Na kraju 58. Sterijinog pozorja: Veliki povratak – kući

Već prvih dana ovogodišnjeg Sterijinog pozorja, kada je bilo zabeleženo više posetilaca no što ih je prošle godine posmatralo čitav festivalski program, potvrđena je svrsishodnost postupka selektora Igora Bojovića prvenstveno zainteresovanog za tekstove, a daleko manje za „stil“ izvođenja, odnosno „bitefizaciju“ ovog festivala

Za prva četiri dana ovogodišnjeg Sterijinog pozorja, tokom kojih je izvedeno isto toliko predstava iz Selekcije nacionalne drame i pozorišta, i to tri u prepunim najvećim dvoranama Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu („Jovan Đorđević“ i Pera Dobrinović“) i jedna u Poslovnom centru „Nis-Gazprom njeft“, bilo je više posetilaca festivala no što ih je prošle godine posmatralo čitav festivalski program! To izgleda čudno, ali je istinito, jer je prošlogodišnji program, zahvaljujući unapred formiranim „kriterijumima“ i opredeljenju selektorke pretežno za premise postdramskog teatra, obuhvatao predstave što su se izvodile pred manjim brojem gledalaca (koji su bili smešteni na pozornici, a ne u gledalištu). Kao što je poznato, u nastojanjima da se Pozorje „bitefizuje“, selekcija predstava bila je jednostrana i više se pažnje poklanjalo stilu izvođenja, a manje onome šta se prikazuje, dakle, tekstovima. Sasvim ispravno, ovogodišnji selektor Igor Bojović bio je prvenstveno zainteresovan za tekstove, s tim što je u selekciji ostavljao otvoreni prostor za različite izvođačke stilove. To je obezbedilo raznovrsnost usvojene selekcije, kako žanrovsku što se samih dela tiče, tako i stilsku kada je reč o izvođenjima. Već prvih dana ovogodišnjeg Sterijinog pozorja mogli smo se uveriti u opravdanost i svrsishodnost takvog postupka.
[restrictedarea]

„DEBITOVANJE“ STEVANA SREMCA Festival je otvoren predstavom Pozorišta na Terazijama iz Beograda, koje je izvelo mjuzikl „Zona Zamfirova“, za koji je, prema delu Stevana Sremca, tekst i songove napisao Kokan Mladenović, koji je čitav spektakl i režirao. Izvođenje je naišlo na vanredno povoljnu recepciju prepune najveće dvorane „Jovan Đorđević“ SNP-a. Gromkim aplauzom i mnogobrojnim oduševljenim povicima odobravanja svi prisutni pozdravili su ansambl glumaca, pevača i igrača, izrazivši svoje veliko zadovoljstvo predstavom. Zaista, nije se mogao zamisliti lepši i uspešniji početak festivala! Stekao se utisak da je šteta što sledećega dana nije bilo i reprize ove predstave, jer bi dvorana opet bila prepuna. O ovoj izvrsnoj predstavi pisali smo kao o značajnom obogaćenju repertoara sastavljenog od domaćih dela koja pripadaju žanru mjuzikla („Pečat“, br. 244). Ukazali smo na odlične glumačke kreacije Nebojše Dugalića (Hadži Zamfir), Ivane Popović (Zona), Ivana Bosiljčića (Mane) i Danice Maksimović (Tetka Doka). Svakako da može izgledati čudno i skoro neverovatno: ovo je prvi Sremac na Sterijinom pozorju, što posebno govori o tome da je bio neopravdano zapostavljen u negdašnjim selekcijama, uprkos tome što je tokom druge polovine prošloga veka bio zastupljen na repertoarima naših pozorišta… Zato bi trebalo izrazima dobrodošlice pozdraviti pojavu njegove „Zone Zamfirove“ na Pozorju, makar i u vidu mjuzikla, jer je reč o žanru koji mladi rado prihvataju.
Drugoga dana Pozorja nastupilo je Jugoslovensko dramsko pozorište iz Beograda i prikazalo je tragediju Vilijama Šekspira „Otelo“ u režiji Marka Lolića koji se opredelio za minimalistički postupak. Pozdravljajući taj repertoarski potez teatra na Cvetnom trgu, ukazali smo da je reditelj Lolić predstavu režirao u duhu savremenih postavki slovenačkih i reditelja sa nemačkog govornog područja („Pečat“, br. 251). Sledećeg dana Sterijino pozorje posetio je Nušić, i to došavši preko Zagreba. Gledali smo predstavu njegove „Gospođe ministarke“ u izvođenju Satiričkog kazališta „Kerempuh“ iz Zagreba, u režiji Olivera Frljića. Za ovo izvođenje tekst je adaptirala dramaturg predstave Dora Delbjanko. Kad je reč o ovoj predstavi, za koju je vladalo veliko interesovanje gledalaca, nevolja je što je reditelj Frljić Nušićevu „Gospođu ministarku“ režirao prevashodno kao vodvilj, bez obzira na to što je u tom delu vidna ravnoteža komedijâ intrige, karaktera i naravi, pri čemu katkad prevladava ona prva. Istina je da u komediji možemo naići i na vodviljske elemente, ali oni nisu dominantni već sporadični. Dabome, takav rediteljski postupak umanjio je nušićevsko postupno otkrivanje karaktera koji predstavljaju čitavu jednu galeriju originalnih tipova u okviru razgranatog komediografskoga postupka i predstavu sveo na brzo nizanje komičnih situacija. Zato se, bez obzira na pojedine uspešno izvedene uloge, pre svega ističemo Živku ministarku u izvođenju Elizabete Kukić, ne može govoriti o doličnom izvođenju jedne od najboljih i najpopularnijih Nušićevih komedija.
„Čarobnjak“ Fedora Šilija prvi je komad jednog našeg savremenog dramatičara izveden kao četvrta predstava u Selekciji nacionalne drame i pozorišta na ovogodišnjem Pozorju. Radi se o scenskom delu u kojem se mešaju biografske činjenice, fiktivni događaji i književno delo Tomasa Mana. Ovaj zanimljiv realistički dramski tekst u izvođenju Narodnog pozorišta iz Sombora režirao je Boris Liješević i, u saradnji sa dramaturgom predstave Brankom Dimitrijevićem, izgradio predstavu u stilu postdramskog teatra. To je predstavi dalo jednu posebnu dimenziju i omogućilo da se preplitanje fantastičnih prizora sa slikama iz Manovog života amalgamiše u jednu prihvatljivu celinu. Glumci Svetozar Cvetković kao Gete i Senjuel Fišer, Saša Torlaković kao Tomas Man, Radoje Čupić u ulozi Hajnriha Mana, Tatjana Šanta Torlaković (tri uloge) i Marko Marković (takođe tri uloge) predano i sa očiglednim angažmanom ubedljivo su oživeli Šilijevu viziju životnih i stvaralačkih preokupacija Tomasa Mana, kao i čudesan spoj nemačke tradicije i savremenosti u njegovom delu. U svakom slučaju, reč je o savremenom dramskom tekstu autora pasioniranog opusom Tomasa Mana, koji je na ovogodišnjem Pozorju naišao na povoljnu recepciju i zauzeo visoku poziciju.
„Virus“ Siniše Kovačevića, našeg poznatoga savremenoga dramatičara i dobitnika nekoliko Sterijinih nagrada, izveden je u selekciji domaće drame. Bila je to predstava Državnog pozorišta mladih iz Jerevana (Jermenija), u režiji Hakoba Kazančjana. Iako je bio očigledan rediteljski i glumački angažman, izvesni scenski tehnički nedostaci, naročito defekti u sinhronom emitovanju prevoda na displeju koji se čak nije mogao ni dobro videti, znatno su ometali komunikaciju izvođača predstave i gledalaca, što je umanjilo ukupan efekt ovog umetničkog poduhvata.

PRVENAC IZ DIJASPORE Čehovljev „Galeb“ prikazalo je u režiji Tomija Janežiča Srpsko narodno pozorište iz Novog Sada šestoga dana Pozorja. Da je ovaj slovenački reditelj dosledan svome stilu i maniru koji iziskuje da gledaoci u teatru budu svedoci živih bića na sceni koja više nikada neće biti ista, jer bi pozorište uvek trebalo da bude istinska komunikacija između glumaca i gledalaca, što svakako podrazumeva deteatralizaciju scenskog izraza, videli smo u njegovoj sedmočasovnoj predstavi, zahvaljujući angažmanu čitavog ansambla, iz kojeg bi trebalo posebno istaći Jasnu Đuričić kao Irinu Arkadijevu Arkadinu.
Trebalo bi pozdraviti i podržati svrstavanje u program Pozorja teksta „Sunce tuđeg neba“ Milovana Moravčevića, pisca iz redova naše dijaspore u Kanadi. Za ovo delo on se inspirisao životnim pričama imigranata sa prostora negdašnje Jugoslavije, koji su pre osamdeset i više godina otišli iz svojih domova u potrazi za boljim životom, koja ih je i dovela u Kanadu, na rad u tamošnjim rudnicima. Sva je prilika da je ovo prvo dramsko delo nekog pisca iz naše dijaspore na Pozorju i zbog toga selektor Bojović zaslužuje samo pohvale, pogotovo što je svrstavanjem ovog dela u isti mah omogućio i dolazak na Pozorje „Puls-teatru“, najmlađem profesionalnom pozorištu u Srbiji. U ovom slučaju radi se o jednoj socijalnoj drami sa jasno ispoljenom tendencijom da se prikaže tegoban život rudara, najvećim delom poreklom iz Hercegovine, od kojih mnogi maštaju da se, pošto zarade nešto novca, vrate u domovinu. Sve se to može, ali uvek postoje različite prepreke i takve namere ostaju samo puste želje, pa se i u Kanadi, kao i drugde – u Americi ili Australiji, formiraju nove i nove generacije naše dijaspore. Tematski, delo „Sunce tuđeg neba“ podsetilo nas je na Vojnovićevu dramu „Ekvinocijo“, naročito na njen prvi čin i susret bogatuna Nika Amerikanca sa pomorskim kapetanom Franom Dražićem, koji mu pomaže da prikupi radnike za teške poslove u Americi. Donekle sličan Niku u Moravčevićevoj drami je Luka, isluženi radnik, inače prevarant, koji se, pored ostaloga, bavi prodajom konfekcije među zemljacima rudarima i nastoji da se odvoji od rudnika i osnuje nekakav ugostiteljski lokal. Predstavu je režirao Aleksandar Lukač, izgradivši je sa ponešto prenaglašenim naturalističkim elementima (prikaz kopanja u rudniku), ali sa vidnom težnjom da jasno ocrta odnose među glavnim akterima, što je iziskivalo znatno ujednačeniji stil glumačke igre. Od glumaca istakli su se Uroš Jovčić (Milan), Milan Tomić (Stevo), Darko Bjeković (Luka), Aleksandar Trnčić (Joso) i Ivana Nedeljković (Sofi). Predstava se kao prava „agitka“ završava pesmom „Ugljari“ Alekse Šantića, koju je komponovao Miroljub Jevremović Rasinski.

O „BOLU I OSLOBAĐA-NJU“ Od savremenih domaćih tekstova na samom kraju Pozorja, 2. juna, prikazana je drama Dejana Stojiljkovića „Konstantin“ u režiji Juga Radivojevića i u izvođenju Narodnog pozorišta iz Niša i Narodnog pozorišta iz Beograda, koja je pripremljena u okviru obeležavanja sedamnaest vekova Milanskoga edikta, kojim su 313. godine Licinije i Konstantin obnarodovali promenu politike prema hrišćanima i objavili da je hrišćanska vera ravnopravna sa starom rimskom državnom verom. Iako je izvođenje „Konstantina“ neizbežno nosilo pečat prigodnosti, ne možemo njegovo prisustvo na Pozorju oglasiti suvišnim, bez obzira na to što nas je po mnogim elementima podsetilo na scenski oratorijum u kojem je ilustrativnost potisnula dramu (o toj predstavi dali smo podrobniju ocenu u „Pečatu“, br. 258).
Kako se vidi u selekciji nacionalne drame i pozorišta od planiranih devet prikazano je osam predstava, jedna manje no što se programom ovogodišnjeg Pozorja predvidelo. U prošlom broju našeg lista pisali smo da je rediteljka Selma Spahić onemogućila izvođenje komada Tanje Šljivar „Grebanje ili kako se ubila moja baka“ koji je pripremljen u koprodukciji Bosanskog narodnog pozorišta iz Zenice, „Bitef-teatra“ i fonda „Hartefakt“ iz Beograda, iako je svojevremeno istakla: „Autorica ovog teksta, mlada Tanja Šljivar ima posebnu i začudnu poetiku. To je jedan od razloga što sam se prihvatila režije ovog teksta, a drugi je da sam se režirajući ovaj tekst prvi put na sceni bavila svojim odnosom prema vlastitoj zemlji, a to mi je kao i za većinu mladih ljudi u BiH, bilo istodobno bolno i oslobađajuće.“ Skloni smo pretpostaviti da joj je moglo biti „bolno i oslobađajuće“ njeno onemogućavanje (valjda po autorskim pravima?!) izvođenja te predstave na Sterijinom pozorju, čime je dakako onemogućila plasiranje i mlade Tanje Šljivar, „autorice posebne i začudne poetike“ samo zato što je Pozorje ove godine otvorio proslavljeni filmski umetnik i književnik Emir Kusturica. Inače, o ovoj predstavi pisali smo povodom njene beogradske premijere u „Bitef-teatru“ („Pečat“, br. 241).

„KRUGOVI”
Nećemo se posebno osvrtati na međunarodni program „Krugovi“, koji je, kao i proširenje Selekcije nacionalne drame i pozorišta na predstave stranih tekstova, po našem mišljenju nepotreban i neprikladan, jer sužava prostor za predstavljanje savremene i klasične srpske dramaturgije. To je, kao što se zna, jedna od izmišljotina Ivana Medenice, verovatno pod uplivom i u dosluhu sa pojedinim novosadskim gradskim moćnicima, u pokušajima da se „bitefizuje“ Sterijino pozorje, kad već Novi Sad ne može, naporedo sa prodorom i „uspesima“ festivala „Egzit“ (!), da se domogne nekakvog međunarodnog teatarskog festivala poput Bitefa, budući da već ima Nomus (Novosadske muzičke svečanosti) kao Beograd – Bemus. Sterijino pozorje trebalo bi da ostane i opstane ono što je izvorno bilo – festival nacionalne drame ili da preciznije rečemo – festival srpske drame i dramskog stvaralaštva u Srbiji, jer danas ipak imamo dovoljno predstava savremenih i klasičnih dela naših pisaca, kako srpskih, tako i dramskih pisaca nacionalnih manjina, za jedan festival. Ovogodišnje Sterijino pozorje, iako u sezoni sa izuzetno malim brojem premijera, moglo je, uz izostavljanje predstava stranih tekstova, imati još koji prikaz novih domaćih dramskih originala ili dela naših klasika.

[/restrictedarea]