Милош Црњански као драматичар: контроверзе о(п)стају

Пише Рашко В. Јовановић

Остављајући по страни несврсисходне расправе о питању да ли је наш књижевни великан у исти мах и велики драматичар, морамо рећи да његове драме заслужују нове сценске интерпретације у нашем позоришту, поготово што ове године обележавамо стодвадесетогодишњицу његовог рођења

Још у младости Милош Црњански заинтересовао се за драму. Није случајно што је његова прва објављена књига, 1918. године, била драмски текст – поетична комедија „Маска“. То дело писац и театарски делатник Јулије Бенешић припремио је за штампу и објавио у Загребу као издање Друштва хрватских књижевника. Индикативан је запис Црњанског у коментару уз песму „Мизера“, објављеном у књизи „Итака и коментари“: „Бенешић ми исплаћује и хонорар за то моје прво штампано дело. Круна 970, ако ме сећање не вара. Бенешић се смеје и каже да је доста за почетника. Тих дана је у казалишту приређена прослава патриоте конте Ива Војновића. Предат му је и дар Народног вијећа: 100.000 круна.“

Ако је поетична комедија „Маска“ објављена као прва књига Милоша Црњанског, то дело није било и његов први драмски текст. У једном интервјуу Црњански је истакао: „Пре свега, још као врло млад, ја сам београдском Народном позоришту послао драму која се звала ‚Проклети кнез‘ и која је имала за садржај оно што се зове jus primae noctus – право прве ноћи – феудално.“ Та драма, коју је писац послао, како по свему изгледа, уочи избијања Првог светског рата, нестала је у хаосу разрушене зграде Народног позоришта у Београду, коју су знатно оштетиле гранате аустријских топова. Тада су се изгубили и многи други драмски рукописи, као и књиге. Међутим, иако „Маска“ за живота Црњанског није доспела на сцену, не може се рећи да је престало његово интересовање за драму.

ПРЕГОВОРИ И ГОДИНЕ ИШЧЕКИВАЊА У раздобљу између два рата, негде око 1938. године, он пише историјску драму „Конак“ о убиству краља Александра Обреновића и краљице Драге. О томе је сâм записао следеће: „Ову своју драму, и комедију, аутор је припремио у Београду, у исто време кад је почео да штампа ‚Сеобе‘, па је тада о ‚Конаку‘преговарао и са тадашњим управником позоришта Миланом Предићем. Предић је, међутим, сматрао да још није време изношењу на позорницу тако недавне прошлости, па је аутор после тога одустао од даљег рада на комаду и завршио га тек пре десет година.“ Како изгледа, „Конак“ ће Црњански завршити вероватно око 1948. године. При писању ове драме Црњански се придржавао одређених принципа са намером да савременом гледаоцу понуди занимљив спектакл који ће му омогућити и катарзу. О томе он пише у предговору „Конаку“: „Историјска верност, до ситница, није, и не би требало да буде, намера драмског писца, ни у позоришном комаду ове врсте. И ако је ‚Конак‘ писан на основу историјских извора, докумената и литературе, писац се трудио само око театралне верности догађаја и карактера, као и дијалога. Све је то, међутим, писано са литерарном интенцијом, тако да буде разумљиво данашњим гледаоцима. Циљ овог позоришног комада је спектакл и катарза.“

Било је потребно да прође десетак година, па да „Конак“, драма и комедија у пет слика буде постављена на сцену. Та премијера изазвала је велико занимање не само позоришне публике. Наиме, ширу јавност интересовало је како ће бити приказани српски краљ и краљица, последњи Обреновићи, затим каква ће бити сценографија, какви костими, посебно како ће изгледати униформе војника, официра, па и самог краља. Чињеница да се ово дело није нашло на репертоару Југословенског драмског или Народног позоришта довољно говори да је ова драма унапред примљена са резервом оних који су одлучивали о позоришном репертоару, те се бринули да не буде политичких промашаја. Препуштено је, не без извесног натезања, да се драма изведе као прва премијера новооснованог Савременог позоришта, насталог спајањем Београдског драмског позоришта и Београдске комедије, и то на сцени на Црвеном крсту, где су се изводиле толике драме америчких писаца, али и дела савремених домаћих драматичара. Дело је први пут приказано 6. октобра 1959, у режији Предрага Динуловића. Дворана је била препуна и гледаоци су лепо прихватили драму и извођаче, посебно протагонисте – Радета Марковића у улози Краља Александра Обреновића, Оливеру Марковић као Драгу Машин, Ксенију Јовановић у улози Краљице Наталије и Симу Јанићијевића као краља Милана. Представа је доживела укупно 76 извођења, што је свакако успех, без обзира на то што се у оно време могло очекивати да буде и више реприза.

[restrictedarea]

ХЛАДАН ПРИЈЕМ Позоришна критика није била посебно одушевљена овом драмом. „‚Конак‘ је, дакле, више него ишта друго, историјска хроника једне дворске љубавне афере, која има свој идилични пролог и стравични епилог. Али, ни у тој тако ограниченој и, самим тим, деградираној историјској теми, Црњански није показао ни потребни смисао за психолошку анализу, ни неопходну моћ театарског транспоновања. Опседнут фактографијом, њему се учинило да је сама историја исписала готово позоришно дело, ‚драму‘ и ‚комедију‘ у исти мах. Треба само прелистати наше историје и монографије о том питању, па да се јасно осети са како мало духа и маште је Црњански пришао једној теми, коју је сам ђаво измислио да би пакосне душе могле демонстрирати своју моћ психолошке опсервације и психоаналитичке комбинаторике, као што је то већ једном показао Слободан Јовановић“ – констатовао је Ели Финци у критици под насловом „Историјска мелодрама“. Слична мишљења имали су Слободан Селенић („Историја на позорници“) и Владимир Стаменковић („Између комедије и драме“). Први је констатовао: „Да би била исторична до краја, драма ‚Конак‘ је морала у маси фрагментарног да пружи далеко одређенији, политички и друштвено значајнији коментар него што га пружа. Такође, верни приказ догађаја – случај и историја су тако хтели, а не аутор – сами за себе су коментар, али коментар без довољно одређене политичке и историјске поенте“, док ће други истаћи: „Али када оцртава протагонисте драме, а нарочито кад слика Александра, Црњански нема успеха. Изграђујући, на пример, Александров лик, аутор верно износи многобројне владареве недостатке, но не успева да створи истински карактер, јер не постиже равнотежу између објективног и субјективног угла сагледавања поступака јунака, између тога како га други виде и како он сâм себе доживљава; уместо тога, Црњански само, кроз драмску акцију, илуструје негативне Александрове особине познате гледаоцу из историје. Писац тако ствара бедну креатуру лишену сваког достојанства и често испод нагомиланих чињеница провири силом наметнута схема.“

Свакако да је пресудну улогу за успех драме „Конак“ на сцени имао редитељ Предраг Динуловић, који је акцентовао у свом приказу све оно што се дешавало између Александра Обреновића и Драге Машин, док је у други план потиснуо историјска збивања, тако да се представа свела на причу о несрећној љубави последњега Обреновића. „Али, тежећи за спектакуларним ефектима и јасним изражавањем критичног односа према посматраном историјском периоду, редитељ је истовремено заоштрио хуморне и гротескне елементе ‚Конака‘ и повео представу путевима бурлеске. Тако је осетно продубио јаз између супротних стилских обележја дела и још више отежао задатак Радета Марковића, који је играо краља Александра. Раде Марковић се нашао пред проблемом како да објасни зашто се у четвртом чину у лакрдијашкој краљевској креатури зачиње трагична свест о кривици и изолованости. Са инстинктом великог глумца прибегао је најуверљивијем решењу и прелому дао обележје поразног психолошког слома, после којег замире цело биће, а из патње се рађа једна готово нова личност која се покорава другим – психолошким и артистичким – законима“ – проценио је Владимир Стаменковић.

„ПОПРАВНИ“ ПОСЛЕ ТРИ ДЕЦЕНИЈЕ После неких двадесет и осам година „Конак“ ће се поново наћи на београдској сцени. Али овога пута у најстаријем престоничком театру, у Народном позоришту. Драма је приказана 18. марта 1986, у обради и режији Мире Траиловић, сценографији Петра Пашића и костимима Божане Јовановић. Као тумачи главних улога појавили су се: Борис Комненић (Александар Обреновић), Вера Чукић (Драга Машин), Светлана Бојковић (Краљица Наталија) и Бранислав Јеринић (Краљ Милан Обреновић). О овој представи навешћемо критичарски одзив Јована Христића: „У неколико махова већ („Убише књаза“, „Колубарска битка“) имао сам прилику да приметим чудну ствар која се догоди с нашим глумцима чим обују униформе из наше даље или ближе прошлости: они почну да играју те униформе, а не живе људе који их на себи носе, и претворе се у ‘ауфенгере’. У представи Мире Траиловић, која је ревија костима, а не драма, у којој нема ни труни напора да се открију неки карактери и неке људске судбине, друго нису ни могли. Монотон и празан Борис Комненић (Александар Обреновић) још више је умртвио ионако не много живу представу из чије су једноличности на махове успевали да се отму Драга Машин Вере Чукић и Милан Обреновић Бранислава Јеринића, а Краљица Наталија Светлане Бојковић била је донекле заокружена личност у овом дворском паноптикуму без правих личности.“ Требало би рећи да је представа „Конак“ у Народном позоришту не само режијски и глумачки, него и по сценографској опреми и костимима, као и због сценске музике Војислава Костића, подсећала на оперско извођење, што у овом театру, истини за вољу, није било први пут. Ова представа могла би се узети као пример спектакуларног приказивања историје на начин близак романтичарском театру. „Мири Траиловић није било довољно оно што је Црњански написао, па уместо да драстичније скрати непотребно, илустративно, старински казано и непоуздано – у својој адаптацији, где год је могла, проширивала је оквире спектакла. Желела је да све то буде Александрово сећање. Само, како он може да се сећа венчања својих родитеља, ако већ инсистирамо на реалистичким условностима? Та сцена сама по себи је ефектна, мада то није никакво оправдање. Црњански је веровао да се и у трагедији подсмевао обреновићевцима. Испало је то трачерски, немаштовито, непродубљено. Глумцима је оставио да ову фељтонистичку скицу доврше како знају“ – констатовао је Петар Волк, који је од глумаца похвалио Бориса Комненића и Веру Чукић: „Представа је потврдила не само таленат него и изузетну студиозност Бориса Комненића који је на супериоран начин тумачио краља Александра Обреновића. Све што му је приписао Црњански – од имбецилности, самовоље, карикатуралности, тренутака искрености, беспомоћности и цинизма – имао је овај глумац и све је било толико убедљиво да је реч заиста о нечем изузетном. Драгу Машин на најбољи могући начин својом лепотом, складом и нежним осећањима донела је Вера Чукић. Сцене у постељи, пред сам масакр, имале су пригушене трагике, изражајне суптилности и упечатљивости.“

„ТЕСЛА“ ПО ПОВРАТКУ ИЗ ЕМИГРАЦИЈЕ Драму „Тесла“ приказало је први пут Народно позориште у Београду, 7. априла 1968, по пишчевом повратку из емиграције. Дело је режирао Браслав Борозан, сценографско решење дао је Ниомир Денић, док је Божана Јовановић креирала костиме. Пошто је указао да се у овом делу ради о покушају биографске драме, без обзира на то што Црњански није намеравао да напише животопис знаменитог проналазача, критичар Мухарем Первић пише: „Читав драмски механизам био је подређен методу сликовите и добре информације. Отуд би се о ‚Николи Тесли‘ у извесном неформалном смислу могло говорити и као о монодрами. У комаду је, наиме, све подређено настојању да се изгради амбијент и створе услови у којима би се Теслина личност могла што пуније манифестовати. И радња, и ситуације, и дијалог, и протагонисти у функцији су откривања Теслиног лика. Чак и Чарлс и Еден, да не спомињемо друге, егзистирају као карактери само толико колико је потребно да се у односу према њима рељефније истакне карактер Тесле.“

Нема сумње да је Црњански желео да његова драма приближи гледаоцима личност генијалног проналазача чији изуми имају фундаменталан технички значај у савременом свету. Редитељ Браслав Борозан успео је да оствари занимљиву представу у којој је лик Николе Тесле у самом средишту драме. „Најбољу подршку међу интерпретаторима и писац и редитељ нашли су у носиоцу главне улоге Васи Пантелићу (Тесла) и у Милени Дапчевић (Розамунд)“ – истиче Первић.

Међутим, дијаметрално супротни став о „Тесли“ имао је критичар Слободан Селенић, који је у уводу своје критике најпре написао како мисли да је „ова драма најслабије литерарно дело које је Црњански написао“. Образлажући свој став он потом пише:„‚Тесла’ је пропао у несценичну празнину која се интензивно, током читаве представе, отвара негде између пишчеве амбиције да буде веран биографском портрету великог научника, жеље да дâ аутобиографски призвук догађајима на позорници, и захтева драмског сажимања и организовања те материје, која је унапред, сасвим недрамски фиксирана подацима из Теслиног живота и личностима које су фактички пролазиле кроз његов живот.“ Од глумаца Селенић истиче двојицу, једног као најбољег, другог као најлошијег: „Поменули бисмо само најбољег – Васу Пантелића, који је у насловној улози својом глумачком надградњом успевао делимично да правда драмску папирнатост Теслиног лика, и најлошијег – Милана Пузића, који је у мефистофелесовској улози Чарлса глумачки врло банално и мисаоно и литерарно сасвим демодирано, чисто зло.“

ЗАДОВОЉСТВО И СЛУТЊЕ У сећању нам је и данас Милош Црњански, који је не само док се „Тесла“ припремао, већ и после премијере, долазио у Народно позориште скоро свакодневно да би се код благајника распитао како се продају улазнице за представу његове драме. Како је писац ових редова тада, као драматург Народног позоришта, и сам пратио продају, благајнику, чувеном Лали како су га сви звали је сугерисао да великом писцу увек говори како „карте добро иду“, мада није увек било тако. Кад би чуо како карте „добро иду“ Црњански би се захвалио, окренуо и отишао задовољан и насмејан, мада је можда и наслућивао да је обманут. – Пре неколико година, на сцени земунског „Madlenianum“, Никита Миливојевић режирао је „Теслу“ са Драганом Мићановићем у насловној улози. Иако је читава представа била пропраћена бројним светлосним и звучним ефектима, који су дочаравали муње и громове, иако је Драган Мићановић са очигледним ангажманом тумачио Теслу као истрајног експериментатора визионара, и поред тога што је у целини узев читаво извођење било добро, колико знамо, дело се није дуже задржало на репертоару овог театра.

На самом крају године у којој је преминуо Црњански, заправо ни месец дана по његовој смрти, у београдском Театру поезије, 22. децембра 1977, први пут је изведена његова поетична комедија „Маска“, која је, како смо указали, прва његова објављена књига. О овом делу написано је доста лепих речи. Велибор Глигорић је овај поетски драмолет упоређивао са „Дневником о Чарнојевићу“. Мирјана Миочиновић сматра да је „Маска“ једно од најзначајнијих дела модерне српске драме, док Иван Растегорац, драматург Театра поезије, истиче како је ово не само изванредно драмско већ и величанствено песничко дело. Наводећи та и друга мишљења позоришни критичар „Радио Београда 2“ Дејан Пенчић-Пољански закључује: „Реч је о мишљењима која би да побију нешто што се већини позоришних практичара чини несумњивим: Црњански није добар драматичар и да није реч о великом писцу, његове драме одавно би биле заборављене.“ Опречно мишљење изнео је Јован Христић, критичар часописа „Књижевност“, који је написао и ово: „Те вечери у Театру поезије догодило се још нешто што само у позоришту може да се догоди. ‚Маска‘ је када се чита прилично развучен и досадан комад са много лица од којих добар део изговара, ту и тамо, по један или два стиха. Оливер Викторовић је та, више него споредна лица – Рајачића, Баха, Даничића и др. – ставио у костуре које остали померају по сцени, па чак и играју валцер са њима. Црњански је у свом ‚Писму драматургу и равнатељу‘ предвидео само један костур, костур Пјероа; у Театру поезије било их је (ако ме памћење не вара) шест: тема смрти која се као лајтмотив провлачи кроз читаву драму добила је своје форте, а ‚Маска‘ на усредсређености. И комад је одједном постао оно што у ствари јесте: дивна, поетична и комична једночинка која нема чега да се стиди у друштву Пушкинових ‚малих трагедија‘ или Мисеових једночинки.“

Сећамо се и данас тог извођења „Маске“ у Театру поезије: јунаци те вечери били су Ксенија Јовановић као Генералица и Предраг Ејдус. У праву је Јован Христић када пише: „Пре свега треба говорити о Ксенији Јовановић као Генералици. То би била права студија жене којој су прошле најлепше године живота и коју полако почињу да нагризају први сурови знаци средњих година и скоре старости. Као ухваћена у замку из које више нема излаза, Генералица Ксеније Јовановић ишла је с краја на крај позорнице, покушавајући да ту и тамо – са Бранком, са слугом, са својим нећаком, најзад – оживи још мало давно прохујалог времена. Она је знала да буде час лажно отмена, час вулгарна, али и – када је то потребно – једноставно очајна. Једном речи, била је до краја жива личност, и до краја простудирана улога. – Затим треба говорити о Бранку Радичевићу Предрага Ејдуса. Ејдус је играо једну сложену мешавину, једињење Бранка Радичевића и Милоша Црњанског – јер то је оно што Бранко у ‚Масци‘ и јесте.“

Заиста, прво извођење „Маске“ у Театру поезије било је прави позоришни догађај. По изласку из позоришта дочекала нас је тмина београдске зимске ноћи, понегде расветљене на оним местима где су биле већ постављене разнобојне сијалице због дочека Нове године. Нисмо размишљали о долазећем празнику, већ о суровој пролазности живота, али и о достижности исправних ставова литерарних судија: макар и после смрти, Црњански је дочекао да његова „Маска“ буде изведена на позоришној сцени!

Најзад, требало је да прође близу четврт века па да, 1. новембра 1993, „Маска“ буде поново изведена, и то на Великој сцени Народног позоришта у Београду, у редитељској поставци Никите Миливојевића, у сценографском оквиру Петра Пашића и костимима Божане Јовановић, са Вером Чукић као Генералицом и Дарком Томовићем у улози Бранка Радичевића. Било је то једно извођење, попут „Конака“ у истом театру, које је неодољиво подсећало на оперу. Тиме се не исцрпљује присуство Милоша Црњанског на београдској позорници. На сценама престоничких театара са мање или више успеха извођене су, поред осталог, и драматизације „Романа о Лондону“ и „Сеоба“. Али, то је тема за себе. Остављајући по страни у основи несврсисходне расправе о питању да ли је наш књижевни великан Милош Црњански у исти мах и велики драматичар, морамо рећи да његове драме свакако заслужују нове сценске интерпретације у нашем позоришту, поготово што ове године обележавамо стодвадесетогодишњицу његовог рођења.

[/restrictedarea]