Mr Mehmedalija Nuhić: Kako svoj krst nosi Mehmedalija

Razgovarala Nevenka Stojčević
Fotografije Milorad Milanković

U granicama vladajuće islamske ideologije mene klasifikuju kao veroodstupnika, što je gore od bogohulništva. Jer, najveći je greh odreći se vere, što ja prema islamu činim, ali time istovremeno dokazujem da se nikada nisam odrekao svoje istinske, pravoslavne vere, i da se vraćam onome što, zapravo, jesam, kaže naš sagovornik

Mehmedalija Nuhić iz Lukavca kod Tuzle je magistrirao na temi muslimanskog fundamentalizma, a sada je doktorant na Pravnom fakultetu Beogradskog univerziteta, gde namerava da odbrani tezu „Integracioni procesi na području Balkana“, kojom dokazuje postojanje mnogo starijeg identiteta na Balkanu od islamskog, koji je bio i jeste i identitet bosanskih muslimana, a zove se južnoslovenski integracioni identitet. O istoj temi Nuhić je imao veoma zapaženo izlaganje na nedavno održanom međunarodnom skupu u organizaciji beogradskog Instituta za političke studije, što je bio povod za razgovor sa mladim naučnikom koji je tom prilikom rekao da Kusturica nije usamljen „slučaj“ i podigao ruku na kojoj nosi dve brojanice sa pravoslavnim krstom.

Vi ste redak islamizovani Srbin koji javno istupa sa tezom o svom srpskom poreklu, i to još naučno dokazuje. Šta Vas je nadahnulo da istražujete ko ste, i odakle?
Otkad znam za sebe, znam da sam Srbin. Zapravo, Srbi su ja, a bosanski muslimani su Srbi kojima je islamski identitet silom nametnut u 16. veku, pre pojave Karađorđa i srpskih ustanaka, a sve sa dalekosežnim ciljem da celim svetom zavlada svojom džihadizovanom religioznom ideologijom – na nebu je Bog, na zemlji njegov prorok, njegov narod i njegova vera – islam! Ali, mojim venama teče krv moga pradede Alije koji je sa bratom tokom 1806. i 1807. proteran iz okoline Užica na područje koje su držali Osmanlije, i kad je krenula najezda na Srbiju on je ostavio jedno dete, mog dedu koga nikada nije video, svoju ženu i majku, i 1912. poginuo kao srpski vojnik. Njegova žena, moja prababa, jedina je u celom tom području primala penziju Kraljevine SHS zbog svog muža.

Hoćete da kažete da Vi pravoslavlje nosite u genima, i da je ta vera konstanta Vašega identiteta!?
Ne samo to, hoću da kažem da većina muslimanskog naroda u Bosni živi sa istim osećanjem kakvo je moje i kakvo je, najverovatnije, imao i Emir Kusturica kada je odlučio da se vrati svojim korenima i svojoj pravoslavnoj veri. Muslimani ovde nisu kao Srbi oduvek starosedeoci, oni su ovde počeli da dolaze u 16. veku kada je i započela nasilna islamizacija, koja je do današnjeg dana prerasla u jedno konceptualno rešenje osvajanja celog sveta, po principu – jedan Bog, jedan narod i jedna vera.

Sudeći po Vašem ličnom iskustvu, i dilemama bosanskih muslimana, koliko je taj projekat realan?
Po mom dubokom ubeđenju ta zamisao nije ostvarljiva. Jer, oni koji su nasilno islamizovani na ovim područjima u genima nose južnoslovensku duhovnost i tradicionalnost koja se neprestano, iz dubine duše, opire nametnutoj religijskoj ideologiji. Zato su bosanski muslimani stalno zbunjeni – da li da se opredele za ono što su po svom poreklu, dakle tradicionalno, ili ono što im se nameće, a to je ideologizovani islam. S druge strane, postoje ljudi od struke koji dobro poznaju konvertitski muslimanski karakter i s tim „adutom“ u rukama stvaraju elite spremne da oblikuju i usmeravaju javno mnjenje, koje su i dovele do bratoubilačkog građanskog rata. Sada, 20 godina posle rata mnogi od njih se vraćaju na tradicionalnost, pa ponovo gledaju „Bitku na Neretvi“ i slične filmove, tretirajući ih kao kohezione faktore u ponovnom objedinjavanju jednog istog tela, zvanog Bosna. Srbi nikako međutim ne smeju da se zavaraju tim navodnim povratkom prvobitnom identitetu.

Vi mislite da bi to bila nova prevara onih koji su bratoubilački građanski rat proglasili srpskom agresijom na Bosnu i Hercegovinu, i Hrvatsku?
Svakako, jer rat islamista nikada ne prestaje. On samo privremeno biva zaklonjen kampanjama pored gorepomenute, jer južnoslovenstvo je jedan od elemenata koje oni koriste od Kraljevine SHS, preko Titove Jugoslavije, sve do danas. Naravno, sve zbog ostvarenja svojih ciljeva. I kad sagledate bosanske političare, sve od Mehmed Spahe do danas, jasno je da postoji kontinuitet koji vodi isključivom jednom cilju, islamizaciji, kome je služila i politika raznih Džemala Bijedića i Hamdija Pozderaca. Sve je bilo u funkciji paljenja varnica za ratne „igre“ devedesetih godina prošloga veka. Posle svega se videlo da ništa ne može da se uradi na silu, radikalnim metodama, pa bosanski muslimani još uvek lutaju za svojim identitetom, vagajući između tradicionalnosti i(li) religioznosti.

Ali, sami ste rekli da je pritisak islamista ogroman, i da su „bošnjaštvo“ i bosanska nacija samo deo tog velikog svetskog procesa?
Da, u evolutivnom procesu islamskog identiteta politika muslimanskih stranaka i njihovih lidera u BiH je proces koji islamski identitet izgubljen slomom svete države kalifata na zemlji, želi da povrati i redefiniše u novu zajednicu svih muslimana na zemlji. Bosanska muslimanska politika je samo deo tog velikog svetskog projekta reintegracije muslimanskog verskog identiteta u svetsku zajednicu muslimana. Na putu ostvarenja tog projekta „bošnjaštvo“ i bosanska nacija su samo trasa kojom idu u svetsku islamsku zajednicu. U svom naučnom radu dajem suštinske naznake na koji način oni to nameravaju da urade, i obrazlažem zbog čega u tome ne mogu da uspeju. Razlog: na teritoriji koju identitetski žele da obeleže postoji narod sa mnogo starijim identitetom, koji je pre islamskog bio i do danas je ostao i njihov, a zove se južnoslovenski integracioni identitet.

Dakle, Vi se priključujete brojnim naučnicima koji još uvek moraju da dokazuju da su „Srbi narod najstariji“ na Balkanu!?
Postoje pisani dokumenti, čitava istorijska građa koja potvrđuje da je slovenski srpski narod najveći na ovom području, i da je on embrion svih drugih naroda koji su kasnije nastajali na Balkanu, i zavisno od toga kako su jačali i preuzimali su određene primate. Pronašao sam podatke da su Srbi postojali i pre Srbije i pre pravoslavlja, i tako su se zvali i pre nego što su se izborili za osvojeno područje, i pre nego što su hristijanizovani. Kao što kaže moj profesor i mentor Zoran Milošević, prema spisima Svetog Save i hrišćanskog kalendara nesporno je da mi ovde živimo više od sedam hiljada godina, a to je vreme vinčanske kulture.

Koliko je teško nositi svoj krst, ne samo ovaj na brojanici, nego i onaj koji ste natovarili na leđa ovakvim javnim istupanjem?
Nije lako, ali je to stvar čovekovog moralnog i intelektualnog integriteta. Ja sam sin dobre zemlje u kojoj se vode loše politike, i zato me je načelnik opštine u kojoj živim upozoravao da imam porodicu i decu, i da bi zbog njih trebalo da odustanem od teme „Tretman verskog ekstremizma u međunarodnom pravu oružanih sukoba, sa posebnim osvrtom na islamski ekstremizam“. I moj profesor međunarodnog prava na Pravnom fakultetu Vladan Jovančić me je jednom prilikom nekoliko sati ubeđivao da ne uzimam tu temu, da ne vežem islamski fundamentalizam sa međunarodnim pravom oružanih sukoba, jer će me to koštati u sredini u kojoj živim. Ali, do danas nisu uspeli da utiču na moje stavove, tako da se u okviru vladajuće ideologije klasifikujem kao veroodstupnik, što je gore od bogohulništva. Jer najveći je greh odreći se vere, što ja prema islamu činim, ali time istovremeno dokazujem da se nikada nisam odrekao svoje istinske, pravoslavne vere i da se vraćam onome što, zapravo, jesam.

U kojoj meri Vaš teret prenosite na porodicu, suprugu koja takođe radi i decu koja se u školi obrazuju i vaspitavaju potpuno suprotno Vašim stavovima?
Supruga razmišlja kao i ja, i to je nit koja nas je zbližila i spojila. Ona takođe traga za svojim korenima, jer se uverila da sam došao do dokumenata koja potvrđuju moje stavove, a starija su od datuma moga rođenja i čuvaju se u raznim institucijama. Decu vaspitavam da žive u istini i govorim im da su potomci srpskog naroda koji ni u najtežim trenucima nije insistirao na svojoj verskoj pripadnosti, nego na čojstvu, slobodi, tradicionalnosti. Hoću da im kažem odakle su, ko su, da pripadaju tom narodu, a njihov je izbor za šta će da se opredele. Ali, zato načelnik opštine u kojoj živim ne želi da izgradi put, niti rasvetu do moje kuće, čak i po cenu da kažnjava druge stanovnike koji po veri i ideologiji pripadaju njemu. Imao sam i problema na poslu, a i tokom građanskog rata kada sam sarađivao sa Srbima koji su ostali tu da žive.

A kako se zajednica u kojoj živite odnosi prema Vašoj maloletnoj deci?
Kod bosanskih muslimana škola se smatra jednom stepenicom u približavanju islamu. Oni u prosvetnom sistemu, bar što se osnovne škole tiče, vrše konkretan pritisak na svest dece da moraju da ispoljavaju religiju islama, protiv čega sam se ja bunio. Moje mlađe dete, devojčica, privržena je meni, i kad god kažem da idem za Srbiju ona pita – kad ću, tata, i ja da pođem s tobom? A sin je stariji, i kad ga pitam – zar baš moraš da učiš principe te religije, on odgovara – tako od nas traže. Znači, to je nešto što je njemu nametnuto, jer on dođe kući i kaže – danas nam je pop Ekrem rekao to i to, iako se, u stvari, radi o hodži. To svedoči o njegovom „komediografskom“ odnosu prema toj obavezi.

Drugim rečima, školsku obavezu u pogledu veronauke nije moguće izbeći?
Nema tamo moranja, o tome se uopšte ne govori! Ali se zna da je preporučljivo, jer više ste cenjeni, priznatiji ste ako slušate temeljne, kanonizovane verske principe, ako klanjate, ali moja deca to ne rade ne zato što sam im ja to zabranio nego jednostavno dečak ide na plivanje, a devojčica na odbojku. Mi ipak živimo u tom tuzlanskom kantonu gde religija nije imala tako jak uticaj i gde nije bilo džihadizovanog rata uprkos svim pokušajima. Međutim, sada, mnogo godina posle rata, upravo se u našem kraju najviše razvija taj vehabijski pokret, tu se misionari po sistemu radikalizacije baš zbog toga što je džihadizam ovde bio najslabiji.

Kakve su vaše pretpostavke u vezi sa Raškom oblašću gde vlada verski agresivni Zukorlić?
On je jedan od pretendenata na Cerićev presto i njegovu politiku. Međutim, ne bi trebalo zanemariti da svi koji dođu na čelo islama prolaze određene provere u obliku sita i rešeta da bi došli do određenih pozicija. Oni zahvaljujući neprestanim analizama odlično poznaju situaciju u kojoj se nalaze. Ovaj period koji mi zovemo mirom za njih je samo primirje, jer mir po Šerijatu, odnosno islamu, može da nastane samo onda kada zavlada celim svetom. Mi često slušamo o džihadu kao pogrdnom terminu, a on nije ništa drugo nego ideja jedinstva u religioznosti. Oni zastupaju tu ideju jedinstva, jer im je religija glavni cilj. Upravo u tom smeru rade i verski poglavari Raške oblasti koja je i pre srednjeg veka i u srednjem veku pripadala Srbima. Međutim, Srbi njihovu ideju nisu osudili kao pogromsku, i oni su to iskoristili da nastave islamizaciju do današnjeg dana.

Koliko to odgovara Zapadu koji se zvanično bori protiv radikalnog islama i džihada, a nezvanično mu pomaže u osvajanju Evrope?
Zapadu je oduvek bio interes da razjedini, da zavadi koga god može. Zato su najpre napravljene ružičaste zone u kojima se nalaze i vladaju pripadnici islama. Sada je u njihovom integracionom procesu na redu objedinjavanje tih zona, pa posle svega dolazimo do konstatacije da je Radovan Karadžić bio u pravu kada je upozoravao na princip stvaranja zelene transverzale. To nije govorio samo on, to je govorio i Dobrica Ćosić, i svi ljudi koji su videli tu tendenciju. To su govorili i sami muslimani unutar svog korpusa, ali nisu smeli da kažu javno zato što im nije bilo u interesu, a i plašili su se gubljenja položaja i privilegija koje su imali. Samo je mali broj ljudi o tome iskreno govorio i poneki „konvertit“, koji je tragajući došao do svojih korena, a to je Emir Kusturica. Zato njega osporavaju ljudi koji ne žele da potenciraju svoje srpsko poreklo, kao i poreklo bilo kojeg drugog naroda na Balkanu koji ne pripada islamskoj veri.

Šta mislite o pretenzijama narastajuće turske sile da dominira Balkanom?
Pogreška Amerike je, a to će se veoma uskoro pokazati, to što želi na geopolitičko područje Balkana da instalira Tursku kao vodeću silu, jer na tom prostoru je južnoslovenski narod starosedelac. Amerika ne zna, zato što nije imala kontakt sa islamom osim preko istorijske građe, knjiga i filmova šta je islam. Ona ne zna da su teroristički akti islama počeli još od Kosovskog boja. Od tog perioda je srpski narod osetio šta je islam, a zapadni svet to ne može da shvati osim možda Austrijanaca. Ali, to saznanje se širi sa islamskim pretenzijama, pa tako Francuska počinje da oseća da je sve nemoćnija pred najezdom islamista, a počeće da oseća i Amerika koja je, u suštini, još uvek glavni, ali i prikriveni saveznik radikalnog džihada zato što Balkan prepušta islamu. Ali, islam je takva ekspanzionistička politika da kad pregazi balkansko kopno, zemaljsku Evropu, oni će svojom mornaricom stići i do američkog kontinenta. Tek će tada Amerika da vidi koga je podržavala i šta je uradila sebi i evropskoj civilizaciji.

Da li to znači da je u osnovi islama neprestani rat?
U njegovom glavnom postulatu je termin džihada koji se upravo tako objašnjava. U zvaničnoj formulaciji džihad je izraz za sveukupne napore u cilju postizanja vladavine islama na celoj kugli Zemaljskoj. Jer, islamisti na pojedine narode gledaju samo kao „umu“ , odnosno potencijalne pripadnike njihove vere. Znači, može to da bude bilo koji drugi narod, ali da stoji na strani islama i ispoveda islam, pa makar bio i Srbin, Nemac, Francuz. Oni vode svoju statistiku, i otvoreno govore da je sve više Amerikanaca i Engleza koji prihvataju islam i žive po islamskim principima.

Kako ste Vi doživeli izjavu predsednika Nikolića da u Bosni žive muslimani, Hrvati i Bosanci?
Dolazak Tomislava Nikolića na mesto predsednika Srbije kod bosanskih muslimana je izazivao bojazan, jer je on za njih bio i ostao radikalni velikosrbin. Ali, ovom i drugim štetnim izjavama koje je davao kada je dolazio u Banju Luku, on faktički pokazuje da nemaju od čega da strahuju jer on „igra“ za interese nekih drugih moćnih centara koji svoje politike sprovode na području Balkana. Lično sam priželjkivao da je to njegov „gaf“ u cilju postizanja određenih efekata. Nažalost, ovakve probleme srpski narod nikada nije imao, jer je uvažavao svetosavski princip: „Samo sloga Srbina spasava“! Znači, i u vreme Nikole Pašića je bilo nejedinstva, ali je sloga na kraju donosila spas. Sada, faktički, ne postoji to jedinstveno telo, jer ga je moćna „međunarodna zajednica“ razbila i podelila. Otac kada savetuje sinove pita – jeste li jaki kao raširena šaka ili kao skupljena pesnica? Plašim se da su srpski političari sada razjedinjeni, i da svojim izjavama i postupcima više štete nego što koriste poziciji svoje države.

Sumnjate li u opstanak Republike Srpske kao samostalnog entiteta u okviru Federacije BiH?
Republika Srpska je, možda, prva zvanična srpska država na Balkanu koja se bori da opstane. Zato ne vidim neku veliku opasnost, tim pre što nestabilan suživot muslimana i Hrvata u drugom entitetu više upućuje na pitanje opstanka njihovog entiteta u okviru Federacije BiH. Međutim, ni Srbi u Bosni ne bi trebalo da se zanose periodom mira, jer rat za muslimanske fundamentaliste nije prestao i trajaće do konačnog njihovog cilja ili dok drugačije ne odluče oni koji nas drže pod protektoratom.

Dato mi je da kažem istinu
„Verujem u Boga i verujem da je meni dato da svedočim istinu koju moj deda nije imao snage da kaže, ali je se nije odricao. Kao sin srpskog vojnika on nije imao mogućnosti da napreduje u tadašnjoj vlasti zbog čvrstog stava kojeg se nije odricao. Jer, postoji u čoveku nešto što je jače od svake kontrole, i ne može se uvezati nikakvim okovima, a to je to osećanje za svetu slobodu koje je oduvek uzdizao srpski narod. I to ne može da se potre nikakvom nametnutom istorijskom pričom. Ja sada ističem srpstvo i imam probleme, ali sve će doći na svoje, samo bi trebalo čuvati tu tradicionalnost i duhovnost.“

Bosanski mediji o Mehmedaliji
Ovih dana bosanski mediji navode da su srpski mediji za svoje antiislamističke i antibošnjačke dnevno-političke potrebe dugo koristili samo Dževada Galijaševića, ali da su u srpski medijski prostor odnedavno ubačene nove, mlade bošnjačke nade velikosrpske propagande – Mehmedalija Nuhić i Amir Čamdžić. Za njih je, smatraju bosanski novinari, Galijašević pravi amater i nevinašce, tim pre što je Mehmedalija Nuhić odškolovan na Pravnom fakultetu Univerziteta „Slobomir“.

U ratu „četnik“ bez oružja
„U vreme rata dobio sam četrdesetak poziva da se priključim muslimanskoj vojsci na koje se nisam odazivao, i govorio ako me odvedu na silu da me zabetoniraju u rovu, inače ću pobeći na drugu stranu. Oni su odgovarali da će me u tom slučaju ubiti Srbi, a ja njima da mi je to draže nego da me muče muslimani. A radio sam u Ministarstvu odbrane, i imam zvanična dokumenta kojima je Predsedništvo obaveštavano da sam velikosrbin. Kasnije sam se šalio sa radikalnim Srbima da je njima bilo lakše biti četnik u brdu, nego meni dole. Oni su se pitali kako sam kao četnik uopšte izbegao smrtnu kaznu od muslimana.“

hairy girl konga onlaйn zaйmzaйm onlaйn s tekuщimi prosročkamibыstrый zaйm soči