Drugo brisanje izbrisanih

Za „Pečat“ iz Ljubljane Svetlana Vasović-Mekina

Sada je sasvim izvesno da „evropska pravda“ neće zakucati na vrata većine „izbrisanih“, nekadašnjih stanovnika Slovenije poreklom iz drugih republika nekadašnje Jugoslavije. Da podsetimo – „izbrisani“ su posle osamostaljenja Slovenije tajnim aktom državne vrhuške 26. 2. 1992. godine izgubili ne samo stečeno pravo na stalni boravak u Sloveniji, nego i sva socijalna prava – od penzija, prava na školovanje, ali i zdravstveno, stanarsko pravo, uz gubitak svih važećih dokumenata (od vozačkih dozvola, preko ličnih karti, pasoša do đačkih knjižica…). Tako su „izbrisani“ gurnuti na margine društva bez ikakvih građanskih prava i postali „socijalno mrtvi“.
Kako se kasnije pokazalo – većina je uspešno proterana van granica Slovenije. Čitave porodice koje su 1991, tokom sukoba, tek privremeno napustile Sloveniju po povratku je na novouspostavljenoj granici sa Hrvatskom čekalo iznenađenje – uništavani su im (važeći slovenački i ujedno jugoslovenski) dokumenti, čime im je onemogućen povratak kući – u Sloveniju. Ni oni koji su se zadesili u Sloveniji nisu bili bolje sreće – njima su uručeni pasoši „za jedan pravac, bez povratka“, a brojni su i primeri oduzimanja već odobrenog slovenačkog državljanstva, zbog čega na taj način diskriminisani stanovnici Slovenije nisu mogli, za razliku od svojih komšija „čiste krvi“ – ni da otkupe svoje društvene stanove. „Izbrisanima“ je i ta „privilegija“ oduzeta, iako su prethodno uplaćivali sve doprinose u državne i društvene stanarske fondove.

BROJKE Slovenački plan brisanja ljudi, tako, pokazao je unikatnu svirepost mehanizma proterivanja, tačnije „administrativnog etničkog čišćenja“ koje je sprovedeno nad (zvanično priznatom) grupom od 26 hiljada ljudi. Cena tog čina, zajedno sa propratnim negativnim i teškim posledicama, uprkos velikoj pobedi „izbrisanih“ i njihovog italijanskog advokata u Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu – na kraju je lukavo prevaljena na leđa samih „izbrisanih“. Kako?
Brojke govore same za sebe. Prema zvaničnim podacima slovenačkog MUP-a, Slovenija je nezakonito „izbrisala“ 25.671 građana poreklom iz drugih republika nekadašnje SFRJ, od kojih je većina (čak 60 odsto) imala srpske korene. Do danas je, prema podacima koje je nedavno naveo ministar unutrašnjih poslova Slovenije Gregor Virant, svoja prava delimično uspelo da povrati (ili bar zatraži povratak zakinutih prava) svega 8.000 „izbrisanih“. Što znači da je slovenačka država više od 18.000 „izbrisanih“ izbrisala po drugi put. Ovaj put – trajno.
Trajno, zato što oni, koji do 24. jula ove godine nisu presavili tabak i od Slovenije zatražili da im uredi nezakonito oduzeti status – to nikada više neće moći da učine. Jer, Slovenija je donela poseban zakon, kojim je veoma ograničila vreme za ispravljanje nepravdi.
Kada je ESLJP 26. jula 2012. godine „pilot“ presudom osudio Sloveniju zbog kršenja tri člana Evropske konvencije o ljudskim pravima u slučaju „izbrisanih“, ujedno je zadao zvaničnicima u Ljubljani zadatak da pripreme „akcioni plan“ i mehanizam za isplatu odšteta svim slovenačkim „izbrisanima“. Postavljeni su i rokovi, ali ih je Slovenija bez ikakvih sankcija prekršila. Slovenačko Ministarstvo unutrašnjih poslova tek nedavno je javno predstavilo nacrt zakona koji predviđa skandalozno niske odštete (40 evra za svaki mesec „izbrisanja“). Država je u predlog zakona ugradila i novu smicalicu, pa je „izbrisanima“, koji bi bili nezadovoljni ponuđenom odštetom, predvidela određivanje odštete presudom, ali je u istom dahu ograničila najviši iznos moguće dosuđene odštete na količnik 2,5 visine iznosa, koji bi izbrisano lice dobilo na osnovu „jednostavnog upravnog postupka“ utanačenog u predlogu Zakona o odštetama. Organizacije „izbrisanih“ su takvo zakonsko rešenje odbacile, ocenivši ga ponižavajućim i kao „ruganje pravnoj državi“, jer je ESLJP već odredio odštete za „nematerijalnu štetu“ u visini od po 20.000 evra (oko pola milijarde evra za sve „izbrisane“). Važno je naglasiti da ESLJP do sada nije odlučio o visini materijalnih odšteta, što je mnogo teži zadatak, a svote kudikamo više od 20 hiljada evra, jer tu treba vrednovati dve decenije uništenog života… Na to je nedavno u Ljubljani, na javnoj tribini Civic Linka upozorio nekadašnji slovenački ustavni sudija Lojze Ude, koji je rekao da bi za slovenački budžet najveće opterećenje predstavljali zahtevi za odštete zbog izgubljenih plata, socijalnih davanja, propalih poslova, nemogućnosti školovanja…

OGRANIČENJA I USLOVI Zato raste nervoza vlasti povodom budućih odšteta koje će Slovenija biti dužna da isplati „izbrisanima“. Slovenačka politička elita se našla u makazama između zahteva ESLJP, koji traži ispravljenje nepravdi, i namere da „ne radi u korist sopstvene štete“. Rezultat te namere je predstava, koja je u javnosti u vezi sa rešavanjem problema „izbrisanih“ vidljiva iz dana u dan – tromo i sporo ispunjavanje zahteva ESLJP, odugovlačenje, izmišljanje stalno novih ograničenja i „uslova“, što sve u kombinaciji sa finansijskim, jezičkim i prostornim barijerama ima jedan jedini cilj, a taj je da se desetkuje broj „izbisanih“ koji bi polagali pravo na odštetu.
Preduslov za to je da prethodno traže i dobiju stalni boravak u Sloveniji, onako kako su ga imali do trenutka brisanja. Država stoga bez ikakvog obrazloženja odbija već podnete zahteve za vraćanje stalnog boravka. MUP Slovenije je više stotina zahteva odbio zbog „neispunjavanja“ nekih od dodatnih uslova za povratak stalnog boravišta. Iako je država jednostrano, tajno i bez ikakvog obaveštenja oduzela stalni boravak i time izbrisala 25.671 ljudi, prenevši ih u tzv. „mrtvi registar“, sada, umesto da im se oduži tako što bi ispravila nepravdu na isti način kao što ju je i počinila i sve odjednom, „pritiskom na dugme“ (kao što ih je i izbrisala) vratila u registar, sada traži da se svako pojedinačno javi, a onda birokrate pažljivo „proveravaju“ da li dotični „izbrisani“ može biti vraćen na adresu sa koje je izbrisan, a pride proveravaju i jesu li u međuvremenu bili kažnjavani, kakav je njihov finansijski status i slično. Do 1. januara ove godine MUP Slovenije je na osnovu novog Zakona o uređivanju statusa izbrisanih (skraćeno: ZUSDDD) dobio svega 368 zahteva za vraćanje tog prava. Pozitivno je rešen samo 101 primer, odbačeno je 125 zahteva, dok je „nerešeno“ 142. Nepoznanica je kakva je aktuelna statistika. Sve to je važno i za isplatu odšteta, jer predlog Zakona o odštetama za izbrisane predviđa da odštetu mogu da dobiju samo oni koji su od države ponovo „dobili“ pravo na stalni boravak u Sloveniji. Masovnim odbijanjem zahteva „izbrisanih“ da im omogući povratak – država radikalno smanjuje broj povratnika u Sloveniju. A tako smanjuje i broj pretendenata na isplatu odšteta.
Zato su „izbrisani“ krajem prošlog meseca podneli još 700 novih tužbi protiv Slovenije sudu u Strazburu. Jer Evropski sud za ljudska prava je tu već postavio standard i odredio isplatu odšteta svim „izbrisanim“ koji su na osnovu usvojenog (i krajnje lošeg i diskriminatorskog) slovenačkog zakona bar pokušali da povrate stalni boravak. Upravo zato je moguće da će i kasnije, kada ESLJP bude proveravao slovenački Zakon o odštetama – presudna biti samo činjenica da li je neki „izbrisani“ tražio povratak svojih prava i na taj način pokazao svoj „pravni interes“ – ili ne.
Svim „izbrisanima“, koji su bili uspešno proterani iz Slovenije, zajedničko je da na putu ka pravdi moraju da pređu zamke i prepreke koje im je smislila slovenačka država. Odredila je, na primer, veoma ograničen rok u kome svako od „izbrisanih“ mora da podnese zahtev. Rok je istekao 24. jula 2013. godine, jer tog dana su prošle tri godine od usvajanja ZUSDDD. Tako mizeran rok se veoma razlikuje od „otvorenog roka“ koji važi, na primer, za sve oštećene od strane „jednopartijskog režima“ posle 1945. godine. „Žrtve komunizma“ svoja potraživanja od Slovenije naplaćuju na osnovu posebnog „Zakona o ispravljanju nepravdi“ i mogu da traže odštetu neograničeno, čak i danas, ali za „izbrisane“, koji su žrtve „samostalne i demokratske“ Slovenije, članice EU – očigledno važe drugačija pravila.

„Greška”

Slovenija zahteva da svaki „izbrisani“ mora da plati taksu od 96 evra ako želi da uđe u proceduru tj. da mu država vrati oteta prava. Ništa manje sporno nije ni obaveštavanje „izbrisanih“ o njihovim pravima. Jeste slovenački MUP u tu svrhu izdao brošuru na bosanskom, hrvatskom i srpskom jeziku, a slovenačke ambasade u državama nastalim na području nekadašnje Jugoslavije postavile internet linkove do stranice MUP-a, ali, gle vraga – pomenuti linkovi vode ka stranici koja pokazuje „eror“, dakle „grešku“. Ta „greška“ se pojavljuje na sajtovima slovenačkih ambasada u Hrvatskoj, Srbiji, BiH, Makedoniji i Crnoj Gori. U Beogradu je razlika jedino u tome što na sajtu slovenačke ambasade postoji dobro sakrivena strana na kojoj „izbrisani“ mogu da pročitaju obaveštenje o šansama za vraćanje statusa. I to – isključivo na slovenačkom jeziku. Jedino na sajtu beogradske ambasade je moguće naći potrebne formulare za podnošenje zahteva, ali su priložene informacije prekrojene i u suštini pogrešne, jer se na osnovu njih može zaključiti da „izbrisani“, koje je Slovenija uspešno proterala, više ne mogu da se vrate. Što nije tačno. bыstrыe zaйmы na kartu zaйm 100 odobrenieonlaйn zaйm na kivi košelek bez privяzki kartыgk rf zaйm