SEMAFOR SRBIJA

Naciji i ženi se ne prašta kada ode sa prvim zvrndovom ili vetropirom koji naiđe. Ovo zvuči konzervativno da ne kažem reakcionarno i utoliko je čudnije što je to napisao najveći mislilac revolucije. Bio je moderan, ali njegov modernizam nije bio bez obala.
Šta danas reći o onima koji su napustili i zaboravili Srbiju i Kosovo ne mogavši da odole čarima Štefana Filea, Keti Ešton, Pola Rikera, Andreasa Šokenhofa i svetlostima Brisela. Kako tu biti moderan i širok? Isti ti potom su od EU odbačeni i javno su priznali svoj naciji da su bili zavedeni, ostavljeni i „prevareni“, kako bi to otvoreno rekao premijer Ivica Dačić. Treba li nacija da im oprosti ili da sa velikim pravom okrivi sebe što je dopustila da je takvi uopšte vode i što im je poklonila bilo kakvo poverenje? Problem je utoliko teži što oni ne traže nikakav oproštaj. O tome da onaj ko je dopustio da bude oko Kosova prevaren, a vodio je državu, mora bar da podnese ostavku, nema ni govora. Da ne bi bilo dileme o čemu je reč, oni otvoreno priznaju da je to što su činili bilo štetno po Srbiju i da će oni potpuno svesni toga, ukoliko im Brisel ne da obećano zeleno semafor svetlo, prestati da nanose zlo Srbiji. Jer, ako su činili nešto što je dobro, što bi onda prestajali? Kome je to pretnja: EU ili nama koje nisu mogli da prevare, niti su prevarili? Da li je neko odista toliko ograničen da misli da će današnje pretnje upućene iz zvaničnog Beograda nekoga u Vašingtonu ili Briselu uplašiti i pokolebati ili tako samo sami zidaju još jedan stepenik na beskrajnom stepeništu našeg samoponiženja pod geslom „Kosovo za semafor“.
Kako to da neće da čuju novog srpskog ambasadora u Londonu Ognjena Pribićevića koji sa sladostrasnim mazohizmom beskrajno ponavlja da „smo mi toliko mali“. Kako se ne sete Borisa Tadića koji je na specijalnoj konferenciji za novinare, slavodobitno saopštavajući da je ulovljen general Ratko Mladić, što je bio uslov svih uslova za EU, upozoravajuće poručio onima u Briselu da smo mi učinili sve što se od nas traži i da ih sada samo gledamo i čekamo da urade ono što su obećali? Što se neko ne priseti šta je sve posle toga došlo na dnevni red?
Ima li ikoga normalnog u Srbiji ko ne zna šta će sve biti uslov za neki neizvestan uslovni datum ili „zeleno svetlo“ i šta će sve morati da se uradi na toj strmoglavoj stranputici? Zar je moguće da niko na vlasti ne vidi da se traži potpuna internacionalizacija „vojvođanskog pitanja“, da se u „parlamenta Kosova“ donosi nekakva rezolucija o zaštiti prava Albanaca na jugu Srbije. Kako srpski mediji i političari neće da razumeju pokušaj narandžaste revolucije u BiH i rušenje Dejtonskog sporazuma i Republike Srpske. (Obavezno pročitati tekst Zorana Cvetanovića „Bosansko proleće” u ovom broju „Pečata“). Uz parolu „Bebe ujedinjuju BiH“ Gavrilo Princip postaje terorista Osama Bin Laden, a „Mlada Bosna“ Al kaida, a sve to podržavaju iz inostranstva plaćene nevladine organizacije u Novom Sadu i Beogradu, dok se u Banjoj Luci nesmetano reklamiraju i prodaju novine koje slave ustaške zlikovce. (Pročitati tekst Ratka Dmitrovića „Magnetizam crne hrvatske uniforme“ u ovom broju „Pečata“).
Da li je moguće to ne znati i ne videti ili to mediji i vlast u Srbiji neće da vide!
Najdalje je u odbrani evrounijskih činovnika otišao Vladimir Todorić iz DS-a tvrdeći da je zbrka oko datuma i zelenog svetla nastala zbog oskudnog znanja engleskog jezika srpskog premijera, pa se mnogo toga izgubilo u prevodu. Dačić je dobro razumeo šta mora da uradi, ali nije razumeo da će za to što uradi za Srbiju dobiti samo dalja poniženja koje on vidi kao velike pobede. Pouka je da bi srpske vlasti trebalo ozbiljno da prionu na učenje engleskog jezika da Srbija ne bi stradala. Nije to nimalo lak zadatak za ministre koji razdirani između apsa, koncerata, zabave, davanja po pet televizijskih izjava, manikira, pedikira, frizera, reformisanja, evropskih zakona, putovanja i pravljenja novih agencija nemaju kad ni da zavire u neke podatke, analize i dokumente. A i što bi kada, primera radi, kurs dinara zavisi od izjava funkcionera MMF-a i Fiskalnog saveta, a ne od „Narodne banke Srbije“ koja ne pravi razliku između psihologije i ekonomije.
Ne znamo još kakve će sve posledice izazvati izjava Lu Brefora, šefa Kancelarije „Svetske banke“ u Beogradu, koji je bio šokiran kada je čuo da Srbi idu na letovanje. Šta njega kog vraga briga da li mi idemo ili ne idemo na letovanje? I šta nas briga kakve će on sve zaključke iz toga izvući. Namerava li da raspiše poternice za Srbima koji letuju i zabrani im da letuju ili će ih sve prijaviti Interpolu ili direktoru Poreske uprave Srbije Ivanu Simiču, unajmljenom stranom državljaninu, a onda će sve ići čak do onog Dežera, a preko njega sve do onog Rompeja.
Kada je već reč o prijavljivanju bili smo svi svedoci svojevrsnog časa anatomije prethodnog režima i današnjeg šefa žutog kartela Dragana Đilasa od strane vlasnika „Pinka“ Željka Mitrovića. Između ostalog reč je o jednom od najvećih državnih preduzeća „Telekomu“ i štetama po budžet izraženim u desetinama miliona evra. Dešava li se šta u vezi s tim ili će sva javna pažnja i dalje biti koncentrisana na pet-šest već dežurnih tajkuna dok će većina drugih biti „ispod radara“. Jer u Srbiji se, kada je reč o prethodnom režimu, radilo o sistematskoj i planskoj pljački naroda i države čije posledice ni posle godinu dana borbe protiv korupcije nisu sagledive. Možda tu nesagledivost možemo zahvaliti pripadnicima bivšeg režima koji su ostali na vlasti. Pri tom se ne može prevideti činjenica da su brojni podaci o trgovini veštačkim đubrivom i zloupotrebi i pljački robnih rezervi bili i javno obelodanjivani, pa tako i dostupni javnom tužiocu koji je obavezan da nešto preduzme kada do njega dođe prvi javni glas o počinjenim krivičnim delima.
Bilo kako bilo radi se o planiranom onesposobljavanju države za normalan život, što je daleko veći zločin od krađa i pljački.
Brine li koga što smo postali po mapama CIA-e, a povodom slučaja Edvarda Snoudona (pročitati tekst Biljane Đorović „Snoudon protiv policije misli“ u ovom broju naše novine) prava zemlja saradnik koju ne moraju da prisluškuju i čiji Internet ne kontrolišu jer im srpski političari, državni funkcioneri i današnji šefovi poslaničkih grupa redovno, dnevno i nedeljno, podnose iscrpne izveštaje o čemu se svako može informisati iz „Vikiliksovih“ tajnih depeša iz Beograda. Zar smo toliko prestali da budemo država i da li nam je stvarno državna strategija „da budemo toliko mali“ da se niko i ne obazire na nas.
Nema nijedne prilike koja se neće iskoristiti za slamanje borbenog duha ovog naroda. Godišnjica Kumanovskog sporazuma je po stoti put proglašena kapitulacijom, mada je reč o tehničkom sporazumu o primeni uslova prekida rata kojim se garantuje mir, teritorijalna nepovredivost državne teritorije i povlači gotovo netaknuta vojna i oružana sila.
Sve u svemu, pored jedne jedine proglašavana je i „druga“ i „treća Srbija“, a sada se u Briselu pojavila i „Semafor Srbija“.
Iz te ponižavajuće kaljuge srpski narod će se sigurno izvući i njegova većina i danas, bez obzira na sve muke i patnje, ne obitava u njoj. To je utoliko lakše kada postoje svetli putokazi.
Nije nimalo slučajno „Gorski vijenac“ često pamćen naizust u srpskom narodu, prisutan i prihvaćen kao „Peto Jevanđelje“, kaže Mitropolit Amfilohije. U svojoj svesti lako nalazimo potvrdu da je mitropolitovo zapažanje tačno, jer nam je iskustvo odavno i zauvek u srce i pamet utisnulo reči ovog speva, najvećeg i najznačajnijeg na srpskom jeziku, kao reči u koje se veruje istom dubinom i jednostavnošću kojom se veruje bogonadahnutim jevenđeljima. Kao što se svete knjige o Hristovom stradanju smatraju u celosti istinitim, tako je „Gorski vijenac“ kao spev o herojstvu i stradanju reč koja za nas sija jednako velikom snagom i nadahnućem božanske ubedljivosti.