Ovce na tuđoj livadi

Srbi se masovno već deceniju i po izjašnjavaju i zalažu za liberalni kapitalizam. Sada, kada su se uz sve žrtve za njega izborili i kada se on stabilizovao i pretvorio u javu, Srbi imaju razne primedbe i sve češće gunđaju na taj kapitalizam, pa bi se čak moglo reći da ima nekih koji su pomalo razočarani. U Srbiji se čak usred kapitalističkog blagostanja izvrši 1.300 samoubistava godišnje. Oni koji brane kapitalizam uporno tvrde kako ovo danas kod nas i nije kapitalizam nego samo put do ostvarenja ideala kojeg Srbija još dostojna nije. Mora biti još više nezaposlenosti, samoubistava i ubistava, još više sigurnih kuća i nasilja u porodici. Stvari moraju da se pročiste i moramo da se „suočimo sa stvarnošću“, što bi rekli naši eksperti. Nedavno, kada je jedan, kao niko pre njega u Srbiji, pobio pola zaseoka u kojem je živeo, mogli smo pročitati „stručan nalaz“ da su on i sin pre godinu i po dana ostali bez posla, ali se „na njih to nije uopšte odrazilo“! Na socijalnu bedu i gledanje američkog šunda, strave i užasa po televizijama, u tumačenjima ove nezapamćene zločinačke pomame se i ne pomišlja, ali se na „vijetnamski sindrom“ sve češće sumnja.
Najgori  i najogorčeniji su oni koji su bukvalno do pre dve godine bili najveći propovednici neoliberalnog modela kapitalizma u kojem bi oni, doduše, imali ulogu komesara ili poverenika EU. Nisu oni uopšte ljuti na kapitalizam nego na srpski narod. Taj primitivni i prljavi narod je kriv što još nije otišao do kraja, kriv je što još nije sve privatizovao i uništio svaki  oblik javne svojine nego okleva i zastajkuje.
Ima li veće optužbe i dokaza za krivicu Slobodana Miloševića od one da ništa od društvene i državne svojine nije prodao!
Mora se biti nepokolebljiv na EU putu kao što je to naš ministar prosvete i obrazovanja, nesalomljivi Žarko Obradović. On priznaje da je „klecnuo“ kod polaganja male mature, ali je hrabro nastavio dalje i uspeo da sprovede malomaturski ispit. Nije mala stvar uspeti da se u školama, kako tako, okonča mala matura. I kako sada neko takvome junaku, koji je malo „klecnuo“, traži ostavku i zašto?
I kapitalistička restitucija je kod nas osobena i jedinstvena. Vraća se nekada oduzeta imovina, ali se ponovo oduzima. Ono imanja što je manastiru Mileševa vraćeno hitro je oteo  nesalomivi  ministar Milutin Mrkonjić.
Šta je kome ko misli ozbiljno o kapitalističkoj i evroatlantskoj budućnosti nacije trebalo da smenjuje prethodno rukovodstvo „Telekoma“? To javno preduzeće je krajnje predusretljivo, po neosporenim tvrdnjama Željka Mitrovića, u razne privatne projekte Dragana Đilasa („Bus Plus“ i „Arena“) uvalilo  tridesetak miliona evra, dokazujući kako se vrši prava privatizacija. Iz državnih ruku u ruke druga Đida. Svojevremeno je oglašena i javna prodaja ove državne firme, koja je tobože neko akcionarsko društvo, a ne javna svojina, samo da bi se oborila svaka buduća referentna cena i rasterali kadrovi te ojačala konkurencija. Zatim je, da bi se eliminisala svaka akcionarska kontrola, grčkim partnerima na ime otkupa vlasničkog udela isplaćeno nekoliko stotina miliona evra i u tu svrhu uzeti krediti od banaka čime im je umanjena mogućnost da kreditiraju srpsku privredu.  Grčkoj smo pomogli da izađe iz krize, ali smo Srbiju u tome onemogućili. Koliko-toliko. Za grčke probleme isuviše malo, ali za naše prilično.
Kruna svega je po stoti put dokazati kako država ne ume da raspolože svojom imovinom i kako je neophodno da ona sva pređe u ruke privatnog kapitala, i to po mogućnosti stranog. To je pravi plan i to je suština svih ovih priča. Danas „Telekom“, sutra EPS, „Srbija gas“ i „Srbijašume“.U tu svrhu potrebno je na vrh javnih preduzeća postaviti što nesposobnije kadrove. Da bi se onda posle njihovog katastrofalnog učinka pronašao spas u stavljanju te imovine u ruke stranog kapitala ili stranih država. Ti nesposobni idu dalje u kadrovskoj vrtešci, prelaze u nove firme, i to kao prekaljeni  stručnjaci sa ozbiljnim referencama ili se pak vraćaju u one koje su već pre nekoliko godina poharali i ostavili u gubicima. Upropastiti jedno javno preduzeće je prava garancija opstanka na tom mestu („toliko ga je upropastio da to više niko ne može spasti, pa zato neka tamo i ostane“).
U međuvremenu se naknadno shvata da je za sav taj novac koji je tranziciono prebačen u ruke privatnika oštećen državni budžet koji je ionako sve prazniji, jer se u Srbiji planski uništava svaka proizvodnja i namerno sprovodi deindustrijalizacija. Budžet se  mora  krpiti. A to  znači da se javna imovina mora dalje prodavati radi popunjavanja budžetskih rupa, i da bi se dokazale vrednosti privatnog preduzetništva i superiornost tržišnog modela privređivanja, te tako i kapitalizma. Pošto nam je u tome potrebna pomoć, a nemamo dovoljno kadrova za državne poslove namicanja prihoda, moramo u pomoć pozvati, koliko juče, francuskog obaveštajca ili mađarskog državljanina, a danas Slovenca. Ono državno što su  Srbi rasuli trebalo bi da prikupe Francuzi, Mađari i Slovenci! Pa, zar to nije fantastično!
Svakodnevno čitamo kako naše devojke i momci rade na rukovodećim mestima po najuspešnijim svetskim kompanijama ili kako pobeđuju na najprestižnijim takmičenjima u znanju, ali kada je u pitanju neki odgovoran posao u državi za njih nema mesta nego moramo uvesti strance da bi, valjda, dokazali da nismo ksenofobični. Što veći rast nezaposlenosti u Srbiji, to veća potreba za uvozom stranih državljana za rukovodeće poslove. I sve veći upliv stranog kapitala.
I onda kada dođe strani vlasnik on odmah otpušta još neku hiljadicu radnika i povećava cene usluga ili proizvoda koje prodaje. I dokazuje koliko je efikasan. Niko ga, kao na primer  belgijskog vlasnika „Maksija“, ne pita za utaju poreza, za smanjeni asortiman artikala, za činjenicu da je sve manje domaćih proizvoda na policama, za monopolski položaj. Baš kao što sve to neće pitati ni novog vlasnika „Merkatora“i „Rode“, i starog vlasnika „Idee“ Ivicu Todorića.
Srbi i pored svega i dalje vole kapitalizam i EU. Pomalo im smeta sve veća nezaposlenost i sve niži standard života, beskrajno radno vreme onih koji  imaju retku sreću da rade, kao i očajno niske plate. Ali zvaničnoj i medijskoj Srbiji najviše smetaju domaći kapitalisti. I to posebno oni koji su pre ulaska u kapitalizam („za vreme  Miloševića“) imali milion nečega, a koji su posle u kapitalizmu, zahvaljujući tranzicijskim zakonima, privatizaciji, volji demokratske i reformske državne administracije i demokratskih političara, a i svojoj preduzimljivosti i dovitljivosti, to pretvorili u stotine miliona u nekoj drugoj valuti. To ih neviđeno nervira. Kako neko može biti kapitalista, a da nosi neko srpsko ime i prezime, i da ga još mi poznajemo iz vremena kad nije bio bogat. Kapitalista, ne da bi trebalo nego mora, baš mora, da se zove Hans, Helmut, Knut, Džordž, Smit, Johan, Džon, Fransoa, a može i Janoš, Janez, Ante, Ivica, Velko, Fahro, Bakir ili Azem.
Zato se u Srbiji ubrzano odvija proces popravljanja kapitalizma na način da kapitalista Srba više neće ni biti. Strane banke će preuzeti ono što ostane od njihove imovine. Neko će, a naročito oni zluradi, reći da je to u redu. Ali uskoro ni srpske države kao vlasnika „Telekoma“, EPS-a i slobodnih srpskih planina i reka neće biti.
Koliko sutra bićemo ovce koje satelitski čuvaju na tuđoj livadi. Ni stopa te livade neće biti naša. Bićemo toliko dekodirani i resetovani da nećemo ni biti svesni da smo ovce. Nećemo biti  svesni ni da smo ovce beskrajno i konačno udaljene od svake pomisli na nebesku Srbiju, i priče o tome da smo slobodni i svoji na svome. Bićemo neopozivo zaronjeni u bolji život. I možda primljeni u EU.