Mađari na Vidovdan

Milorad Vučelić, glavni urednik

Na početku nešto sasvim lično. Dobar deo detinjstva sam proveo uz dedu Milana i majku Julku u Bačkoj. I pored velike brige i ljubavi roditelja moj deda je imao veoma važnu ulogu u mom vaspitanju i formiranju. Bio je solunski dobrovoljac i ime mu se nalazi na spomen-tabli na crkvi u Sivcu. Odrastao sam uz dedine priče i čitanja knjiga o srpskoj istoriji, Kosovu, caru Lazaru, Milošu Obiliću, Karađorđu, Njegošu, Rusiji, Kajmakčalanu i proboju Solunskog fronta. Neizostavne su bile i priče o mađarskoj okupaciji i teroru u Drugom svetskom ratu.
Već prvih dana okupacije 1941, Mađari su upali u kuće svih solunskih dobrovoljaca da izvrše pretres i da ih pohapse zato što su 1914. „izdali mađarsku državu“. Na razvaljenoj dvorišnoj kapiji bio je postavljen mitraljez, a mađarski vojnici i sva ta krvava bratija honveda, nemzetera i građana raspoloženih za ubijanje „đavoljske divlje srpske sorte“ bila je na sve spremna i nije štedela udarce. Moj deda je odveden iz kuće, a na oči svoje žene, dvoje dece i komšija, ponosan, uspravan i čvrsto vezanih ruku. Onda su njega i druge odveli u zatvor u Somboru da bi ih potom poslali dalje u zvanične konclogore države Mađarske. U međuvremenu su mlatili i maltretirali moju majku (zapravo – baku) i druge žene utamničenih i interniranih kada su se raspitivale za sudbinu svojih muževa i pokušavale da im doture nešto odeće.
U godinama okupacije Mađari su se dokazali kao velemajstori u mučenju i zverstvima prema Srbima meštanima, o čemu u Sivcu postoji na stotine pisanih i usmenih svedočanstava. Nedavno me je na to podsetila i Zlatica Crnjanski, još živa prijateljica moje počivše mame, koja je prošla užasnu torturu i premlaćivanje od strane mađarske policije. Ne možete ni zamisliti očaj i ogorčenost koji je nju i desetine hiljada drugih Srba iz Bačke, Banata i Srema obuzeo na vest da srpski parlament donosi sramnu Deklaraciju i izvinjava se Mađarskoj i Mađarima za Drugi svetski rat. (Pročitati „Srebrenica u Bačkoj 2013. godine“ u ovom broju „Pečata“).
Znao sam iz priča i iz knjiga, kao dečak, šta se dešavalo u Čurugu, Žablju i Novom Sadu i kakva su užasna zverstva i masovni pokolji počinjeni prema Srbima. Od tada do danas svaki prizor zaleđene reke ili kanala me uvek podseti na užase bacanja pod led živih ili ubijenih ljudi, žena i vezane dece, što je bila posebna mađarska specijalnost.
I onda su u Sivac ušli Rusi i partizani 20. oktobra 1944. godine i okončali to sistematsko, organizovano i divlje spontano zlo. Danas, 2013. godine, naš jadni i čemerni parlament je pokazao punu spremnost da to oslobođenje oglasi okupacijom i bezmalo utvrdi da su Rusi i partizani, zavođenjem jugoslovenske vojne uprave na čelu sa generalom Josipom Rukavinom i Kostom Nađom narušili principe prethodno opisane pravne države Mađarske, a da je moj deda zajedno sa svojim drugovima Soluncima zasluženo bio u konclogoru jer je u svoje vreme narušio pravi poredak Austrugarske i borio se za oslobođenje srpskog naroda i za Srbiju. Za počinjene najteže zločine postali su krivi neki pojedinci, a ne zvanična fašistička Hortijevska država Mađarska koja je naknadno amnestirana.
Zbunjivalo me je kao dete što dve kuće od nas, u glavnoj ulici, mirno u svojoj lepoj kući živi Mađarica baba Rozinka. Stariji su se postarali da mi objasne da je to potpuno u redu, da je ona, kao i još nekoliko mađarskih porodica bila dobra, „da nije okrvavila ruke“ i da su je zaštitili da bi nastavila da živi sa njima i to potpuno ravnopravno i sa dužnim uvažavanjem. Kasnije je sve to postalo sasvim normalno u ondašnjoj Jugoslaviji i to je deo opštepoznate priče o nacionalnoj ravnopravnosti i bratstvu i jedinstvu.
Sve je to išlo kako je išlo dok nas nisu počeli da iz sna bude i trezne krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih, a onda još žešće devedesetih godina, i sve je to ostalo uzalud jer su dobar deo današnje inteligencije i najveći broj vladajućih političara sve pijaniji i pijaniji. Da li od tuđih ili domaćih, ili smešanih pića nevažno je ovom prilikom. O tome više nego ubedljivo i sjajno piše Milo Lompar u ovom broju „Pečata“.

Da nije te bede pijanstva naših vlastodržaca možda bi sva ta sećanja vremenom izbledela i izgubila na važnosti. Odložila bi se u literalno ili istoriografski obrađeno pamćenje. Tako bi i kao običan dokaz načitanosti ostao lični zapis Emila Siorana o strahu koji je, odrastajući u Transilvaniji, imao u odnosu na mađarskog žandara zbog koga se „s pravom mađarskom žestinom gnušao svih Mađara“. I, odrastajući, prestao je da bude „kivan na njih“, te je, između ostalog, napisao da „Mađari veoma dobro poznaju ugnjetavanje zato što su izvanredno stručno ugnjetavali druge“ o čemu najbolje mogu da posvedoče nacionalne manjine iz bivše Austrougarske monarhije“.
„Ti istančani Huni“ – nastavlja, aktuelnim srpskim izvinjavanjima, u pamćenje prizvani Sioran – „prožeti su melanholijom sazdanom od potisnute svireposti, kojoj nigde drugde nema ravne… I dan-danas bliski svojoj biti, iako ih je civilizacija dotakla, pa im čak i udarila svoj pečat, svesni da potiču od horde kojoj nema ravne, prožeti u isti mah dubokom i teatralnom uobraženošću što im daje više romanitičan nego tragičan izgled, oni nisu mogli da ne ispune zadatak koji su bili pozvani da izvrše u modernom svetu: da povrate ugled šovinizmu, unoseći u njega dovoljno sjaja i zle kobi da bi ga učinili živopisnim u očima posmatrača oslobođenog iluzija.“
I da tako okončamo, sa ličnim doživljajima jednog velikana rumunskog porekla, kakav je Sioran, i da tome dodamo sasvim lične reči jednog Srbina iz Vojvodine: Neka je stid i sram one poslanike Narodne skupštine Srbije što su protivno istini i grubo falsifikujući istoriju i srpske žrtve usvojili pomenutu Deklaraciju.
Šta da uopšte mislimo o onima koji se u ime nas uporno istorijski mire i pomire, nemajući pojma šta je istorijska istina, a onda dodaju da je sada na istoričarima da ustanove šta je i kako je bilo.
Međutim, tu se problem ne završava nego tek počinje. Uvek je tako kada su dani prosto zasićeni istorijom i to u vidu istorijske odluke u Briselu, istorijskog sporazuma sa Mađarima, istorijskog zelenog svetla i datuma iz Brisela o čemu piše Nikola Vrzić u ovom broju „Pečata“. Sledi zahtev za povraćaj imovine „nevinim“ mađarskim žrtvama, a austrijski predsednik Hajnc Fišer je već zvanično od Tomislava Nikolića zatražio da se u restituciji razmotri pitanje povratka imovine austrijskim državljanima koje se Austrija u međudržavnom ugovoru sa Jugoslavijom već odrekla 1955. godine.
Budući da se u Deklaraciji Skupštine Srbije jasno kaže da je reč o „oslobađanju od kolektivne odgovornosti koja je nakon Drugog svetskog rata nametnuta pojedinim nacionalnim zajednicama u Vojvodini“ na red dolazi centralna tema – rehabilitacija, izvinjenje i povratak imovine folksdojčerima. S pravom se možemo upitati: „Zašto kažeš Mađari, kada misliš – Nemci“. I sve to zbog datuma za početak pregovora za prijem tamo gde nas ne žele i nikada nas neće primiti. A nema te zle slutnje koja se neće ispuniti kada su novi uslovi u pitanju i neće dugo kod nas biti izbora u kojima put u EU neće biti izborni program koji će dobijati podršku glasača. Bez obzira na to šta mislimo o EU, Dačićeva vlada, igrajući na datum kao jedinu kartu, pretrpela je težak neuspeh i poraz, i morala bi podneti ostavku ili, ako im se više sviđa, „skratiti mandat“.
Sve se to oko odgovornosti i krivice za minule ratova svalilo, sa mnogo zasluga, na pleća ostarelog Franje Josifa, a onda na ludog Hitlera, ludog Hortija Mikloša, ludog Antu Pavelića i ludog Benita Musolinija. Delovi njihovih naroda koji su nekada zahvaljujući denacifikaciji i ratnom porazu, pre svega od ruske Crvene armije, bili krivi danas naknadno postaju sve neviniji i neviniji, i sve evropskiji i evropskiji, a Srbi sve krivlji i krivlji. Njima koji su zaseli u EU potrebna je naknadna nevinost, a nama za neizvestan zeleniš od svetla za datum nije dovoljno ni ovoliko samooptuživanje i samookrivljavanje nego se mora izdržati dodatna teška kazna. Kako toliko krivoj Srbiji uopšte može biti mesta u društvu tako nevinih koji vladaju Berlinom, Bečom, Budimpeštom i Briselom. Ta krivica je tolika da se ljuto vara onaj ko misli da se to može platiti predajom Kosova i da se nesiti mogu zasititi.
U tom horu hvalospeva nemačkom neprikosnovenom vođstvu u Evropi ubedljivo se ovih dana izdvojio glas i upozorenje nekadašnjeg nemačkog kancelara i jednog od najuglednijih živih Nemaca današnjice Helmuta Šmita:
„Nemci su u nekoliko sledećih vekova isključeni iz liderstva Evropom zato što su odgovorni za Drugi svetski rat. Osim toga, u velikoj meri su doprineli i Prvom svetskom ratu…“ I dodao da svi Nemci, čak i oni koji su nedavno rođeni, snose odgovornost za to da se „užasna nemačka istorija“ nikada više ne ponovi.
U Nemačkoj ovakav glas je veoma, veoma uticajan i nikako nije usamljen. U Srbiji ga niko i ne čuje, a da i ne govorimo da većina srpskih političara misli da Helmut Šmit truća neke obične besmislice, da je sve to nešto bez veze i čini sve da izađe u susret u ispunjavanju svakog, pa i najgoreg i najsurovijeg uslova koji ispostavljaju nemački ministri i parlamentarci. Njihov greh nije samo u tome što nekoga danas bespogovorno slušaju i to pred nama pretvaraju u svoja navodna uverenja, već i u tome što besramno sprovode u delo revanšizam nacija poraženih u svetskim ratovima 20. veka i brutalno vrše reviziju istorije. Mnogi od njih, što bi rekao narod, ne vide dalje od svog nosa, a to proglašavaju istorijskom dalekovidišću koju mi ne razumemo i koje smo mi nedostojni. I hoće da na njihov način „reše“ sve naše istorijske probleme , i da ništa, ama baš ništa, ne ostane „našoj deci“. Sve više sumnjamo da će im, i da će nam, deca na tome biti zahvalna. Deca, inače umeju da budu i neosnovano nezahvalna, ali buduća pokolenja imaće i te kako razloga ne samo za nezahvalnost nego i za bes.
Uoči ovogodišnjeg Vidovdana, u vreme kada su svi u Evropi sem Srba nevini, ostaće nam samo to da međusobno i među nama dodatno određujemo krivce. To su nekada činili, a i sada će to pokušati da čine, najgori među nama, oni kojima je još 1918, Ivo Andrić poručio „Nezvani neka šute“! Posebno su se ustremili, uoči predstojeće Stogodišnjice Velikog rata, na Gavrila Principa čiji je lik na naslovnoj strani ovog Vidovdanskog „Pečata“. Pošto se na Vidovdan uprkos svemu uvek pokaže, vidi i čuje ko je ko i kakav je, onda se jasno mogu čuti i stihovi:

„Živ je Gavro, umro nije dok je Srba i Srbije!“