„Mlada Bosna“ i stara zloupotreba istorije

Profesor dr Radoslav Gaćinović /istoričar i politikolog /- Razgovarala Dragana MARKOVIĆ 

Ubistvo austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda 1914. godine u Sarajevu tretiralo se u to vreme kao i ubistvo bilo kog predstavnika okupatorske vojske. Trebalo bi istaći da aneksija Bosne i Hercegovine nije bila priznata od većine država, jer je sprovedena  protiv volje građana Bosne i Hercegovine i odluka Berlinskog kongresa

Jedna od najznačajnijih, a mnogi bi rekli i najsvetlijih stranica srpske vojne istorije vezuje se za vreme Prvog svetskog rata. Približava se veliki jubilej, sto godina od njegovog izbijanja, a već nekoliko godina do nas stižu opravdane sumnje da se zapadna istoriografija uveliko priprema za taj jubilej, ali u maniru redefinisanja istorije i proglašavanja novih krivaca za izbijanje velikog rata. Kako su već poslednjih nekoliko decenija definisani „dežurni krivci“ za skoro sva dešavanja na Balkanu u srpskom liku i delu, „smeši“ nam se još jedna značajna uloga u svetskoj istoriji. Hoćemo li je prihvatiti? Mirno pročitati i saslušati šta je sve to što smo počinili pre sto godina ili ćemo pisati i govoriti po Rankeu – onako kako je uistinu bilo, saznaćemo vrlo brzo.
Sarajevski atentat, kao misaoni okidač i za jednu i za drugu varijantu čitanja istorije, svakako je događaj od kojeg bi trebalo krenuti.
Profesor dr Radoslav Gaćinović, naučni savetnik u Institutu za političke studije u Beogradu upravo je izdavaču Medija centru „Odbrana“ predao završeni rukopis na temu „Mlade Bosne“ i Sarajevskog atentata. Knjiga otvara nekoliko, za ovu temu, najznačajnijih pitanja: kakva je bila organizacija „Mlada Bosna“, da li je Srbija bila umešana u pripremu atentata na austrougarskog prestolonaslednika, da li bi Austrougarska i Namačka napale Srbiju i bez Sarajevskog atentata, kakav je epilog zabaležila istoriografija tog vremena…Tim tokom se kreće i naš razgovor sa autorom ove važne istorijske studije.

Austrougarska je okupirala Bosnu i Hercegovinu na osnovu XXV člana Berlinskog kongresa 1878. godine i Austrijsko-Turske konvencije. Šta se na terenu zaista događalo?
Tokom okupacije Austrougarska je istovremeno sprovodila totalnu propagandu kako bi ubedila velike sile da vremenski ograničeni mandat za okupaciju pretvori u trajno zaposedanje. Smatrala je da se okupacija temelji na međunarodnom pravu, a zatim, istovremeno ubeđivala svetsko javno mnjenje da je ona izvedena i na državnopravnoj i unutrašnjoj osnovi. Po prvom tumačenju, sve zakonske mere okupacione vlasti bile su privremene, a po drugom tumačenju trajne. Iza pitanja pravnog položaja Bosne i Hercegovine stajalo je pitanje ko je stvarni gospodar u tim pokrajinama. Po konvenciji iz 1879, sultanovo ime i turske zastave bili su samo simbol turske vlasti, ali je sve ostalo nosilo oznake Austrougarske trajne prisutnosti u pokrajinama. Iza svih teorija koje su se u vezi sa tim razvijale stajali su određeni politički interesi, a ne pravo. I baš je ta pravna nejasnoća uticala na to da je položaj Bosne i Hercegovine zavisio od odnosa određenih snaga koje su kršile međunarodno pravo, a stalno su isticale da se njihove težnje temelje na zakonskoj osnovi. Srpska pravna škola se uvek dražla zaključka da austrougarsko zaposedanje Bosne i Hercegovine ima međunarodnopravno, a ne državnopravno obeležje, to jest da je to međunarodno i otvoreno, a ne unutrašnje i zatvoreno pitanje. To isto gledište je odredilo prirodu političkog pokreta srpskog naroda u Bosni i Hercegovini. Neposredno posle ulaska vojske 1878. bila je obrazovana uprava koja je imala čisto vojno obeležje. Delimično su za određeno vreme bili zadržani i stari turski velikodostojnici, a u Hercegovini su privremeno postavljene i izvesne ustaničke starešine na čelo nekih srezova. Od 1. jula 1879. godine Vojna uprava prerasta u poredak u kojem je glavna vlast bila Zemaljska vlada čiji su poglavari bili odgovorni zajedničkoj vladi u Beču, a pokrajinom se upravljalo kao priključenom kolonijom.

Austrijski ministar spoljnih poslova je predviđao brzu i laku okupaciju.
Bečki dvor je bio jako nestrpljiv da sprovede odluke evropskih moćnika i samo 16 dana po završetku rada međunarodnog skupa u Berlinu, austrougarske trupe su prešle bosanskohercegovačku granicu i počele marš prema Sarajevu, Mostaru, Banjoj Luci, Tuzli i drugim gradovima. Procena austrijskog ministra spoljnih poslova Julijusa Andrašija, da će okupacija biti bezbolna i da će bečku vojnu okupacionu silu narod Bosne i Hercegovine dočekati sa cvećem, pokazala se kao pogrešna. Međutim, većina pripadnika katoličke vere okupatorske trupe dočekala je kao spasioce, ali pripadnici druge dve konfesije – pravoslavci i muslimani, tako se nisu ponašali. Poznati vođa otpora bio je imam Hadži Lojo, koji je odmah posle hapšenja interniran u zloglasnu tamnicu u Terezinu. Iako je Andraši predviđao brzu i laku okupaciju Bosne i Hercegovine, „sa četom vojnika i sa pleh muzikom na čelu“, komandant habzburških trupa, general Josip Filipović, rodom iz jedne hrvatske porodice sa obližnje Vojne granice, morao je da upotrebi više od 200.000 vojnika, koji su uspeli da „umire“ ove dve pokrajine tek posle tri meseca teških borbi. Istorijsko odeljenje izdalo je detaljan pregled operacija, s preciznim mapama o svakoj borbi. Ukupno 5.198 austrougarskih vojnika je poginulo, ranjeno ili nestalo, od toga 178 oficira. Gubici ustanika tada nisu bili zabeleženi. Posle okupacije Bosne i Hergecovine prestaju sva prava i slobode građana. Tada nastupaju teški dani za sve građane BiH, ispunjeni strahovladom.

Istorija beleži da su se okupacione vlasti držale parole: saviti ili skršiti.
Odmah po okupaciji Bosne i Hercegovine, Austrougarska je razvila široku diplomatsku aktivnost širom sveta kako bi što elegantnije sprovela u delo ideju o aneksiji Bosne i Hercegovine. Prva sednica zajedničkih ministara Monarhije o aneksiji, na kojoj su prisustvovali i ugarski ministri, održana je 18. novembra 1907. godine. Na njoj je rešeno da se aneksija ostvari „kad je prilike zatraže i dopuste“. Odmah zatim počela je aktivnost kako bi se stvorile a zatim operacionalizovale povoljne prilike, naravno – što pre. U Hrvatskoj je 24. decembra 1907. postavljen za bana zakleti neprijetelj Srba, baron Pavle Rauh. Iz Beča i Sarajeva činjeno je sve što se moglo, da se što više naruše odnosi između Srbije i Crne Gore, kako bi se slobodne srpske države u odlučnom času našle neaktivne i uzajamno kompromitovane. U Bosni počinju masovni pretresi, ali i hapšenja i zastrašivanja.Tada je nastala poznata parola „saviti ili skršiti“. Pa ipak nisu uspeli. Stav Srba bio je miran, ali odlučan.

Na kakav odnos Rusije su naišla događanja u Bosni i Hercegovini?
U to vreme je rusko Ministarstva inostranih dela vodio Aleksandar Petrovič Izvoljski, državnik ne bez darovitosti, ali suviše sangviničan, prilično brzoplet. On je, iz pobuda koje još nisu sasvim objašnjene i dovoljno shvatljive, uputio 2. jula 1908. Fon Erentalu jedan memoar, u kojem mu je ponudio izvestan sporazum. U tom memoaru on je postavio i pitanje aneksije. Ono, kao i pitanje Dardanela, koje je za Ruse bilo od velike važnosti, imalo je, po njegovom upornom tumačenju, evropski karakter, što je moglo da se reši u duhu prijateljskog reciprociteta. To je bila ponuda na koju je bečka diplomatija odavno čekala. Ruska ponuda bila je još utoliko povoljnija, jer je uz Bosnu i Hercegovinu obuhvatala i Novopazarski sandžak. Ponuda Izvoljskog došla je u isto vreme kad i vesti o mladoturskoj revoluciji. Oba događaja izazvala su u Beču živu aktivnost i, povezana, odlučila su nov obrt u istoriji. Kada je rešio da sprovede aneksiju, posle ruske ponude i događaja u Turskoj, austrijski ministar spoljnih poslova Erental je evropsku situaciju smatrao vrlo povoljnom. Nameravao je da utvrdi nagodbu sa Rusijom, obećavajući joj prijateljsko držanje u vezi sa pitanjem Dardanela. Nemački pristanak je već imao. Francuska je bila neratoborna i zauzeta u Maroku. Italiju je nameravao da zaustavi tako što će napustiti Sandžak i time je uveriti da nema ambiciju ka daljem prodiranju, i da aneksija ne znači za Austriju nikakvu novu dobit, nego upravo sa tim napuštanjem teritorija čak i neku vrstu žrtve. Tim lukavim dilopatskim potezom nadao se da će dobiti i poverenje nove Turske. Za Englesku, koja je Austriju i uvela u Bosnu i Hercegovinu, verovao je da neće povodom aneksije preduzimati ništa ozbiljnije. Šestog oktobra 1908. u Beču je obnarodovan ukaz cara Franje Josifa o aneksiji Bosne i Hercegovine. Odluku je toga dana on lično i saopštio.

Na sve to usledila je reakcija stanovništva aneksirane teritorije.
Posle aneksije bosanskohercegovački studenti su izjavili da oni ni po koju cenu neće priznati aneksiju jer ona predstavlja najobičniju pljačku, a „ako Austrougarska hoće da nas proguta mi ćemo joj progristi stomak“. U Srbiji je proglas aneksije izazvao najveće nezadovoljstvo. Cela zemlja osećala se teško pogođenom. Udarac je bio namenjen ne toliko Bosni i Srbiji koliko srpskoj ideji i celoj srpskoj budućnosti.

Mlada Bosna nastaje kao logična reakcija – omladinski oslobodilački pokret.
Izraz „Mlada Bosna“ prvi je upotrebio Petar Kočić u listu „Otadžbina“ 1907. godine, a zatim Vladimir Gaćinović u „Almanahu“ „Prosvjete“ 1910, u istoimenom članku. Vladimir Gaćinović, osnivač omladinske oslobodilačke organizacije „Mlada Bosna“ postaje i njen idejni vođa. On ima najveće zasluge za njeno omasovljavanje. Uskoro se „Mladoj Bosni“ priključuju pripadnici svih naroda Bosne i Hercegovine. Ova organizacija imala je za cilj oslobođenje Bosne i Hercegovine i ujedinjenje svih slovenskih naroda. Pripadnici „Mlade Bosne“ borili su se protiv Austrougarske monarhije, smatrajući je okupatorom, bez legalne i legitimne vlasti. Njena vlast je bila silom nametnuta, nisu je birali narodi BiH. Dakle, u takvim okolnostima, koje su vladale od aneksije 1908. godine, pod sve snažnijim terorom, narodi BiH došli su u situaciju da pod pritiskom izgube svoju samobitnost i dostojanostvo.

Šta je prethodilo Sarajevskom atentatu?
Mladobosanci su bili svesni da su njihovi narodi porobljeni, ali su odbili da pristanu da budu pokoreni ma koliko bila jaka Austrougarska monarhija. Smatrali su da i međunarodno pravo odobrava borbu protiv okupatora. Ubistvo austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda 1914. godine u Sarajevu tretiralo se u to vreme kao i ubistvo bilo kog predstavnika okupatorske vojske. Trebalo bi istaći da aneksija Bosne i Hercegovine nije bila priznata od većine država, jer je sprovedena protiv volje građana Bosne i Hercegovine i odluka Berlinskog kongresa.
Posle okupacije i aneksije Bosne i Hercegovine Austrougarska se prema tim provincijama ponašala kao prema svom etničkom prostoru s jedne strane, a prema njenim građanima kao prema podanicima i robovima s druge strane. Austrougarska je sprovodila teror prema svima: Srbima, Hrvatima i muslimanima, pa su članovi „Mlade Bosne“ bili predstavnici svih naroda: Vladimir Gaćinović, Gavrilo Princip, Mustafa Golubić, Muhamed Mehmedbašić, Danilo Ilić, Nedeljko Čabrinović, Ivo Kranjčević, Dragutin Mras, Drago Radović, Jovo Varagić, Miloš Vidaković, Borivoje Jevtić, Đulaga Bukovac, Ibro Fazlinović, Matej Kordić, Lazar Đukić, Bogdan Žerajić… samo su neka imena koja to potvrđuju.
Mnogi su tada u svetu smatrali da je Sarajevski atentat bio akt revolucionarnog otpora prema okupatoru, prisećajući se evropske tradicije tiranoubistva koja se zasniva na teorijama klasičnog republikanstva stare Grčke i Rima.

Kako je oblikovana ideologija „Mlade Bosne“? Šta je bilo njeno idejno ishodište?
Mladobosancima je u sopstvenoj zemlji bilo uskraćeno slobodno političko izražavanje, te su oni osnivali tajna udruživanja čiji je krajnji cilj bio proterivanje habzburškog okupacionog sistema iz BiH i iz svih južnoslovenskih zemalja. Gavrilo Princip, Vladimir Gaćinović i njihovi drugovi radili su u ilegalnim revolucinarnim udruženjima omladinaca, koja su osnivana u BiH, Hrvatskoj, Sloveniji, Dalmaciji i među iseljenicima u SAD-u.
Situacija među Južnim Slovenima u godinama koje su neposredno prethodile 1914, bila je veoma složena. Većina je težila da izrazi svoj bunt, ne samo protiv nacionalnog ugnjetavanja, nego protiv svih okova koji su gušili život u svim oblastima. Analizirajući tadašnju situaciju proslavljeni pisac i nobelovac Ivo Andrić je zapisao: „Čitavo naše društvo hrče nedostojno, samo su pisci i revolucionari budni.“ Pripadnici „Mlade Bosne“ bili su veliki rodoljubi. Njihova žudnja za slobodom se mora interdisciplinarno posmatrati, a posebno sa psihološko-sociološkog i filozofskog aspekta. Mladobosanci su posebno bili inspirisani junaštvom Miloša Obilića, njegovim samožrtvovanjem u borbi protiv tiranina. On je bio i ostao simbol srpskog junaštva, i na njegovom primeru rađali su se slobodrski ideali i odlučnost da se nikada i ni po koju cenu ne prizna ropstvo. Srpskim epskim pesmama su se u to vreme divili i prevodili ih najpoznatiji svetski pisci i pesnici, a među njima i Johan Volfgang Gete, Skot ser Valter, Aleksandar Sergejevič Puškin…

Poznati američki novinar Džon Rid je napisao: „Kod Srba svaki obični vojnik zna zašto se bori. Kad je bio dete, majka ga je pozdravljala rečima – zdravo osvetniče Kosova.“ Veliki srpski pesnik, državnik i vladika Petar Petrović Njegoš je tvrdio da svako ko zbaci tiranina ispunjava božju misiju.
Poznato geslo omladinskog oslobodilačkog pokreta „Mlada Bosna“ i jeste bilo – „Hoćemo ili da umremo u životu ili živimo u smrti“.
Očigledno je da strah od smrti kod njih nije postojao, a da je filozofija neophodnosti umiranja za budućnost i slobodu, bila intrizično utkana u svest ovih hrabrih i ponosnih mladića.

Pominjemo teror okupacionih vlasti?
Na snazi je bilo političko, kulturno i svako drugo nasilje nad narodima BiH. Ovakav odnos Austrougarske prema građanima Bosne i Hecegovine dodatno je motivisao mlade bosanskohercegovačke revolucionare da se bore kako za pravo za postojanje i opstanak, tako i za pravo na obrazovanje. Početkom XX veka samo 30 žitelja BiH imalo je akademsko obrazovanje, a posle trideset godina austrijske uprave, godine 1910. u Bosni i Hercegovini bilo je 87 odsto nepismenog stanovništva i samo pet gimnazija za oko dva miliona stanovnika.

Kakav je bio odnos između „Mlade Bosne“ i organizacije „Ujedinjenje ili smrt“, poznatije kao „Crna ruka“?
Neki pisci tvrde da je organizacija „Ujedinjenje ili smrt“ „Mladu Bosnu“ politički indoktrinisala, što se na osnovu istorijskih činjenica lako demantuje. Jedan od članova „Mlade Bosne“ Bogdan Žerajić pokušao je atentat na generala Marijana Varešanina 2. juna 1910. godine, kada organizacija „Ujedinjenje ili smrt“ nije ni postojala. Može se tvrditi da je ideja o atentatu nikla isključivo u napaćenim grudima mladića iz Bosne i Hercegovine koji više nisu mogli da podnose nasilje moćne Monarhije. Deklaracija Srpske vlade iz marta meseca 1909. godine, kojom je prihvaćen čin aneksije, kao i pasivnost Srba iz Bosne i Hercegovine, za Bogdana Žerajića su bili surovi udarci. Na vojnim pripremama u Srbiji rekao je jednom oficiru „da je neophodno osloboditi se ili umreti.“ Posle hapšenja, Princip je u svom iskazu rekao da se još 1912. godine zakleo na Žerajićevom grobu da će ga osvetiti. Kad je Gavrilo Princip prvi put posetio Srbiju, poneo je u Bosnu pregršt „slobodne srpske zemlje“ i položio je na Žerajićev grob, a uoči Vidovdana 1914. godine Princip je sa Danilom Ilićem i Neđom Čabrinovićem poslednji put posetio grob Bogdana Žerajića. Tokom procesa, Gavrilu Principu 19. oktobra 1914, pročitana je brošura Vladimira Gaćinovića o Žerajiću „Smrt jednog heroja“, kao literatura koja je, prema optužbi, uticala na delo optuženog.
Vladimir Gaćinović je temeljito radio na pripremi i organizaciji masovnog ustanka protiv Austrougarske monarhije. Njegov osnovi preduslov za izvođenje masovnog ustanka u BiH je jaka i moćna Srbija u vojnom i ekonomskom smislu, jer je na vreme shvatio da se indvidualnim akcijama ne može poraziti habzburški okupator.

Hipoteze prema kojima su sarajevski atentat inspirisale tajne službe Rusije, Francuske i Britanije ili slične organizacije u Nemačkoj, Mađarskoj i Austriji, bilo direktno ili indirektno, nisu potvrđene istorijskim istraživanjima i predstavljaju zamagljivanje istorijskih činjenica.
Istoričar Alan DŽ.P.Tejlor smatra da je glavni razlog za atentat odluka da prestolonaslednik svečano paradira sarajevskim ulicama u času kad su Srbi u crkvama obeležavali godišnjicu Kosovskog boja: „To bi bilo isto kao da je engleski kralj šetao ulicama Dablina na Dan svetog Patrika.“
Veoma je značajan podatak koji je u sarajevskom arhivu pronašao istoričar Vojislav Bogićević, o tome da je policija bila obaveštena o namerama Gavrila Principa i mogućem atentatu još 20. oktobra 1913. godine, a pri tom ga je pustila da pred atentat slobodno šeta sarajevskim ulicama. Jednom srpskom istoričaru rukovodilac u bečkom „Kriegsarchivu“ nije dozvolio da vidi taj izveštaj.
Činjenica je i da je Sarajevskom atentatu prethodio čitav niz pokušaja atentata na različite moćnike okupacione vlasti.
Pre atentata na Ferdinanda na prostorima Monarhije bilo je više pokušaja atentata, kao odgovor na ponašanje austrougarskih vlasti prema građanima i to: 15. juna 1910. godine Bogdan Žerajić pucao je na poglavara zemlje generala Marijana Varešanina; 8. aprila 1912. godine omladinac Luka Jukić pokušao je da ubije komesara Slavka Cuvaja u Zagrebu; 3. oktobra iste godine Ivan Planinšćak pokušao je atentat na Cuvaja u Zagrebu; 5. juna 1913. godine Stjepan Dojčić pokušao je da izvrši atentat na komesara Skerleca u Zagrebu, a 25.maja 1914. godine Vladimir Sefer nameravao je takođe da puca u Skerleca.
Odluku za Sarajevski atentat doneo je lično Gavrilo Princip posle saznanja da Franc Ferdinand dolazi u Bosnu i Hercegovinu. U parku ispred današnje kafane „Proleće“ u Beogradu sastao se sa Nedeljkom Čabrinovićem i Trifkom Grabežom, izložio im svoj plan za atentat, a oni su ga sa velikim oduševljenjem prihvatili. Iako je dogovor bio čvrst kao stena, problemi su ostali. Kako nabaviti novac i kupiti oružje? Sve je to moralo da se uradi u najvećoj tajnosti, jer je Princip bio uveren da ako Narodna odbrana sazna za akciju biće uhapšeni i cela akcija propada. Ipak se setio Milana Ciganovića, koji je bliski prijatelj sa legendarnim komandantom Vojom Tankosićem. Tada je počela konspirativna akcija priprema, kratka obuka u gađanju i posle toga Milan Ciganović je 27. maja uveče, dan pre odlaska atentatora u Bosnu i Hercegovinu u kafani „Zlatna Moruna“ na Zelenom vencu atentatorima predao četiri pištolja sa četiri rezervna okvira napunjena municijom i šest ručnih bombi, kao i izvesnu sumu novca. Tom prilikom im je predao i bočice sa cijankalijem, što znači da su Princip i njegovi drugovi odlučili da se zadatak mora izvršiti do kraja.

Čini se da je ipak u tom trenutku malo ko verovao da će ti dečaci izvršiti atentat na Austrougarskog prestolonaslednika.
Atentat u Sarajevu je moguće zamisliti bez Ciganovića, Tankosića, Apisa i bez svih ostalih iz Narodne odbrane ili Crne ruke, ali ga nije moguće zamisliti, niti ostvariti bez Gavrila Principa, Nedeljka Čabrinoviča, Danila Ilića, Vladimira Gaćinovića i drugih… Oni su smatrali da ne pripadaju sebi, nego narodu i istoriji. Pucajući na naslednika austrougarskog prestola, oni su pucali u zlo čiji je nosilac i predstavnik za njih bio baš on. I u tome je smisao njihovog dela.

Epilog: Franc Ferdinand je ubijen, usledio je sudski proces.
Atentatori su uhapšeni, suđeno im je od 12. do 28. oktobra 1914. godine, a presude su im donesene 28. oktobra. Petorici zavernika: Danilu Iliću, Veljku Čubriloviću, Mitru Keroviću, Mišku Jovanoviću i Jakovu Miloviću izrečena je smrtna kazna, kasnije su carskom intervencijom pomilovani na doživotnu robiju. Mitar Kerović, Jakov Milović, a Neđo Kerović osuđeni su na kaznu strogog zatvora u trajanju od 20 godina. Gavrilu Principu i Nedeljku Čabrinoviću, s obzirom na to da su po austrougarskom zakonu bili maloletni, izrečena je maksimalna kazna od 20 godina zatvora. Na Vidovdan, 28. juna 1914. godine, na vest o Sarajevskom atentatu i pogibiji nadvojvode Franca Ferdinanda, veliki srpski i svetski pisac, nobelovac Ivo Andrić pakuje svoje oskudne studentske kofere i napušta Krakov. Otadžbinski rodoljubivi naboj bivšeg revolucinara vraća u zemlju na poprište istorije. Odmah po dolasku u Split, sredinom jula, austrougarska policija hapsi Ivu Andrića i odvodi ga prvo u Šibenik, u tamnicu u Maribor u kojoj će, kao politički zatvorenik, ostati do marta 1915. godine. Među zidovima mariborske tamnice, ponižen do najveće mere, Andrić intenzivno piše i iz te zloglasne tamnice vaskrsavaju njegova dela „Ex Ponto“ i „Nemiri“.
Najbolju ocenu političke pozadine Sarajevskog atentata 1914. godine dao je jedan njegov učesnik: „To je bilo bez ikakva razmišljanja, kao kad voda naleti, bez ikakve sustavnosti.“
A onda su naletele neke druge vode. Već na kraju tog istog veka malo šta je od tragova Sarajevskog atentata ostalo.
Vidovdanski atentatori su na početku XX veka promenili tok istorije i svojim junaštvom zadivili svet. Zato je bilo logično i istorijski opravdano da se na obalama Miljacke sačuvaju njihova istorijska znamenja. Početkom građanskog rata u Bosni i Hercegovini, uklonjene su Principove stope ispred muzeja „Mlada Bosna“ koji se tada nalazio na obali Miljacke. Sa mesta atentata uklonjena je ploča sa natpisom: „Sa ovog mesta je 28. juna 1914. godine Princip svojim pucnjem izrazio narodni protest protiv tiranije i vjekovnu težnju naših naroda za slobodu.“ Projekat u izgradnji muzeja „Mlade Bosne“ zajedno su realizovali poznati arhitekta Jurij Najdhart i akademski slikar iz Beograda Radenko Mišević. Na početku XXI veka ovoga muzeja više nema. Uništen je tokom građanskog rata u Bosni i Hercegovini u poslednjoj deceniji XX veka.

Istorija ipak pamti da Principovi pucnji nisu objavili samo nadvojvodinu smrt, već četiri godine kasnije i uništenje Habzburške monarhije, uključujući i srednjovekovni kmetski sistem u Bosni i Hercegovini.
Borili smo se za kralja, otadžbinu, veru, ideale… Vaš bliski predak Vladimir Gaćinović je dao svoj život za ono u što je verovao. Šta je to za što se danas, na početku XXI veka vredi boriti?
Za ono isto za šta smo se borili na početku XX veka. Vredi se boriti za postojanje, opstanak i jedinstvo srpskog naroda na globalnom planu. Danas se moramo boriti za očuvanje svog nacionalnog identiteta, državne teritorije, za oporavak od NATO agresije i za svetliju budućnost generacija koje dolaze. Za taj veliki zadatak najveću odgovornost imaju elite u Srbiji… Srpska elita s početka XX veka predstavljala je pravi nacionalni biser. Tada su se elite iz Srbije borile svom snagom za ostvarivanje nacionalih interesa celokupnog srpskog naroda. Setimo se burnih protesta srpske elite u Beogradu posle proglašenja aneksije Bosne i Hercegovine. Danas, posle 100 godina ne može se govoriti o srpskim elitama sa takvim poštovanjem i poverenjem. Mnogi se intelektuaci danas, nažalost, odriču Kosova i Metohije, Republike Srpske i ko zna čega bi se još odrekli… Prisutni su razjedinjenost, preterani mundijalizam, anarhija… Pacifizam bez osnova, antisrpski kolaboracionizam i podaništvo karakterišu jedan deo srpskih intelektualaca na početku ovog veka. Za prevazilaženje ovih problema kroz nacionalno jedinstvo na globalnom planu i verovanje u tu svetlu budućnost – danas se vredi boriti.

SRBIJA NIJE ODGOVORNA ZA ATENTAT 

U naučnoj literaturi Sarajevski atentat se smatra delom nacionalnog pokreta naroda BiH. Istorijske činjenice potvrđuju da niko iz Srbije nije učestvovao u osnivanju „Mlade Bosne“. Za pripremu atentata na Franca Ferdinanda zvanična Srbija nije znala. Znali su samo Milan Ciganović, Vojo Tankosić, Dragutin Dimitrijević – Apis i kapetan Rade Popović, šef vojne obaveštajne službe na granici BiH. Istorijske činjenice neoborivo potvrđuju da je lično Nikola Pašić, po saznanju da se priprema atentat, hitno naredio poslaniku Srbije u Beču Jovanu Jovanoviću da obavesti austrijsku vladu o pripremi atentata na Franca Ferdinanda. Apis se takođe predomislio i poslao je svog obaveštajnog oficira da odvrati Principa od bilo kakve akcije protiv austrougarskog prestolonaslednika. Princip je to vrlo odlučno odbio i tada je posumnjao u iskrenost prijatelja iz Srbije. Austrougarsko poniženje Srba, bahatost i cinizam su i tada došli do izražaja. Oni su jednostavno smatrali da su to gluposti koje Srbi izmišljaju, jer, mislili su, ko je taj ko sme da napadne naslednika austrijskog prestola. Odgovornost srpske oficirske organiazcije „Ujedinjenje ili smrt“ za atentat postoji u onoj meri u kojoj je upravo ona od 1912. godine stvarala planove za jugoslovensku revoluciju u austrijskoj pozadini, u slučaju da Austrougarska napadne Srbiju.
Austrougarska vlada nije raspolagala ni sa jednim materijalnim dokazom o umešanosti Srbije u atentat. Posle atentata u Sarajevu Austrougarska je odmah poslala višeg činovnika zajedničkog ministarstva finansija u Beču Fridriha fon Viznera da utvrdi odgovornost Srbije za atentat. Kao savestan državni službenik, privržen ideji pravne države i istini, Vizner je posle detaljne istrage, 13. jula poslao u Beč telegram sledećeg sadržaja: „Ne postoji ništa što bi ukazivalo na odgovornost Srpske vlade u organizovanju ubistva, pripremama ili u snabdevanju oružjem. Niti ima bilo šta što bi čoveka navelo da posumnja u tako nešto. Naprotiv, postoje dokazi koji, izgleda mogu da navedu na zaključak da je tako nešto izvan svake sumnje.“ Takođe, istražni sudija Leo Pfefer u svojoj knjizi „Istraga o Sarajevskom atentatu“ piše da mu je od samog početka istrage bilo jasno da neće biti dokazana odgovornost Srbije za atentat u Sarajevu i da su rezultati do kojih je posle temeljno završene istrage došao potvrdili njegovo predhodno uverenje.

AUSTROUGARSKA I NEMAČKA BI NAPALE SRBIJU I BEZ SARAJEVSKOG ATENTATA 

Od aneksije Bosne i Hercegovine 1908. godine Austrougarska monarhija se u kontinuitetu pripremala da napadne Srbiju. Berhtold Leopold, austrijski buržoaski državnik i diplomata bio je veoma agresivan prema Srbiji, a njegov prvi saradnik grof Forgač prema Srbiji je gajio mržnju i prezir. Kao dokaz za to je njegovo insistiranje da se u svim kancelarijama austrijske vlade istakne maksima: „Srbiju treba uništiti (Serbija delenda est).“
Na bečkom dvoru je sve više sazrevala ideja, koju su naročito razvijali vojni komandanti na čelu sa načelnikom Generalštaba generalom Konradom Hecendorfom, da Srbiju, po njihovom mišljenju, kao opasno nacionalističko revolucionarno gnezdo, treba uništiti. Tu misao prihvatio je i sam Erental. U jesen i zimu 1908. i 1909, postojalo je nekoliko predloga šta bi trebalo učiniti sa Srbijom i kako je treba razdeliti.
Najveći broj istoričara u svetu potvrđuje davno dokazanu tezu da je Sarajevski atentat povod, a ne uzrok napada Austrougarske na Srbiju Upravo tu činjenicu pokušavaju da ospore mnogi austrojski istoričari i mediji. Da je Sarajevski atentat povod, a ne uzrok rata dokazuju mnoge činjenice. Među njima je i ona da je odmah prihvaćena ideja grofa Aleksandra fon Hojosa, šefa kabineta ministra spoljnih poslova Monarhije, da bi na Sarajevskom atentatu trebalo „konstruisati rat sa Srbijom“. To je bilo jasno i Maksu Veberu, on kaže: „Onaj koji austrougarski ultimatum Srbiji iz 1914. (a time i Sarajevski atentat) želi da predstavi kao razlog za ovaj rat, taj je jednostavno – slabouman.“ Konrad fon Hecendorf, šef austrougarskog Generalštaba je još 1907. godine u jednom pismu istakao da bi jugoslovenski problem trebalo rešiti „jednom velikom akcijom, čiji je krajnji cilj aneksija Srbije“.

RAT PROTIV SRBIJE PRIPREMAN JE JOŠ 1909.

Nezadovoljstvo Austrougarske srpskim pobedama u Balkanskim ratovima bilo je očigledno. Najuticajnije ličnosti  Monarhije su javno tražili napad na Srbiju i njeno potčinjavanje austrougarskim ineresima. Misao o preventivnom ratu zahvatala je i političke strukture, koje su tvrdile da Srbija postaje opasna i da bi je trebalo slomiti pre nego što se počne dalje razvijati, da ne bi delovala na jugoslovenske podanike njihove države. Vojna stranka u Beču spremala je rat protiv Srbije za mart 1909. godine, kada je bila izvršena mobilizacija Sarajevskog korpusa. Tada je u Bosnu i Hercegovcinu stiglo 29 vojnih bataljona i 30.000 rezervista. Do kraja marta 1909. godine veći deo austrougarske armije bio je u ratnoj pripremi za napad na Srbiju. Pouzdano se zna da je Austrougarska krajem 1912. godine zaista pokušala da izazove rat sa Srbijom. Isto tako je imala nameru da napadne Srbiju odmah posle Bukureštanskog mira, u jesen 1913. godine i već je u tom pogledu ranije izvršila pripreme i ubeđivanje svojih saveznika, kao i posle izvedenih manevara u Istočnoj Bosni jula 1914. godine. 

SRPSKO PITANJE

Američki predsednik Vudro Vilson bio je jedan od zastupnika teorije da je glavni uzročnik Prvog svetskog rata bio militarizam.
Za izbijanje Prvog svetskog rata, kao i svakog drugog događaja, postoje povodi i uzroci, koje bi trebalo razlikovati. Uzroke je sumirao nemački istoričar Franc Fišer, sa celom naučnom školom iza sebe, zaključivši da je nemačka težnja da postane svetska sila bio dubinski, osnovni i glavni uzrok rata. „Novom kursu“ Kajzera Vilhelma II 1892. godine, da se ekonomski kontroliše Srednja Evropa, sa Srbijom i Bugarskom, teži i nemačka elita, želeći da postane „hegemon hegemona“ i da preko Srednje i Južne Evrope kontroliše ne samo Evropu, nego i čitav svet.
Radi efikasnije pripreme za vojnu akciju Austrougarska i Nemačka su sprovodile najbrutalniju propagandu protiv Srbije. To je samo nastavak formiranih stavova pred Prvi svetski rat i kasnije, da je Balkan, a pre svega Srbija, „nerazrešivo klupko zavera, hajdučije i korupcije“. Istovremeno, Beograd je „mešavina azijatskog divljaštva i nafrakane evropske megalomanije“. I to nije bilo dovoljno, pa su tada Srbi, za mnoge Nemce i Austrijance postali „srpske svinje“. Zato se bez i malo zazora kaže da je Beograd „leglo ubica“. Srbija je „beznačajna i nepripitomljena država“ koja je 1915. godine „zapalila požar na celoj zemaljskoj kugli“. Sve se to radi kako bi se pred evropskom javnošću skinula sa sebe odgovornost za rat i prebacila na Srbiju. Istovremeno se u Srbiji „narod dosađuje i živi u iščekivanju krvoprolića i ubistava“. Nije ni to dovoljno, nego pišu da Srbima kao narodu „nedostaje sposobnost, smisao za umetnost, razumevanje za socijalne, ekonomske i civilizacijske zahteve savremenog doba“, a svi u svetu znaju da je istina drugačija i da su mnogi Srbi bili istinski kreatori svetske nauke, civilizacije i kulture… Nemačka i Austrija intenziviraju lansiranje natpisa uvredljivog sadržaja prema Srbima, kao i to da su „Srbi narod nižih moralnih vrednosti“. Zbog svega toga, odnosno zbog tako formiranih negativnih stavova o Srbima, na jednoj razglednici u Nemačkoj nagoveštava se fizička likvidacija Srba masovnim vešanjem. Na toj razglednici kralj Petar je predstavljen u kožuhu, sa štakom, a za njim trči stado ovaca sa srpskim kapama na glavama, dok je u drugom planu crteža niz obešenih. Crtež je naslovljen: „Idila budućnosti“. U komentaru stoji: „Bila jednom jedna zemlja Srbija, jedan narod kradljivaca ovnova. Srbi su odavno povešani, ovnovi su ostali.“
Nemci su se potrudili da to ne ostane samo na crtežu. Naravno, ovakvih pogrdnih natpisa bile su pune stranice nemačkih novina. Svi ti napisi ispunjeni su mržnjom prema Srbima i s pravom je, tada, Vendel rekao: „Kod nas su Srbi oklevetani više nego i jedan narod u Evropi.“