Gde Dinko stade, tu Teodor produži

Piše  Miodrag Zarković

Od silne nepristrasnosti, koju u srpski etar unose velikani razumevanja poput Gruhonjića ili Merona, prosto je čudo kako nismo još sluđeniji nego što jesmo

Dobro, da li je moguće da je „Radio-Televizija Vojvodine“ u nekakvoj besparici? Pa nije valjda Teofil Pančić pogrešio kada je zimus s onakvom lakoćom odbacio navode „Pečata“ o rasipništvu rukovodstva RTV-a? Može li se, zemljo crna, ispostaviti da je to rasipništvo prošlo neopaženo i pored inače budne Ljiljane Nepristrasne Smajlović?
Izgleda da može. Novčani sunovrat pokrajinskog Javnog servisa više nije nikakva tajna, što je i razumljivo kada se ima u vidu da je u ovih šest meseci, koliko je prošlo od navoda „Pečata“, dug RTV-a porastao za još milion do dva evra u odnosu na ondašnjih šest. To je platio najmanje kriv među najkrivljima, doskorašnji generalni direktor Siniša Isakov, koji je razrešen dužnosti, za razliku od Sande Savić (kolovođe ovako uspešnog „preporoda“ RTV-a) i ostatka programskog rukovodstva koje je zajedno sa njom doletelo svojevremeno sa jednako „uspešnog“ B92. Doduše, ne može se reći da rukovodioci prolaze bez posledica: novi generalni direktor im je, suočen sa zatečenim stanjem, ukinuo stimulanse, tako da sada, siroti, moraju da rade samo za plate. Muka živa. Da se čak i Ljiljana Nepristrasna Smajlović svrsta na njihovu stranu.
(Predsednica Upravnog odbora je na sve to reagovala hitajući na godišnji odmor. U odlasku je poručila da se neće vraćati na posao do septembra. Neće nju, vala, niko da zakida za stimulans!)
E sad, po džepu osećaju i zaposleni, koji su protekle sedmice dobili tek prvi deo majske plate. Što je u redu. Ne mogu oni da ne snose nikakve posledice. A pošto nemaju stimulanse, ovo je bio jedini način da učestvuju u raspodeli bola, je l` te.
Program je zato netaknut. Srećom, jer to je onaj natprirodno veličanstveni program, koji je Teofil Pančić, međ` ostalima, onoliko bio nahvalio. Ništa se po tom pitanju nije menjalo – sve je i dalje usmereno na Dinka (Sabahudina?) Gruhonjića, hodajuću „Vikipediju“, koji svakoga dana pozajmljuje RTV-u svoje stručno mišljenje o svemu i svačemu. Politika, kultura, društvene teme, novac, zabava… u sve se to Gruhonjić razume i za sve to ga postavljaju pred vrle kamere RTV-a. Eno je, pre neki dan, objašnjavao nešto čak i o „Egzitu“. Što će reći, program RTV-a je isti onaj koji je celoj kući pomogao da bude ovoliko „uspešna“ koliko je danas.

[restrictedarea] ***
Kad smo već kod „Egzita“, nije ga samo Gruhonjić pojašnjavao nama zaostalijima koji u tom festivalu ne vidimo vrednost ravnu Hilandaru. Ono, jeste dopadljivo videti mlade ljude kako se vesele, pa i glupiraju – bar se glupiraju o svom, a ne o trošku kakvog javnog servisa, da ne čuje zlo. Ali, nije li možda preterano da pridavati toliko pažnje jednom festivalu zabavne, što bi se reklo popularne muzike? Betoven da se povampirio pa svratio do Petrovaradina, ne bi ovdašnje televizije bile toliko uzbuđene koliko su bile zbog nekolicine rep i rok zamlata.
Što je najcrnje, u tolikoj halabuci čoveku je bilo lako da propusti jedan od retkih video zapisa sa „Egzita“ koji nešto vredi. U prilogu „Prve“ televizije, novinarka je sakupljala utiske pristiglih stranaca (naravno! neće valjda nekog ovdašnjeg da pita!), a jedan londonski novinar koji je izveštavao sa „Egzita“ rekao joj je sledeće:
„Program se mnogo promenio u odnosu na prošlu godinu. Bio je mnogo bliži nama Englezima, a sada je više srpski, što je super, jer ja idem na mnogo festivala i dobro je da čujem domaću muziku.“
Bože sakloni, dočekasmo da običan londonski rok novinar razume najosnovnije stvari, kao što je neprolazna vrednost sopstvenosti, bolje nego vaskolika ovdašnja televizijska (i druga) sila.
***
Ali, zato naša „nacionalna“ televizija razume silu. Čudo jedno kako niko ne mora da im objašnjava koga bi trebalo slepo da slušaju i čije gledište im je pametnije da zastupaju. Palo tako časnim „javnim serviserima“ na pamet da intervjuišu predsednika Haškog tribunala, američkog sudiju Teodora Merona. Razumljivo: ne može baš svake sedmice emisija o Miroslavu Krleži, mora to da se prošara malo nekom živom rečju, a Meron je za to baš zgodna prilika, jer je sve to na istoj liniji, iz istog korpusa uticajnih ljudi koji Srbiju toliko vole i poštuju da ne propustiše nijednu priliku da je dodatno raskomadaju.
Intervju koji je sa Meronom obavio Miloš Minić, RTS-ov specijalac za protivsrpske sredine (šetka se neprestano između Haga i Zagreba) bio je sraman, kakav se i mogao očekivati. Meronu je tom prilikom pružena prilika da se drsko, tj. bez ikakvog primetnog napora da makar malo bude uverljiv, osvrće na sve haške teme koje već decenijama kidaju živo meso srpskog dostojanstva. „Sudije su lake mete“, bez stida uzvrati Meron na stidljivo Minićevo pitanje o kritikama (isključivo regionalnim, nikako srpskim) na račun Tribunala, da bi još bestidnije dodao:
„Lako je kritikovati ovu ili onu presudu, ali verovatno najveći broj onih koji kritikuju naše presude nisu bili u poziciji da pročitaju stotine i stotine hiljada stranica relevantnih dokaza, argumenata, rasprava, dokumenata.“
Ljubazno osion kakav već jeste, Meron je vrlo izričito odbacio omiljenu tezu ovdašnjih šarlatana, zaljubljenih u Tribunal, da je Tribunal prvenstveno posvećen pomirenju u regionu:
„Postoji indirektni uticaj na pomirenje, ali ponekad čak i veoma informisani ljudi zaboravljaju šta je misija koju je Tribunalu poverio Savet bezbednosti, a to je da sudi ljudima koji su optuženi za ratne zločine i utvrdi njihovu odgovornost, i kazni ih ili oslobodi. Ako pogledate rezolucije Saveta bezbednosti, tu nema reči o pomirenju.“
Najužasnije je ipak bilo gledati Merona kako u više navrata tvrdi da Hag sudi pojedincima, a ne narodima, da bi zatim izjavio ovo:
„Kada sam bio u Srebrenici, na desetu godišnjicu, sreo sam žene iz Srebrenice. Najčešće su to bile udovice ili majke, i to majke ne u smislu neke organizacije, nego obične majke, koje se vraćaju u kuće u kojima su živeli, a koje su okružene srpskim kućama. Pitao sam ih kako to da imaju hrabrosti da se vrate, a one su mi rekle da ih ohrabruje saznanje da ih štiti sud u Hagu, koji je tačno odredio šta se to u Srebrenici dogodilo.“
Pitao ih je kako imaju hrabrosti da se vrate! Čovek koji dušu ispusti ne bi li nas ubedio da ne sudi pojedincima već narodima, čudio se ženama koje se vraćaju među srpske komšije! Toliko, vala, ni Ljiljana Smajlović nikada nije bila nepristrasna! [/restrictedarea]