Boris KAZANCEV: PRISM PREDSTAVLJA OGLEDALO KROZ KOJE SJEDINJENE AMERIČKE DRŽAVE GLEDAJU NA SVET

Skandal do koga je došlo 7.juna zbog  vesti u američkom The Washington Post-u  i britanskom Guardian-u, ima sve šanse da Sjedinjenim Državama nanese mnogo više štete od one, koja je naneta   skandalom u vezi sa Vikiliksom. Ako su u slučaju Asanž  otkrivene tajne koje se uglavnom odnose na Ameriku, skandal u vezi  sa PRISM  je udario po čitavom preostalom svetu.

Zahvaljujući otkrićima E.Snoudena, saradnika agencije CIA, koje je on podelio sa novinarima, saznalo se da su počev od 2007.godine Agencija za nacionalnu bezbednost (NSA) i FBISAD imali mogućnost da dobijaju tekstualne, audio- i videozapise iz   servera najvećih američkih kompanija – Microsoft, Yahoo, Google, Facebook, PalTalk, AOL, Skype, YouTube i Apple.  Projektu su se prvi pridružili Microsoft, Yahoo, Google, Facebook, odnosno   upravo one kompanije, kroz čije servere je prolazio lavovski deo svih ličnih podataka ljudi iz čitavog sveta. Najverovatnije je da je kompanija koje su u tome učestvovale bilo još više, ali se saznalo samo o IT-gigantima.

Mnogi eksperti su prilično melanholično odreagovali na skandal, kao argument navodeći: „Pa, svi mi smo još odavno sumnjali!“  Naravno  –  sumnjali su. O saradnji tog istog  Microsoft-a sa NSA, koja traje već  petnaestak godina, a kojom se  Microsoft  delimično čak i ponosi, i ranije je prilično pisano. Šta više, mnogi stručnjaci za oblast  sajber-bezbednosti su vrlo različito procenjivali ulogu kompanije u skandalu do koga je došlo kada se pojavio virus Stuxnet.  U svojim intervjuima o saradnji najvećih američkih  socijalnih mreža sa NSA, CIA i FBI je govorio i DŽ.Asanž. Ali, jedno je   kada se pretpostavlja, a sasvim drugo kada se potpuno sigurno zna, odnosno – kada su činjenice u rukama.

Skandal je utoliko veći, što je postalo poznato  koju su količinu informacija o svakom korisniku Mreže sakupljale američke tajne službe zahvaljujući pomoći drugih američkih kompanija. Jer Microsoft, Google, Facebook, Skype, YouTube i Apple   nisu jednostavno “brendovi”. Microsoft – to je 80 – 90% svih operativnih sistema, ugrađenih u personalne kompjutere, preciznije –  to je i posredna  kontrola tih sistema. Google je sistem koji jako mnogo zna šta nas interesuje, a ako mi tome dodamo podatke od smartfonova  na bazi androida,  srazmere sakupljenih informacija postaju posebno značajne. Facebook predstavlja kontakt  neverovatnog broja ljudi. I to najviše  – poslovnih. To je njihova prepiska između sebe, prenošenje fajlova   jednog korisnika drugom. Skype  su naši razgovori. Ispostavilo  se da je sistem koji se pozicionirao kao najzatvoreniji u odnosu na prisluškivanja tajnih službi, u potpunosti pod njihovom kontrolom.

Posle skandala oko PRISM može se sa sigurnošću govoriti da su američke tajne  službe od pre izvesnog  vremena dobile  jedinstvenu mogućnost da sastavljaju detaljne portrete praktično svake osobe tako što  integrišu podatke o njoj, njenim interesima i mislima u jedinstven informacioni blok. To čak nije ni Orvelov Veliki Brat (jer on  bledi pred mogućnostima savremenih informacionih tehnologija), već nešto mnogo veće.

Pikantan detalj – da PRISM funkcioniše nisu znali samo u Americi, već i u Velikoj Britaniji   i   Holandiji. I nisu samo znali, već su dobijali podatke iz tog sistema. Odnosno – svet nastavlja da boravi u stanju suprotstavljenosti  potpuno suprotnih polova, kada postoje „naši“ (oni koji smeju da znaju naše informacije)  i „oni drugi“.

Teško da se može smatrati za slučajnost to, što je do skandala došlo bukvalno onog dana kada je počeo neformalni sastanak na najvišem nivou između rukovodilaca  SAD i Kine. Zamalo da  tema  sajber-bezbednosti  na tim pregovorima postane jedna od dominantnih. Zahvaljujući skandalu,  Kina je na pregovorima  dobila   ozbiljan adut, bez obzira što  Amerikanci uporno okrivljuju nju za pokušaje bavljenja sajber-špijunažom. Otkrivanje da postoji sistem  sajber-špiunaže   je generalno poziciju Zapada učinilo vrlo ranjivom    kada se radi o „univerzalnim pravima“, a konkretno – o  pravima čoveka.

Kinesko rukovodstvo  sada ima mogućnost da vrlo oštro i uverljivo odgovara na mnoga složena pitanja koja postoje između nje i Zapada (pre svih – i SAD). Na primer, kritika cenzurisanja. Ili,  što je važnije, optužbe koje se upućuju na adresu kineskih telekomunikacionih kompanija za špijunažu u korist kineske vlade. Te optužbe predstavljaju bazu za sankcije prema Huawei i ZTE, jer je vlada SAD u proleće ove godine zabranila da se u okviru državnih narudžbi kupuju proizvodi iz Kine, a da  se nije pobrinula da prethodno utvrdi  činjenice kojima bi se ovakav korak mogao opravdati…

PRISM može, ako hoće, da otvori Pandorinu kutiju i za američke kompanije, koje će tada morati da dokazuju  da  nemaju nikakve veze sa američkim tajnim službama u vezi sa dobijanjem dozvola za rad na ovom ili onom tržištu. Šta više, značajan deo državnih struktura (posebno onih sa  postsovjetskog prostora) koje su bile „uhvaćene u mrežu“ preko rada neke od takvih kompanija i saterane u ćošak zbog dugovanja (primer je odnos između Microsoft-a i državnih organa Ukrajine), sada mogu da prekinu poročni krug takvih odnosa i da se   najzad  ozbiljno pozabave svojom sajber-bezbednošću.

Sada  ne postoji  samo  pitanje     podrške „cifarskom suverenitetu“, već  se vrlo oštro postavlja i  pitanje  njegove aktivne zaštite  i određivanja  granica „cifarskog suvereniteta“.  Samo za jedan  dan  7.juna su ozbiljno iskompromitovani svi bitni sistemi koje koristi između 70 i 80% internet-korisnika. Zato svi moraju da shvate da, koristeći te sisteme,  oni a-priori informišu tajne službe SAD o svojim postupcima te zato  moraju biti spremni da će informacija koju šalju biti iskorišćena protiv njih…

Na primer, učesnici poznatog monitoring-projekta  „Ešalon“  dobijene podatke uopšte ne koriste  samo u interesu nacionalne bezbednosti, već podatke prenose svojim transnacionalnim korporacijama radi jačanja njihove konkurentnosti na svetskim tržištima. Zato, ukoliko se smatra da je slanje službenih informacija preko  „zapadnih kanala veze“  pretnja po nacionalnu bezbednost – to je u uslovima savremenog informacionog društva   jedini razuman prilaz problemu.

Pri tom reakcija na nove izazove  treba da bude adekvatna. Primer takve adekvatne reakcije je Kina. Dugoročna politika Kine  u internet-sferi je: „kloniraj i ukloni originale“.  To je politika „pametne cenzure“  – formiranje analoga stranidž  servisa, koji  isto rade i koriste podršku države, ali uz uslov da se serveri tih servisa nalaze na teritoriji zemlje i da njima upravlja kompanija koja je registrovana (a još bolje – formirana) u toj zemlji. I tako treba da bude u svemu: počev od procesora i operativnih sistema do konkretnih programskih proizvoda.

Mora da se prihvati jednostavna teza: u informacionom društvu bezbednost ima još više „nacionalno orijenatisani“ karakter nego što je ima  klasična bezbednost.

Sada, dok svet još uvek boravi u izvesnom šoku od onoga što se dešava, zgodno je vreme da se aktuelizuju inicijative Rusije i Kine u vezi sa međunarodnim regulisanjem sajber prostora. Nije isključeno ni da one zemlje koje su se ranije  kolebale u vezi sa podrškom tim inicijativama, sada   svoju poziciju suštinski  promene, te da se rešenje pitanja najzad pomeri sa mrtve tačke.

“Fond strateške kulture” (srb.fondsk.ru)