Rusija – od snevanja do sagledavanja

Piše Nataša Jovanović

Objavljeni zbornici nisu izjašnjavanje za i protiv, nisu nadgornjavanja, niti necelovita mišljenja. Reč je o knjigama koje obavezuju na težnju ka objektivnosti.

Arhiv Srbije koji u ovoj godini obeležava 115 godina od osnivanja, izdao je tri zbornika dokumenata pod nazivom od 16. do 20. veka, potvrđujući da kao nacionalna ustanova ne samo da poseduje dokaze, već uvek iznova dokazuje da svi mi postojimo kao narod, kao država, kao pojedinci. Sam fenomen Rusije, a time i srpsko-ruskih odnosa spada u najuži krug onih tema koje u srpskoj javnosti, u dugoj istorijskoj vertikali pobuđuju posebnu pozornost. Zahvaljujući dvema institucijama, ruskoj, Glavne arhivske uprave grada Moskve i srpskoj, Arhivu Srbije, te velikom broju stručnjaka angažovanih na ovom višegodišnjem projektu, oko 950 objavljenih dokumenata učitava novo značenje u naše proizvoljno tumačenje  srpsko-ruskih odnosa u rasponu od četiri veka. I ona nisu, kako je na promociji zbornika istakao direktor Arhiva Srbije dr Miroslav Perišić, izjašnjavanje za i protiv, nisu nadgornjavanja, niti necelovita mišljenja. Reč je o knjigama koje svojim sadržajem obavezuju na težnju ka objektivnosti i na racionalizaciju.
„U Srbiji se nije lako baviti Rusijom, u Srbiji Rusija se sanja, Rusija se zamišlja, o Rusiji se mašta, Rusija se prepričava, o Rusiji se peva i piše, govori, raspravlja, Rusija se kritikuje, na Rusiju se ljuti, od Rusije se očekuje, u Rusiju se nada i veruje, u Rusiju se razočarava. Drugu liniju prate ova tri toma: Rusija se saznaje, Rusija se istražuje, Rusija se razumeva, sagledava se totalitet srpsko-ruskih veza, crkvenih, duhovnih, političkih i diplomatskih, ekonomskih, vojnih, duhovnih…“, istakao je na promociji Perišić.
Promociju trotomnog zbornika dokumenata otvorio je ministar kulture i informisanja Bratislav Petković, a o knjigama su govorili ambasador Ruske Federacije u Srbiji Aleksandar Čepurin,   njegovo preosveštenstvo episkop bački Irinej i prof. dr Miroslav Jovanović.

[restrictedarea]

Episkop bački Irinej:
Jedinstvo vere i krvi

Iako nisam istoričar, bavim se teologijom kroz život, ipak sam veoma počastvovan da učestvujem na razgovoru o trotomnom dragocenom zborniku arhivske građe iz moskovskih i naših arhiva. Moram da kažem da mi je to i lična satisfakcija jer u mladosti, studirajući u grčkom svetu, gotovo svakodnevno u popodnevnim i večernjim časovima, odmarajući, čitao sam mnogo na ruskom jeziku, posebno istorijsku građu, posebno onu koja mi je dolazila do ruke, iz ruske emigrantske sredine. U nastavku prethodnih zbornika arhivske građe ovi zbornici predstavljaju veliko osveženje i značajnu dopunu, a u najavi su i novi koji će omogućiti naučnicima, istoričarima, stručnjacima da mogu da prave značajne monografije i celovite prikaze istorijskih odnosa dveju zemlja i naroda. Odnosi dvaju naroda prevashodno preko međucrkvenih veza i odnosa su mnogo stariji od ovde prvog objavljenog dokumenta iz 1509. godine. Dokument iz 1509. je sačuvan u Arhivi i zato je značajan. Reč je o delegaciji beogradskog mitropolita, dvojici staraca, monaha, Anastasija i Joanikija iz Uspenjskog Bogorodičinog manastira u Beogradu. Istovremeno stižu i druge delegacije. Pominje se i jedan Svetopreobraženjski manastir, pretpostavljam današnji Sisojevac, a i Sveta Angelina Krušedolska šalje svoju delegaciju. I pre 1509. godine imamo žive veze, duhovne i kulturne veze, koje se odvijaju preko Crkve, jedne i druge, i živo prisustvo Južnih Slovena, prevashodno Srba i Bugara u ruskoj književnosti, u životu Ruske crkve. U to vreme nije se patilo od nacionalnih razlika, pa je kao kasnije što je kod nas bilo ruskih izbeglih episkopa koji su dobijali dužnosti u našoj Crkvi između dva svetska rata, bilo moguće da Kiprijan Serb bude kijevski mitropolit i mnogi drugi istaknuti ljudi. Tako je prve časovnike na Kremlju postavio Srbin, monah, svetogorac, o čemu  nalazimo zanimljive izveštaje i građu koja je objavljena. Zanimljivo je da u različitim diskursima postoji ruski državno-politički i srpski državno-politički diskurs, postoji i naučnoistraživački diskurs, ali postoji i nešto što prožima sve etape naših odnosa od onih slots najstarijih do onih najnovijih, a to je jedan duhovni diskurs zasnovan na jedinstvu vere i krvi, o čemu govore, naročito u svojim obraćanjima i čelovidnim molbama, apelima  naših crkvenih ljudi, arhiepiskopa, patrijarha, monaha sa čitavog našeg područja i to ne ovog, današnje skraćene Srbije, već onog od Pećke patrijaršije, preko Lepavine kod Zagreba, do Kovina u mojoj eparhiji. Oni dolaze u žive veze sa ruskim dvorom, sa Ruskom crkvom. Neki crnogorski mitropoliti počivaju i danas tamo, u ruskoj zemlji. Sve je to protkano  osećanjem duboke povezanosti koja ne zavisi samo i isključivo od trenutnog stanja međudržavnih odnosa kroz vekove.
O državnim vezama naše dve zemlje možemo govoriti tek u novije vreme od 1804. do Berlinskog kongresa i dalje od Berlinskog kongresa do boljševičkog prevrata u Rusiji. Ono što je važno jeste taj ontološki, ne samo emotivno-psihološki, već dubinski osećaj sudbinske povezanosti dvaju naroda, prevashodno kroz Crkvu, ali i kroz osećanje zajedništva i uzajamnosti. U mnogim  pismima obraćanja za pomoć ruskim knezovima i carevima uvek se  naglašava ne samo da smo mi jednoverni, već i jednokrvni, jednoplemeni i uvek se apeluje na tu solidarnost i uzajamnost. To ostaje do najnovijeg vremena. Ne može se pored sve naučne istraživačke objektivnosti uvek sve objasniti kompleksom državničkih, kulturnih i drugih odnosa. Uvek ostaje ta jedna dubinska, teško uhvatljiva dimenzija koja i kod nas dovodi do krajnjih osećanja oličenih u poznatoj izreci: „Bog, pa Rusija“, ali i na ruskoj strani kod mnogih ljudi osećanja da su im posebno bliski i odani upravo Srbi bez obzira na razne političke peripetije. To je ono što se lepo vidi u ovoj građi i studijama uglednih stručnjaka, Srbija i srpski narod su samo delić, detalj na velikom mozaiku spoljašnjih odnosa velikog ruskog carstva kroz vekove, a opet u našim često, nerealnim očekivanjima mi smo  hteli da budemo tretirani, ako ne baš kao deo ruske države, a ono bar kao neko ko je najvažniji i najdragoceniji. To nije bilo ni realno, ni moguće u sklopu realne politike ruske imperije. Ipak u svemu tome, uvek se negovala i osećala ta dubinska dimenzija uzajamnosti koja izmiče definicijama i analizama, i mnoge stvari se mogu objasniti postojanjem tog osećanja. To osećanje ne bi trebalo ideologizovati, ali ono je važan elemenat za razumevanje  sveukupnosti naših odnosa kroz vekove, posebno u vekovima velike nevolje i stradanja, a i kasnije kada se na neki čudan način uloge menjaju, pa Srbija i tadašnja Kraljevina Jugoslavija postaju za bar jedan značajan deo ruske kulturne i duhovne elite novi dom, nova postojbina, te se našem narodu i našoj državi pruža mogućnost da se  koliko-toliko revanširamo za mnogovekovnu podršku ne samo materijalnu i političku već i duhovnu koja je pomagala našem opstanku i pred talasima islamizacije, nekada prividne, nekad, nažalost, dobrovoljne, ali i pred iskušenjem unijatizma i latinizacije koji su u Austriji bili prisutni. Taj odnos uzdarja na darovanje, pomoći Ruske crkve i države kroz vekove ogleda se u jednom gotovo anegdotskom detalju kada Mihail Vasiljevič Černokov, u ime moskovske bratske Dume uručuje Nikoli Pašiću, Nikolaju Petroviču, kako ga on oslovljava, pomoć od 100 hiljada rubalja, kada Srbija strada u Prvom svetskom ratu i kada se formira Dobrovoljačka divizija, zvana Jugoslovenska, iako je bila pretežno srpska. Tom prilikom Pašić prima pomoć da bi nekoliko  godina kasnije isti čovek potpisao priznanicu istom Pašiću kojom potvrđuje pomoć od 10.000 dinara ruskim izbeglicama u Srbiji. Čudni su ti neverovatni obrti istorije, ali ruska pomoć našem narodu bez svoje države, bez mogućnosti oslonca nije izostala. Čak su manastiri, vidi se iz ovih objavljenih dokumenata, imali praksu da redovno idu po traženje milostinje oko Mileševe i Lesnova jednom u šest godina, a  neki drugi kao Korin iz Bačke ili Lepavina kod Zagreba jednom u sedam godina. Stalno je veza održavana. Neprekidno su delegacije srpske, bugarske, grčke, iz porobljenih zemalja bivale u Moskvi i Petrogradu, kasnije dobijale pomoć i u našim ratovima za oslobođenje. U ovim dokumentima imamo iskaze naših ljudi koji idu od oduševljenja, onih koji u Rusiji vide jedinu nadu posle Boga, poput Stratimirovića ili Jovana Jovanovića, mog prethodnika na katedri novosadskih episkopa koji se obraćao Rusiji izlivima blagodarnosti, pa do onih krajnje rezervisanih, kritičkih, čak negativnih koji kažu: „Rusija nas je uvek izneverila gledajući svoje velike interese, mi smo moneta za potkusurivanje.“  Sve to zajedno ne može da zasenči ili umanji sliku jednog dubokog, organskog odnosa, uprkos pojedinačnim slučajevima nerazumevanja ili prevage jednih, ili drugih interesa, opravdanih ili manje opravdanih. Konstanta uzajamnih odnosa traje i do naših dana, gde opet imamo s jedne strane veliku nadu u podršku Rusije u opstanku naše državnosti, kakva god da je, a sa druge strane sloj elite koji je ne priznaje.

[/restrictedarea]