Kako srpski film mrzi istoriju – Bušne čarape kralja Petra

Piše Vladislav Panov

Zašto u našoj kinematografiji nema istorijskih tema ili su – kada ih je i bilo – one bile obrađivane sporadično, nepravedno, neiskreno i incidentno? Posebno, zašto ovakvu sliku neće promeniti ni najavljeni spektakl o srpskoj golgoti u Prvom svetskom ratu koju za obeležavanje veka od početka najveličanstvenijeg, ali i najtragičnijeg vojevanja našeg naroda najavljuje Lazar Ristovski?

Pre dve godine „proslavili“ smo vek od kada je snimljen prvi igrani srpski film. Na nesreću srbomrzačkog dela našeg društva taj naš prvi film bio je „Karađorđe“. Za ondašnje ponosne Srbe koji su još neko vreme smeli da budu ponosni na sebe i svoju istoriju, lik i delo vođe Prvog srpskog ustanka bio je idealan za otpočinjanje istorije naše kinematografije. A na sreću gore pomenutih ta celuloidna istorija, duga, eto, čitav vek i nekoliko godina pride, ipak nije bila ispunjena nacionalnim ponosom i pričama o istorijskim veličinama iz našeg naroda koje su ga podsticale. Velike istorijske teme iz naše prošlosti obrađene na filmu tokom tih stotinak godina mogu se izbrojati s manje od deset prstiju. Iako je bilo nepožljeno, pa i opasno, biti ponosni Srbin u vreme SFRJ, tada je snimljeno više koliko-toliko poštenih filmova iz istorije srpskog naroda, nego kasnije, po „oslobođenju“ od „tamnice naroda“. Negiranje bilo čega pozitivnog u srpskom narodu i njegovoj istoriji u našem filmu posebno je došlo do izražaja u vremenu demokratske diktature u kojoj uveliko uživamo. Doduše, ako nekome od naprednih intelektualaca iz sveta filma pomenete ovu pojavu i nedostatak istorijskih tema, najpre će vam pomenuti finansije i zatvaranje državnih slavina za kinematografiju. I biće, ali i neće biti u pravu.

Srpski istorijski antimarketing Jer, tokom prethodne decenije okretanje istoriji bilo je prisutno samo ako se ona prikazuje u posprdnom ili negativnom svetlu. Za takve poduhvate je bilo novca. Čak i državnog. Serija „Crni Gruja“ i Dragojevićev „spektakl“ iz Prvog srpskog rata „Sveti Georgije ubiva aždahu“ dični su primeri takve prakse. Ipak, istorija se našem filmu dešavala samo povremeno, kao incident ili daleki mizanscen priče sa materijalom za antimarketing Srba koji je brižno sinhronizovan savremenim trendovima u „otkrivanju“ ili „čitanju“ naše istorije i kulture, za šta je dobar primer, recimo, Karanovićeva „Besa“. Mada, nažalost, ima i drugih, još svetlijih kalkulisanja sa temama koje bi Zapad najviše voleo da vidi. Iako nam iz istorijskih zapisa kulja bujica potresne, turobne, teške, strašne, krvave, ali i herojske, uzbudljive i veličanstvene istorije koja je pre svega izuzetno filmična, od nje naši autori beže i ne pada im na pamet da se njome bave. U društvu u kojem se „kulturna elita“ gadi te istorije, čak je i negira nazivajući je našim pogubnim i sramotnim nacionalnim mitom, svi oni među filmadžijama kojima je do mesta u toj eliti (dobar deo joj, doduše, zahvaljujući dugododišnjem pregalaštvu ponosno odavno pripada), neće ni pomisliti da ukaljaju ugled „prljanjem“ sopstvene biografije mitovima iz prošlosti koje kao nazadne valja zakopati u istoriji. Moguće je i da od takvih tema odustaju svesni besa koji bi na sebe navukli od one „prve, nazadne, Srbije“ znajući da bi njihovo viđenje istorije bilo slobodnije i provokativnije nego da se naše istorije latio najveći neprijatelj Srbije. Otuda, moderna epoha srpskog kinematografskog rada obiluje bezvrednim, potrošnim, kalkulantskim dnevno-političkim filmovima, iz čijih bi kadrova naši potomci morali da zaključe da su im preci bili genocidni, iracionalni, primitivni, agresivni krvoloci koji su terorisali sve oko sebe i doveli ovaj narod na ivicu nestanka. Primitivizam, pornografska bestijalnost, sve nijanse i kombinacije psihijatrijskih anomalija, beznađe života u betonskim džunglama naših razvaljenih gradova, socijalna i politička rigidnost i zaostalost, sklonost nasilju i poročnom životu, sve je to slika našeg sveta prisutna u delima koja čine aktuelnu i nedavno minulu filmsku zaostavštinu ove zemlje.

[restrictedarea]

Samoživost kao strategija Pominjanje, međutim, nedostatka strategije, pogleda u budućnost i bilo kakve, makar i pozitivne, iskre nacionalnog ponosa u ovom društvu, kao eventualnih razloga što je naša kinematografija postala induktor srbomrzačkog intelektualnog stava „koji nas vodu u Evropu“, ipak pada kao argument u objašnjavanju svega negativnog što o nama naš film voli da predstavlja domaćoj i stranoj publici. Jer, u našoj kinematografiji i te kako postoji strategija. Zove se samoživost. Samo ono što podstiče sopstveni ego i na bilo koji način, godeći usput iluziji grandioznosti, donosi boljitak, makar se on sastojao od sakupljanja besmislenih nagrada od uglavnom besmislenih festivala po svetu i tapšanja po ramenu od onih koji nas ne razumeju, preziru, ponižavaju i potcenjuju, predstavlja strategiju prilikom izbora tema. Trenutno, tako, u navodnoj postprodukcijskoj fazi rada (što god ona praktično u našem slučaju značila) nalazi se dvadesetak srpskih filmova, uključujući i neke koprodukcije. U prošlosti, bližoj uglavnom se odvija radnja nekoliko njih. Ali, nema sumnje, u potpunom skladu sa gorepomenutom strategijom izbora i obrade priče koja će biti u harmoniji sa negativnom slikom koju o sebi zajedno sa Zapadom i svim drugim neprijateljima ove zemlje uporno i vredno gajimo godinama. Pre ćete, dakle, dobiti varijacije „Bese“, „Turneje“, „Kad svane dan“ i sličnih „velikih naslova“ sa kalkulantskim „provokativnim“ temama (i silno ove godine nagrađivani „Krugovi“ su bliži ovom tematskom predumišljaju nego poštenom istorijskom komentaru kakvim se navodno predstavlja), nego, ne dao Bog, bilo kakvo nacionalno ponosno ili barem istorijski pravičnim filmskim bavljenjem srpskom istorijom.

Zanimljivo je da je i samo pominjanje ove teme među našim ljudima uvek povod za najoprečnije komentare i oštra sukobljavanja. Pa pošto i mi sami, odavno doduše od srboindolentnih ili srbomrzačkih „vođa“ drilovani da se stidimo svog porekla, ne cenimo velike uzore iz istorije, dresirani da živimo u njenom ignorisanju ili dičnom nepoznavanju, zašto da suprotno zahtevamo od kinematografskih stvaralaca. Ostavljeni sebi, svojim interesima, klanovima, pripadnostima, obračunima, sklonostima i „strategijama“, oni će stvarati filmove ne za svoju zemlju i pozitivna nacionalna osećanja, već za sebe. I ako se još u ovoj zemlji nije pojavio niko uticajan ko u filmskoj produkciji prepoznaje vrhunski promotivni potencijal jedne nacije, pa da autore stimuliše da za promenu stvaraju makar pristojnu sliku o nama i našoj prošlosti, o najpre našim strašnim, skupocenim i bez presedana tragičnim stradanjima, zašto tako nešto očekivati od filmskih stvaralaca. Lekcije o lažnom moralu i prosvećenosti globalističke demokratije koje su nam nasilno nametnute i predstavljene kao jedino moguća budućnost, učenje o politički korektnim manirima, prihvatanje licemerne tolerancije i novog (ne)morala, sada su primarni sastojci svih prihvatljivih kinematografskih eksponiranja. Otud, recimo, biseri moderne srpske kinematografije: „Srpski film“, „Šišanje“, „Parada“…

Kakvu će šansu imati najavljeni film Lazara Ristovskog „Čarape kralja Petra“ koji bi trebalo da bude predstavljen svetu i najpre nama na Stogodišnjicu od početka Prvog svetskog rata? U ovakvoj atmosferi negiranja svega srpskog, a posebno strašnog stradanja našeg u velikim ratovima, pošteni pokušaj filmovanja golgote Srbije tokom Prvog svetskog rata, koja je gotovo sistematski izbegavana u našoj kinematografiji svih perioda, posebno novijeg, makar, eto, bio i incident povodom jubileja, gotovo da nema nikakvih šansi. Da je Lazar umesto objektivne slike iz ovog rata najavio otkriće da smo genocidno tamanili Albance tokom spasavanja zemlje u golgoti prelaska preko Albanije, možda bi ga i za „Oskara“ nominovali. Ovako, istorijske čarape našeg kralja će i dalje ostati samo – bušne!

[/restrictedarea]