, oficira, pa i samog kralja. Činjenica da se ovo delo nije našlo na repertoaru Jugoslovenskog dramskog ili Narodnog pozorišta dovoljno govori da je ova drama unapred primljena sa rezervom onih koji su odlučivali o pozorišnom repertoaru, te se brinuli da ne bude političkih promašaja. Prepušteno je, ne bez izvesnog natezanja, da se drama izvede kao prva premijera novoosnovanog Savremenog pozorišta, nastalog spajanjem Beogradskog dramskog pozorišta i Beogradske komedije, i to na sceni na Crvenom krstu, gde su se izvodile tolike drame američkih pisaca, ali i dela savremenih domaćih dramatičara. Delo je prvi put prikazano 6. oktobra 1959, u režiji Predraga Dinulovića. Dvorana je bila prepuna i gledaoci su lepo prihvatili dramu i izvođače, posebno protagoniste – Radeta Markovića u ulozi Kralja Aleksandra Obrenovića, Oliveru Marković kao Dragu Mašin, Kseniju Jovanović u ulozi Kraljice Natalije i Simu Janićijevića kao kralja Milana. Predstava je doživela ukupno 76 izvođenja, što je svakako uspeh, bez obzira na to što se u ono vreme moglo očekivati da bude i više repriza.

[restrictedarea]

HLADAN PRIJEM Pozorišna kritika nije bila posebno oduševljena ovom dramom. „‚Konak‘ je, dakle, više nego išta drugo, istorijska hronika jedne dvorske ljubavne afere, koja ima svoj idilični prolog i stravični epilog. Ali, ni u toj tako ograničenoj i, samim tim, degradiranoj istorijskoj temi, Crnjanski nije pokazao ni potrebni smisao za psihološku analizu, ni neophodnu moć teatarskog transponovanja. Opsednut faktografijom, njemu se učinilo da je sama istorija ispisala gotovo pozorišno delo, ‚dramu‘ i ‚komediju‘ u isti mah. Treba samo prelistati naše istorije i monografije o tom pitanju, pa da se jasno oseti sa kako malo duha i mašte je Crnjanski prišao jednoj temi, koju je sam đavo izmislio da bi pakosne duše mogle demonstrirati svoju moć psihološke opservacije i psihoanalitičke kombinatorike, kao što je to već jednom pokazao Slobodan Jovanović“ – konstatovao je Eli Finci u kritici pod naslovom „Istorijska melodrama“. Slična mišljenja imali su Slobodan Selenić („Istorija na pozornici“) i Vladimir Stamenković („Između komedije i drame“). Prvi je konstatovao: „Da bi bila istorična do kraja, drama ‚Konak‘ je morala u masi fragmentarnog da pruži daleko određeniji, politički i društveno značajniji komentar nego što ga pruža. Takođe, verni prikaz događaja – slučaj i istorija su tako hteli, a ne autor – sami za sebe su komentar, ali komentar bez dovoljno određene političke i istorijske poente“, dok će drugi istaći: „Ali kada ocrtava protagoniste drame, a naročito kad slika Aleksandra, Crnjanski nema uspeha. Izgrađujući, na primer, Aleksandrov lik, autor verno iznosi mnogobrojne vladareve nedostatke, no ne uspeva da stvori istinski karakter, jer ne postiže ravnotežu između objektivnog i subjektivnog ugla sagledavanja postupaka junaka, između toga kako ga drugi vide i kako on sâm sebe doživljava; umesto toga, Crnjanski samo, kroz dramsku akciju, ilustruje negativne Aleksandrove osobine poznate gledaocu iz istorije. Pisac tako stvara bednu kreaturu lišenu svakog dostojanstva i često ispod nagomilanih činjenica proviri silom nametnuta shema.“

Svakako da je presudnu ulogu za uspeh drame „Konak“ na sceni imao reditelj Predrag Dinulović, koji je akcentovao u svom prikazu sve ono što se dešavalo između Aleksandra Obrenovića i Drage Mašin, dok je u drugi plan potisnuo istorijska zbivanja, tako da se predstava svela na priču o nesrećnoj ljubavi poslednjega Obrenovića. „Ali, težeći za spektakularnim efektima i jasnim izražavanjem kritičnog odnosa prema posmatranom istorijskom periodu, reditelj je istovremeno zaoštrio humorne i groteskne elemente ‚Konaka‘ i poveo predstavu putevima burleske. Tako je osetno produbio jaz između suprotnih stilskih obeležja dela i još više otežao zadatak Radeta Markovića, koji je igrao kralja Aleksandra. Rade Marković se našao pred problemom kako da objasni zašto se u četvrtom činu u lakrdijaškoj kraljevskoj kreaturi začinje tragična svest o krivici i izolovanosti. Sa instinktom velikog glumca pribegao je najuverljivijem rešenju i prelomu dao obeležje poraznog psihološkog sloma, posle kojeg zamire celo biće, a iz patnje se rađa jedna gotovo nova ličnost koja se pokorava drugim – psihološkim i artističkim – zakonima“ – procenio je Vladimir Stamenković.

„POPRAVNI“ POSLE TRI DECENIJE Posle nekih dvadeset i osam godina „Konak“ će se ponovo naći na beogradskoj sceni. Ali ovoga puta u najstarijem prestoničkom teatru, u Narodnom pozorištu. Drama je prikazana 18. marta 1986, u obradi i režiji Mire Trailović, scenografiji Petra Pašića i kostimima Božane Jovanović. Kao tumači glavnih uloga pojavili su se: Boris Komnenić (Aleksandar Obrenović), Vera Čukić (Draga Mašin), Svetlana Bojković (Kraljica Natalija) i Branislav Jerinić (Kralj Milan Obrenović). O ovoj predstavi navešćemo kritičarski odziv Jovana Hristića: „U nekoliko mahova već („Ubiše knjaza“, „Kolubarska bitka“) imao sam priliku da primetim čudnu stvar koja se dogodi s našim glumcima čim obuju uniforme iz naše dalje ili bliže prošlosti: oni počnu da igraju te uniforme, a ne žive ljude koji ih na sebi nose, i pretvore se u ‘aufengere’. U predstavi Mire Trailović, koja je revija kostima, a ne drama, u kojoj nema ni truni napora da se otkriju neki karakteri i neke ljudske sudbine, drugo nisu ni mogli. Monoton i prazan Boris Komnenić (Aleksandar Obrenović) još više je umrtvio ionako ne mnogo živu predstavu iz čije su jednoličnosti na mahove uspevali da se otmu Draga Mašin Vere Čukić i Milan Obrenović Branislava Jerinića, a Kraljica Natalija Svetlane Bojković bila je donekle zaokružena ličnost u ovom dvorskom panoptikumu bez pravih ličnosti.“ Trebalo bi reći da je predstava „Konak“ u Narodnom pozorištu ne samo režijski i glumački, nego i po scenografskoj opremi i kostimima, kao i zbog scenske muzike Vojislava Kostića, podsećala na opersko izvođenje, što u ovom teatru, istini za volju, nije bilo prvi put. Ova predstava mogla bi se uzeti kao primer spektakularnog prikazivanja istorije na način blizak romantičarskom teatru. „Miri Trailović nije bilo dovoljno ono što je Crnjanski napisao, pa umesto da drastičnije skrati nepotrebno, ilustrativno, starinski kazano i nepouzdano – u svojoj adaptaciji, gde god je mogla, proširivala je okvire spektakla. Želela je da sve to bude Aleksandrovo sećanje. Samo, kako on može da se seća venčanja svojih roditelja, ako već insistiramo na realističkim uslovnostima? Ta scena sama po sebi je efektna, mada to nije nikakvo opravdanje. Crnjanski je verovao da se i u tragediji podsmevao obrenovićevcima. Ispalo je to tračerski, nemaštovito, neprodubljeno. Glumcima je ostavio da ovu feljtonističku skicu dovrše kako znaju“ – konstatovao je Petar Volk, koji je od glumaca pohvalio Borisa Komnenića i Veru Čukić: „Predstava je potvrdila ne samo talenat nego i izuzetnu studioznost Borisa Komnenića koji je na superioran način tumačio kralja Aleksandra Obrenovića. Sve što mu je pripisao Crnjanski – od imbecilnosti, samovolje, karikaturalnosti, trenutaka iskrenosti, bespomoćnosti i cinizma – imao je ovaj glumac i sve je bilo toliko ubedljivo da je reč zaista o nečem izuzetnom. Dragu Mašin na najbolji mogući način svojom lepotom, skladom i nežnim osećanjima donela je Vera Čukić. Scene u postelji, pred sam masakr, imale su prigušene tragike, izražajne suptilnosti i upečatljivosti.“

„TESLA“ PO POVRATKU IZ EMIGRACIJE Dramu „Tesla“ prikazalo je prvi put Narodno pozorište u Beogradu, 7. aprila 1968, po piščevom povratku iz emigracije. Delo je režirao Braslav Borozan, scenografsko rešenje dao je Niomir Denić, dok je Božana Jovanović kreirala kostime. Pošto je ukazao da se u ovom delu radi o pokušaju biografske drame, bez obzira na to što Crnjanski nije nameravao da napiše životopis znamenitog pronalazača, kritičar Muharem Pervić piše: „Čitav dramski mehanizam bio je podređen metodu slikovite i dobre informacije. Otud bi se o ‚Nikoli Tesli‘ u izvesnom neformalnom smislu moglo govoriti i kao o monodrami. U komadu je, naime, sve podređeno nastojanju da se izgradi ambijent i stvore uslovi u kojima bi se Teslina ličnost mogla što punije manifestovati. I radnja, i situacije, i dijalog, i protagonisti u funkciji su otkrivanja Teslinog lika. Čak i Čarls i Eden, da ne spominjemo druge, egzistiraju kao karakteri samo toliko koliko je potrebno da se u odnosu prema njima reljefnije istakne karakter Tesle.“

Nema sumnje da je Crnjanski želeo da njegova drama približi gledaocima ličnost genijalnog pronalazača čiji izumi imaju fundamentalan tehnički značaj u savremenom svetu. Reditelj Braslav Borozan uspeo je da ostvari zanimljivu predstavu u kojoj je lik Nikole Tesle u samom središtu drame. „Najbolju podršku među interpretatorima i pisac i reditelj našli su u nosiocu glavne uloge Vasi Panteliću (Tesla) i u Mileni Dapčević (Rozamund)“ – ističe Pervić.

Međutim, dijametralno suprotni stav o „Tesli“ imao je kritičar Slobodan Selenić, koji je u uvodu svoje kritike najpre napisao kako misli da je „ova drama najslabije literarno delo koje je Crnjanski napisao“. Obrazlažući svoj stav on potom piše:„‚Tesla’ je propao u nesceničnu prazninu koja se intenzivno, tokom čitave predstave, otvara negde između piščeve ambicije da bude veran biografskom portretu velikog naučnika, želje da dâ autobiografski prizvuk događajima na pozornici, i zahteva dramskog sažimanja i organizovanja te materije, koja je unapred, sasvim nedramski fiksirana podacima iz Teslinog života i ličnostima koje su faktički prolazile kroz njegov život.“ Od glumaca Selenić ističe dvojicu, jednog kao najboljeg, drugog kao najlošijeg: „Pomenuli bismo samo najboljeg – Vasu Pantelića, koji je u naslovnoj ulozi svojom glumačkom nadgradnjom uspevao delimično da pravda dramsku papirnatost Teslinog lika, i najlošijeg – Milana Puzića, koji je u mefistofelesovskoj ulozi Čarlsa glumački vrlo banalno i misaono i literarno sasvim demodirano, čisto zlo.“

ZADOVOLJSTVO I SLUTNJE U sećanju nam je i danas Miloš Crnjanski, koji je ne samo dok se „Tesla“ pripremao, već i posle premijere, dolazio u Narodno pozorište skoro svakodnevno da bi se kod blagajnika raspitao kako se prodaju ulaznice za predstavu njegove drame. Kako je pisac ovih redova tada, kao dramaturg Narodnog pozorišta, i sam pratio prodaju, blagajniku, čuvenom Lali kako su ga svi zvali je sugerisao da velikom piscu uvek govori kako „karte dobro idu“, mada nije uvek bilo tako. Kad bi čuo kako karte „dobro idu“ Crnjanski bi se zahvalio, okrenuo i otišao zadovoljan i nasmejan, mada je možda i naslućivao da je obmanut. – Pre nekoliko godina, na sceni zemunskog „Madlenianum“, Nikita Milivojević režirao je „Teslu“ sa Draganom Mićanovićem u naslovnoj ulozi. Iako je čitava predstava bila propraćena brojnim svetlosnim i zvučnim efektima, koji su dočaravali munje i gromove, iako je Dragan Mićanović sa očiglednim angažmanom tumačio Teslu kao istrajnog eksperimentatora vizionara, i pored toga što je u celini uzev čitavo izvođenje bilo dobro, koliko znamo, delo se nije duže zadržalo na repertoaru ovog teatra.

Na samom kraju godine u kojoj je preminuo Crnjanski, zapravo ni mesec dana po njegovoj smrti, u beogradskom Teatru poezije, 22. decembra 1977, prvi put je izvedena njegova poetična komedija „Maska“, koja je, kako smo ukazali, prva njegova objavljena knjiga. O ovom delu napisano je dosta lepih reči. Velibor Gligorić je ovaj poetski dramolet upoređivao sa „Dnevnikom o Čarnojeviću“. Mirjana Miočinović smatra da je „Maska“ jedno od najznačajnijih dela moderne srpske drame, dok Ivan Rastegorac, dramaturg Teatra poezije, ističe kako je ovo ne samo izvanredno dramsko već i veličanstveno pesničko delo. Navodeći ta i druga mišljenja pozorišni kritičar „Radio Beograda 2“ Dejan Penčić-Poljanski zaključuje: „Reč je o mišljenjima koja bi da pobiju nešto što se većini pozorišnih praktičara čini nesumnjivim: Crnjanski nije dobar dramatičar i da nije reč o velikom piscu, njegove drame odavno bi bile zaboravljene.“ Oprečno mišljenje izneo je Jovan Hristić, kritičar časopisa „Književnost“, koji je napisao i ovo: „Te večeri u Teatru poezije dogodilo se još nešto što samo u pozorištu može da se dogodi. ‚Maska‘ je kada se čita prilično razvučen i dosadan komad sa mnogo lica od kojih dobar deo izgovara, tu i tamo, po jedan ili dva stiha. Oliver Viktorović je ta, više nego sporedna lica – Rajačića, Baha, Daničića i dr. – stavio u kosture koje ostali pomeraju po sceni, pa čak i igraju valcer sa njima. Crnjanski je u svom ‚Pismu dramaturgu i ravnatelju‘ predvideo samo jedan kostur, kostur Pjeroa; u Teatru poezije bilo ih je (ako me pamćenje ne vara) šest: tema smrti koja se kao lajtmotiv provlači kroz čitavu dramu dobila je svoje forte, a ‚Maska‘ na usredsređenosti. I komad je odjednom postao ono što u stvari jeste: divna, poetična i komična jednočinka koja nema čega da se stidi u društvu Puškinovih ‚malih tragedija‘ ili Miseovih jednočinki.“

Sećamo se i danas tog izvođenja „Maske“ u Teatru poezije: junaci te večeri bili su Ksenija Jovanović kao Generalica i Predrag Ejdus. U pravu je Jovan Hristić kada piše: „Pre svega treba govoriti o Kseniji Jovanović kao Generalici. To bi bila prava studija žene kojoj su prošle najlepše godine života i koju polako počinju da nagrizaju prvi surovi znaci srednjih godina i skore starosti. Kao uhvaćena u zamku iz koje više nema izlaza, Generalica Ksenije Jovanović išla je s kraja na kraj pozornice, pokušavajući da tu i tamo – sa Brankom, sa slugom, sa svojim nećakom, najzad – oživi još malo davno prohujalog vremena. Ona je znala da bude čas lažno otmena, čas vulgarna, ali i – kada je to potrebno – jednostavno očajna. Jednom reči, bila je do kraja živa ličnost, i do kraja prostudirana uloga. – Zatim treba govoriti o Branku Radičeviću Predraga Ejdusa. Ejdus je igrao jednu složenu mešavinu, jedinjenje Branka Radičevića i Miloša Crnjanskog – jer to je ono što Branko u ‚Masci‘ i jeste.“

Zaista, prvo izvođenje „Maske“ u Teatru poezije bilo je pravi pozorišni događaj. Po izlasku iz pozorišta dočekala nas je tmina beogradske zimske noći, ponegde rasvetljene na onim mestima gde su bile već postavljene raznobojne sijalice zbog dočeka Nove godine. Nismo razmišljali o dolazećem prazniku, već o surovoj prolaznosti života, ali i o dostižnosti ispravnih stavova literarnih sudija: makar i posle smrti, Crnjanski je dočekao da njegova „Maska“ bude izvedena na pozorišnoj sceni!

Najzad, trebalo je da prođe blizu četvrt veka pa da, 1. novembra 1993, „Maska“ bude ponovo izvedena, i to na Velikoj sceni Narodnog pozorišta u Beogradu, u rediteljskoj postavci Nikite Milivojevića, u scenografskom okviru Petra Pašića i kostimima Božane Jovanović, sa Verom Čukić kao Generalicom i Darkom Tomovićem u ulozi Branka Radičevića. Bilo je to jedno izvođenje, poput „Konaka“ u istom teatru, koje je neodoljivo podsećalo na operu. Time se ne iscrpljuje prisustvo Miloša Crnjanskog na beogradskoj pozornici. Na scenama prestoničkih teatara sa manje ili više uspeha izvođene su, pored ostalog, i dramatizacije „Romana o Londonu“ i „Seoba“. Ali, to je tema za sebe. Ostavljajući po strani u osnovi nesvrsishodne rasprave o pitanju da li je naš književni velikan Miloš Crnjanski u isti mah i veliki dramatičar, moramo reći da njegove drame svakako zaslužuju nove scenske interpretacije u našem pozorištu, pogotovo što ove godine obeležavamo stodvadesetogodišnjicu njegovog rođenja.

[/restrictedarea]