Srbija protiv Sirije

Fantastična je pozicija Srbije prema Evropskoj uniji; nemamo nikakvih mogućnosti da utičemo na njene odluke, ali zato te odluke hitamo da izvršimo. Ma koliko to bilo nemoralno zbog naših iskustava iz devedesetih godina, i/ili nesaglasno sa našim sadašnjim državnim interesima. Tako smo se nedavno priključili EU sankcijama Belorusiji, a sada se, evo, priklonismo i EU sankcijama Siriji.

I Srbija se naime, kao i Makedonija, Crna Gora, Albanija, Lihtenštajn, Moldavija, Gruzija… obavezala da će učestvovati u sprovođenju Odluke Evropskog saveta 2013/255/CFSP, donete 31. maja, kojom se različiti vidovi sankcija protiv Sirije produžavaju do 1. juna 2014. godine. „Evropska odluka prima k znanju ovu obavezu, i pozdravlja je“, stoji u EU deklaraciji od 24. juna. Sirija, inače, nije priznala nezavisnost Kosova i Metohije. Baš kao ni Belorusija…

Propast „Nabuka“

Gasovod kojim je Zapad želeo da parira ruskom „Južnom toku“, „Nabuko“, izgleda da će ostati mrtvorođenče. Bečki dnevnik „Prese“ tvrdi da je projekat izgradnje ovog gasovoda, čiji je nosilac bio austrijski OMV i koji je trebalo gas da doprema iz Azerbejdžana u Evropu, „doživeo propast“. Pozivajući se na nezvanične izvore, list tvrdi da (konačni) razlog za odustajanje od „Nabuka“ predstavlja povlačenje koncerna „Britiš petrol“ iz ovog posla.

Tišina oko Gorjačeva

Slučaj Ilje Gorjačeva, ruskog političkog aktiviste uhapšenog u Beogradu pre mesec i po dana, bio je među udarnim vestima tih dana, kada je on lišen slobode. Vladajuća, proevropska glasila javljala su tada da je u srpskoj prestonici uhapšen desničarski ekstremista koji se u Rusiji tereti za neke silne, uglavnom najteže zločine, kao što su ubistva (mahom naručena), pokušaji ubistva, razbojništva… S obzirom na to da je čovek Rus, što će reći – maltene isto što i Srbin, jasno je bilo da medijski gospodari ne moraju da se ustežu u klevetanju Gorjačeva.
Prošle sedmice, beogradski i moskovski advokati koji zastupaju Gorjačeva i protive se njegovom izručenju Rusiji, održali su u „Medija centru“ u Beogradu konferenciju za novinare, na kojoj su se obratili Iljini beogradski zastupnici Goran Petronijević, Dejan Ćasić i Feđa Dimović, zatim njegov moskovski zastupnik Nikolaj Polozov, te Jelena Guskova iz Ruske akademije nauka. Kome su se obratili? Retko kome: novinara je bilo ni za prste jedne ruke!
U svakom slučaju, advokati su izneli ubedljive razloge zbog kojih Gorjačev, ukoliko se poštuju zakoni Srbije, kao i međunarodni sporazumi koje su potpisale i Rusija i Srbija, ne bi trebalo da bude izručen Moskvi. Prvenstveni razlog je nedostatak i predloga dokaza i bilo kakvih obrazloženja dokaza, u optužnici koja je 31. maja dostavljena našim pravosudnim organima. Tako da će na kraju, po svoj prilici, da ispadne da su ovdašnji mediji – za neverovati, je li – oklevetali možda sasvim nedužnog čoveka.

Ispit zrelosti

Jedine žrtve državne bruke s provaljenim testovima za malu maturu, barem za sada, ostaju svršeni osnovci i njihovi roditelji koji su uzalud trošili novac za pripremu svoje dece za polaganje tog maturskog, ispita zrelosti.
Republička ispitna komisija saopštila je u ponedeljak da su đaci džabe učili i polagali testove iz srpskog jezika i matematike, jer će im se za upis u srednje škole bodovati samo uspeh u školovanju od šestog do osmog razreda osnovne škole, kao i rezultati takmičenja, dok se rezultati s maturskog ispita uopšte neće uzimati u obzir. To je rešenje najpravednije, obrazložio je ovakvo rešenje izvesni Zoran Kostić, koji je pomoćnik ministra prosvete i predsednik Republičke upisne komisije (da, saznadosmo usput da imamo i ispitnu i upisnu komisiju, kao i Zavod za praćenje kvaliteta osnovnog i srednjeg obrazovanja, i Zavod za – ovo nije greška – unapređenje kvaliteta osnovnog i srednjeg obrazovanja, i…) A ako se (tj. kada se) zbog ovakvog rešenja bude ispostavilo da ima isuviše učenika sa istim brojem bodova, najavio je ovaj pomoćnik/predsednik, nastradaće, opet, deca – odeljenja u srednjim školama jednostavno će biti proširena. Deca će sedeti jedna drugoj na glavama, a kakav će kvalitet nastave ona tada dobiti, i koliko će taj kvalitet biti unapređen, pa, proceniće ona dva zavoda, ako se u međuvremenu nije pojavio i neki treći.
Ali za propast ispita zrelosti, i sve njegove nevesele posledice, „naše odgovornosti nema“, objasnio je nesalomivi ministar prosvete Žarko Obradović. Pa je pred skupštinskim Odborom za obrazovanje, nauku, tehnološki razvoj i informatičko društvo (koliko li će dece biti po jednom kompjuteru u školama kada se prošire odeljenja, pitamo se usput) pojasnio i da mala matura zapravo i nije poništena nego se, je l’, samo neće računati (!?), i, valjda da bi se opravdao, reče i da su „indicije o krađi testova postojale i prethodnih godina“ (podsećamo ministra Obradovića da je i tih „prethodnih godina“ on bio ministar prosvete), pitajući potom, gnevom pravednika, zašto krivci i tada nisu pronađeni (podsećamo ministra Obradovića da je i tada ministar policije bio njegov partijski šef Ivica Dačić).
A da sve bude još i luđe, ako je to ikako moguće, pobrinuo se spomenuti Dačić. O Obradovićevoj će se (eventualnoj) odgovornosti, reče, raspravljati tek posle 28. juna, ostavivši nas upitanima kakve, zaboga, veze imaju Evropski savet i njegove odluke sa poništenom malom maturom u osnovnim školama u Srbiji. Ali nije to najgore što je Dačić imao da kaže; reče, kao i njegov ministar, da je „krađe testova bilo i prošle i pretprošle godine“ (podsećamo i njega: pa vi ste, g. Dačiću, i prošle i pretprošle godine bili ministar policije, i šta ste tim povodom učinili?), i, da skandal zaista bude potpun, reče i da su „to uradili isti oni koji su i sada osumnjičeni“. „Ne možemo“, uskliknuo je na vrhuncu svog licemerja koje nas košta skupo, „živeti u državi gde se sve može falsifikovati“…
Što se pak (ne)odgovornosti tiče, dodajemo i da se na spomenutoj sednici skupštinskog Odbora za obrazovanje, kojoj je prisustvovao ministar Obradović, nijedan od poslanika stranaka na vlasti uopšte nije ni pojavio, zbog čega odbor nije imao kvorum za donošenje odluka…