(Geo)politički aspekt privatizacije „Telekoma“

Kakve bi mogle da budu posledice nesmotrene privatizacije „Telekoma Srbije“ po srpske nacionalne interese?

Srbija već duže od jedne decenije vodi ekonomsku i fiskalnu politiku u duhu opevanog „Mite Bekrije“. Ne živi na osnovu realnih prihoda, odnosno proizvodnje, već preživljava rasprodajući „porodično srebro“ i ostalo nasleđe. I uz to se još nada da će joj na neki volšeban način postati bolje. U skladu sa takvom štetočinskom praksom, sada kada nam, možda i ozbiljnije nego ikada pre, pristiže ceh za plitkoumno ponašanje iz prošlosti, te je u skladu sa tim budžet pred „pucanjem“ – neki su se setili „Telekoma Srbije“. Ta, verovatno jedina naša preostala „zlatna koka“, može solidno da se proda i da se tako „zarađeni“ novac krcka neko vreme. I šta posle toga? Logično pitanje u vezi sa tim postavio je lider SNS-a i potpredsednik Vlade Aleksandar Vučić, rekavši da ako novcem od potencijalne prodaje „Telekoma“ „smirimo socijalne tenzije, šta ćemo da radimo za godinu dana, za dve?“ Potrošićemo ostatke ostataka, a nećemo rešiti nijedan problem, odnosno odložićemo ih za skoru budućnost, kada ćemo biti u gorem položaju nego danas pošto nećemo imati bilo kakve ozbiljne unutrašnje izvore sredstava za njihovo produktivno prevazilaženje.
[restrictedarea]

NACIONALNA KALKULACIJA „Telekom“ je jedna od retkih velikih uspešnih firmi u Srbiji, i to još u vlasništvu naše (neuspešne) države. Štaviše, procene pokazuju da uopšte nisu potrebne ni velike nove investicije kako bi se održala, pa i povećala profitabilnost „Telekoma“, što dugoročno vodi uvećanju njegove vrednosti. Stoga – kako generalno, a tim pre u krizno vreme kada su i cene sličnih kompanija niže nego što su bile ili što će za koju godinu biti – privatizacija „Telekoma“ ima smisla samo ako bi tako dobijeni novac investirali na način koji bi državi doneo još veću korist. No, kako je Vučić konstatovao pre neki dan: „Problem je što nemamo projekte u koje bismo taj novac uložili.“
Da ih bacimo u bunar potrošnje – i to u uslovima prekomerne otvorenosti našeg tržišta, usmerene ka uvoznoj robi, a ne domaćim proizvodima, te preko njih ka našoj nacionalnoj proizvodnji – bilo bi totalno neodgovorno. Sa tim se potpuno slažem. Međutim, eventualna privatizacija „Telekoma“ – čak iako budemo imali ekonomski profitabilne ili nacionalno plodotvorne projekte (kao što bi bio, važniji od bilo čega drugog, dobro razrađen plan demografske konsolidacije Srbije) – u svemu postoji još jedan zanemareni problem. To je (geo)politički i državotvorni aspekt privatizacije „Telekoma“!

SRPSKE TELEKOMUNIKACIONE SPONE U pitanju je srpska državna kompanija od velikog regionalnog značaja, i to na prostoru (geo)politički raskomadanih srpskih zemalja. Uz Srpsku pravoslavnu crkvu, „Telekom“ je jedina naša, to slobodno možemo da kažemo, nacionalna institucija, koja obuhvata većinu Srba na Balkanu! „Telekom Srbije“ poseduje slično preduzeće u Republici Srpskoj, odnosno većinski je vlasnik jedne značajne telekomunikacione kompanije u Crnoj Gori. Uz to, očekuje se da naš „Telekom“, u kontekstu višeslojnog cenkanja sa Prištinom, u predstojećem periodu dobije licencu za mobilnu telefoniju na Kosovu i Metohiji, posle čega bi nesmetano mogao da posluje na celokupnoj teritoriji naše južne pokrajine, sa značajem koji to može da ima i za opstanak (zapošljavanje) našeg naroda i južno od Ibra.
Nesumnjivo iz nacionalnih (a ne prevashodno ekonomskih razloga), uz ozbiljnu podršku države, 2007. godine „Telekom Srbije“ kupio je „Telekom Republike Srpske“ za oko 650 miliona evra (što je bio iznos jednogodišnjeg budžeta RS). Radilo se o sumi koja je neosporno prevazilazila tržišnu cenu telekomunikacione kompanije RS, a koju je tadašnji oficijelni Beograd namerno upumpao u zapadnu srpsku državu. Time je znatno povećao njenu ekonomsku vitalnost, i samim tim sposobnost zvanične Banjaluke da se bori za interese srpskog entiteta BiH, što je pogotovo bilo važno u vremenu kada je pred njim stajala odsudna bitka za opstanak na dejtonskim principima.
Iz nje je, umnogome i na osnovu pomenute finansijske pomoći iz Srbije, RS izašla kao pobednik, što ne znači da se pritisci sračunati na centralizaciju BiH neće ponovo aktivirati. A efekti privatizacije „Telekoma“ RS bili bi i kompleksniji – odnosno odrazili bi se i na ekonomske tokove i time dugoročno jačanje kapaciteta RS da se bori za svoje mesto pod (geo)političkim suncem – da je novac od njegove prodaje pametnije potrošen i da vrh sadašnje vlasti u Banjaluci nije tesno povezan sa beogradskom žutom oligarhijom, usled čega je iz tamošnjeg ogranka (sve)srpskog telekomunikacionog konzorcijuma, kako se osnovano tvrdi, donedavno ogroman novac izvlačen i na privatno-partijske račune prebacivan, preko firmi povezanih sa D. Đilasom.

PREPREKA DUKLJANIZACIJI To je važan problem koji nam ukazuje koliko je patriotizam porozan ako nije utemeljen na valjanim sistemskim osnovama, te da i dobre namere političara mogu da padnu u vodu zbog toga što ih egoizam navodi da generišu korupciju i kriminal koji nagrizaju, pa i parališu državu. No, da se sada time ne bavimo opširnije pošto nam je primarna tema geopolitički značaj „Telekoma“, a ne raskorak između patriotskih namera i ogrezlosti u sistemske zloupotrebe, koje umnogome obesmišljavaju prvo. Uostalom, čak i uz velike zloupotrebe npr. u „Telekomu“ RS, ne bi trebalo čak ni reći da je mnogo bolje za srpsku stvar da je on povezan sa „Telekomom Srbije“, nego da od njega bude odvojen.
Kako su Latini govorili: „Zloupotreba ne ukida upotrebu.“ Trebalo bi reformisati „Telekom Srbije“, odnosno njegove ogranke, tako da budu kako efikasniji, tako i na druge načine u većoj meri u nacionalnoj funkciji, ali nikako ne smemo da rizikujemo rasparčavanje te (sve)srpske kompanije. A u svetlu sagledavanja njene državotvorne i nacionalne uloge, trebalo bi reći i to da je iste 2007. godine „Telekom Srbije“ u partnerstvu sa jednom holandskom firmom osnovala ogranak u Crnoj Gori, koji je u narednom periodu dodatno povećao svoj značaj tako što je iz početne sfere mobilne telefonije ušao i u oblast pružanja usluga iz domena fiksne telefonije i Interneta.
U tim već kompleksnim okvirima, ono što je za nas posebno bitno da naglasimo, to je da je kompanija o kojoj se radi, tj. „M:tel Crna Gora“, jedna od retkih firmi u nekadašnjoj „srpskoj Sparti“ u kojoj Srbi mogu da dobiju solidno plaćeno radno mesto. S obzirom na to da se u Crnoj Gori od 1945. godine, sa kulminacijom tog procesa pre desetak godina, fazno stvara veštačka nacija, tzv. etničko crnogorstvo nužno ima socijalni karakter. Zasnovano je na jednom specifičnom vidu moralne korupcije, kao što je nekada bilo tzv. turčenje. Drugim rečima, ko se izjasni da je po nacionalnosti ono što i sam zna da nije, dobija razne privilegije. Ko ostane ono što su mu bili preci, taj se suočava sa podmetanjem raznih klipova. „M:tel Crna Gora“ je jedina relativno velika i prestižna firma koja donekle remeti takve antisrpske kombinacije.

ZLOUPOTREBA EKONOMIJE O svemu što je rečeno o „Telekomu Srbije“ i njegovim firmama-ćerkama u RS i Crnoj Gori, moramo da vodimo računa kada čak i samo pomišljamo na privatizaciju te kompanije. Neki novi, razume se strani vlasnici, iz ekonomskih ili (geo)političkih razloga, realno bi mogli da raskomadaju „Telekom Srbije“, odnosno da prodaju ili čak i bez toga odvoje od Beograda njegove ogranke u zapadnoj, kao i brdsko-primorskoj, tj. jugozapadnoj srpskoj zemlji. Štaviše, da stvari budu i gore, ni to ne moraju da urade. Dovoljno je da u Crnoj Gori kontrolu nad tamošnjom srpskom telekomunikacionom firmom potpuno povere gorljivim zagovornicima politike Mila Đukanovića, a da u RS na čelo „Telekoma“ postave one koji bi na razne načine radili u prilog izvesne centralizacije BiH.
Nažalost, sve to bi u nekoj blažoj formi moglo da se desi i bez (ili pre) privatizacije, ako oficijelni Beograd ne shvati (geo)politički značaj „Telekoma“, pa podlegne stranim pritiscima koji u interesu Sarajeva i Podgorice mogu da budu fokusirani i na tu, jedinu ozbiljnu, (sve)srpsku kompaniju u vlasništvu države Srbije. Verujem da se to neće desiti, ali se iskreno plašim kakve, po naš narod, mogu da budu posredne posledice privatizacije „Telekoma Srbije“. Jer, neka se niko ne zavarava, priča o nezavisnosti biznisa od politike na Zapadu, obična je bajka! Tamošnje kompanije će raditi i već rade šta im njihove vlade nalože, a njima svakako nije cilj da Srbija ima bilo kakve poluge moći kojima već sada može da se bori protiv erozije Srpstva, odnosno da na osnovu njih mnogo radikalnije deluje kada okolnosti za to i u našem okruženju budu pogodnije.

PRAVO VETA Iz svega rečenog proizlazi da „Telekom Srbije“ – i da nije u pitanju uspešna i perspektivna kompanija, i da uistinu imamo konjunkturne projekte u koje bismo mogli da uložimo novac – ne bismo smeli da čisto komercijalno prodamo kompanijama iz zemalja koje nemaju po nas povoljne (geo)političke vizije Balkana. Uostalom, i da bilo kome drugom prodamo „Telekom Srbije“, nikada se ne zna u čije ruke će doći u sledećoj fazi. Čak i ruski kapital, ostavljen sam sebi, rukovodi se profitnim (uključujući i one špekulativne), a ne geopolitičkim motivima. Stoga, ako iz nekog razloga privatizacija „Telekoma“ i realno dođe na dnevni red, država Srbije ne samo da bi trebalo, već i mora da zadrži većinski paket u toj kompaniji ili – što je realnije ako dođe do privatizacije, pošto je nesumnjivo da će potencijalni investitori insistirati na kupovini 51 odsto akcija – bar sebi obezbedi pravo veta u vezi sa nekim precizno definisanim pitanjima od nacionalnog značaja.
Takvo pitanje je svakako mogućnost prodaje ogranka „Telekoma Srbije“ u RS i Crnoj Gori. Sa ekonomskog stanovišta tako nešto ne bi trebalo ni da se postavi pošto se radi o profitabilnim firmama (koje dodatno mogu da budu unapređene umanjivanjem prostora za razne vidove zloupotreba), ali politika je često iznad ekonomije. Otuda, uz zadržavanje izvesnog (nužno respektabilnog) dela akcija i uz odgovarajuću pravnu stranu mogućeg privatizacionog aranžmana – da ne bi dočekali po nas nepovoljno komadanje „Telekoma“ ili antisrpske zloupotrebe njegovih firmi u RS i Crnoj Gori – Srbija mora da zadrži nesporno pravo da blokira pokušaje njihove prodaje ili imenovanja nepodobnog menadžmenta. No, i da bi to imalo smisla, Beograd mora mnogo aktivnije da se bavi srpskim pitanjem u regionu, a ne da se dogodi da ga radi evropskih integracija ili saradnje sa susedima, malo pomalo, zanemari.
Srbija je, i po Ustavu, i po svojoj (svakako marginalizovanoj) istorijskoj misiji, matična država srpskog naroda, te je dužna da u skladu sa tim postupa. Njen nacionalni interes je i interes Srpstva u celini! Ko se time ne rukovodi, nije mu stalo ni do same Srbije. Toliko o mogućoj privatizaciji „Telekoma Srbije“ za koju se – osim ako na osnovu nje ne bi bio stvoren npr. „Fond demografskog spasa“ ili nešto od, ako je to uopšte moguće, gotovo isto toliko važnog nacionalnog interesa – nadam da neće biti realizovana!
[/restrictedarea]