Značenje sećanja

Piše DRAGAN HAMOVIĆ

Kako prespojiti zavičaj i pesnika ontološke bezavičajnosti? Sam se Dis pomirio sa širim zavičajem, otadžbinom Srbijom, onih godina trijumfalnog stradanja, prilažući saučesničke patriotske stihove i druga delanja – a pored njegove „sjajne zvezde“ Tinke i pored dva njihova „cveta iz četiri rata“ prvobitna tamnica mu je zasvetlela kao dom

I tamnica može postati dom – pod uslovom da tamnujemo među svojima. U tamnici, u tesnoti i nevolji, nekako jasnije, određenije budemo svoji – u svome dosuđenom prostoru i zadatku. A prisustvujemo razdoblju ubrzanog brisanja i razgradnje, iskopavanja postojanih temelja i kidanja jakih veza unutar zajednice s kojom delimo bitna, utemeljujuća sećanja. I da nas neko upita zarad čega u tome saučestvujemo, teško da bismo, prepušteni globalnoj struji, iznašli pametan, a kamoli oslobađajući odgovor. A na pitanje čemu sećanje?, savremena misao odgovara nešto što smo oduvek zapravo znali. Sećanje služi da nas podseti, prosto rečeno, da stvarnost nema samo jednu dimenziju, kakvu svakodnevno vidimo i trošimo. „Što je sadašnjost katastrofičnija i nesagledivija, sećanje na istoriju je spasonosnije, a njena logika baca svetlo na tamu“, veli nemački egiptolog i kulturolog Jan Asman – a mogao je da kaže i ma ko drugi, lako bismo se s ovim složili, i kada govorimo o intimnoj, kao i kolektivnoj istoriji.

POTVRDA U IDENTITETU Svako dođe do mesta i časa kada, ne znajući kuda dalje, neizbežno pogled usmerava na vreme proteklo. Ovde prizvani Asman objašnjava obuhvatnije značenje toga spasonosnog pogleda u prošlo: „Sećanjem na svoju istoriju i predočavanjem fundirajućih figura sećanja, grupa se potvrđuje u svom identitetu. To nije identitet svakodnevice. U kolektivnom identitetu ima nečeg svečanog, nečeg što se razlikuje od svakodnevnog. On je, na neki način, ‚veći od života‘, prekoračuje horizont svakodnevnog, on je predmet ceremonijalnih, a ne svakodnevnih komunikacija.“ Po analogiji: što važi za kolektiv, najuži i najširi, važi i za pojedinca. Težimo da nam dani budu nesvakidašnji, praznični dakle, da nam se životni okviri razmaknu. I ne znamo ko smo, još manje kuda tečemo, dok ne pogledamo za sobom. Takvu potrebu naročito svedoči poezija i njeni akteri, svesni da su vreme prošlo i vreme sadašnje sadržani u vremenu budućem – po rečima slavnog pesnika i modernog mislioca tradicije.
Tako su i javne svečanosti sećanja bitnije nego što nam se katkada čini, računajući da ubrzo prođu i kako iza njih ne ostaje ništa. Ali, drugačije gledano, svečanosti sećanja, ritmičnim ponavljanjem, udaraju takt našem životu i godišnjem krugu u čijem se optoku odvija svačiji život, pa i život zajednice. Oko „fundirajućih figura sećanja“ sabirci budu zbir, zajednica može da postane jedno, legitimiše se šta jeste i kuda smera.
Zanimljivo je sagledati rečeno pitanje upravo na primeru Čačka i Disa. Pre nekoliko godina, Olivera Nedeljković, pesnikinja na radu u biblioteci, skreće pažnju čitaocima godišnjaka „Disovo proleće“ na davni članak Branka V. Radičevića („Bog roštilj i pesnik Dis“) iz 1955. godine. Taj članak je, naime, gorki i jetki pamflet protiv zavičajnog nehata i nemara, a ispisuje ga potonji „duhovni utemeljivač“ manifestacije „Disovo proleće“. Posredujući sećanje svoje majke Kosare na tihog i bojažljivog dečaka Vladu iz čačanske Palilule – za kojim su obesni dečaci vikali „Vlada, misirska baba!“ – Radičević već tada uveliko priprema, koncepcijski podlaže „Disovo proleće“, koje će formalno i otvoriti 1964. godine, programskim slovom pred Disovom bistom. Vraćajući ime pesnika iz nesećanja u sećanje sredine u koju je pao „sa nimalo znanja i bez svoje volje“, rečiti predvodnik silnog i samosvojnog poratnog čačanskog pesničkog talasa, preduzeo je da kultiviše zapušteni i obezličeni rodni prostor – ma da bi se i njegov naraštaj u svome gradu duhovno skućio. Ali, bilo je potrebno da zavičajni grad ponajpre prigrli k sebi nesrećnog i odgurnutog velikog pesnika „zlatnog doba srpskog pesništva“ i time postane utoliko veći od svoje uobičajene veličine. Bila je to znatna pobeda nad inercijom provincije koja nije imala razloga da to bude – pored tolikih pređašnjih, ali i nadolazećih izvrsnih stvaralačkih izdanaka.

[restrictedarea]

 
I sama sintagma „Disovo proleće“ predstavlja darovit potomački pesnički izum, pomeranje ustaljene tačke gledišta. „Bpaća se u svoje Proleće“, govorio je Branko V. Radičević na početku prvog Disovog „zakasnelog“ proleća. „To je najveće priznanje pesniku utopljenih duša. I sunčan glas u grobljansko zadušničkoj interpretaciji njegovog dela“ – dodade govornik četrdeset i sedmog proleća otkad je pesnik nestao u svojoj plavoj grobnici. Novo lirsko pokolenje skida sa prethodnika mračni pečat kojim je njegov lik bio zapečaćen u svesti savremenika i zemljaka, povlašćujući Disovu ozarujuću sliku iz daljine slućenog proleća u Srbiji, u koje nikada neće stići, među svoje. „Zavičaj se odužio pesniku za neveselo detinjstvo“, izreče tada Branko, imajući jamačno na umu prizor iz navedenog sećanja svoje majke. Zavičaj mu se odužuje već pola veka i dug se ne smanjuje.

U GOSTIMA KOD – DISA Kako prespojiti zavičaj i pesnika ontološke bezavičajnosti? Sam se Dis pomirio sa širim zavičajem, otadžbinom Srbijom, onih godina trijumfalnog stradanja, prilažući saučesničke patriotske stihove i druga delanja – a pored njegove „sjajne zvezde“ Tinke i pored dva njihova „cveta iz četiri rata“ prvobitna tamnica mu je zasvetlela kao dom. Nije dospeo da mu se vrati i još uvek se vraća.
A kako je Branko V. Radičević, neponovljivi zavičajnik – koji je bezavičajnog Disa vratio zavičaju i neosetljivi zavičaj usmerio na Disa – sažeo svoju misao o zavičaju? To je bilo 1976. kad je i sam u svome gradu prihvatio ulogu gosta, Disovog gosta: „Zavičaj je koncentrat sveta. Uz to – posebna boja. I karakterna crta. Moj zavičaj je, za mene, zavičajniji od svih zavičaja na svetu. Nikada ga ne bih menjao. Zavičaj je najviša tačka sveta. Kad se čovek tamo ispenje, kada sa te, razumne, visine pogleda oko sebe, osetiće sigurnost i stvaralački mir. I shvatiće, lako, kakve su mu snage, šta može i koliko može da učini za ovaj svekoliki uznemireni svet. A nešto mora da učini. Pesnik to mora.“
Koliko god nas odmah Branko ubedio, naselio u svoju misao o zavičaju, tako nas čačansko čudo po imenu Brana Petrović – prvi dobitnik pozno ustanovljene „Disove nagrade“ (1999) – malo više disovski, naprečac ubedi u sasvim suprotno: „Pesnik je svuda (ontološki) stranac, ali nigde tako bolno bez ostatka, kao u zavičaju.“ Obojica svojim iskustvom garantuju za verodostojnost svojih stavova.
Svi koji su dolazili Disu u goste, bili su u prilici da preberu sopstveno pesničko iskustvo, ali i da se odrede prema Disu, mističnom domaćinu, koji ih ničim koruptivnim nije mogao obavezati. Svako je čitao i, legitimno, kod Disa prepoznavao i učitavao svoja značenja. U dugom nizu pohvala širokog zamaha, izdvajamo iz razgovora sa gostujućim pesnicima onu Matićevu konkretnu, kad stih „Ne javlja mi se. A ima kad“ ističe kao primer lepote i sintetičnosti našeg jezika: „Da li se išta može kraće reći; i ja pitam ove strance, hajde prevedite mi to francuski, engleski, nekim drugim jezikom; tako kratko, tako jezgrovito i tako jednostavno…“ S druge strane, tri decenije posle Matića, Radmila Lazić iste stihove uzgred ocenjuje kao „krajnje trivijalne, pa čak i novokomponovane“. Sudovi o poeziji uslovljeni su mnogo čime, razume se. S druge strane, ostareli Crnjanski – koji u jednom radio dokumentu posle povratka u zemlju nalazi tople, razumevajuće reči za Disa, navodeći naizust njegove rodoljubive stihove iz pesme „Spomenik“ – novinaru „Čačanskog glasa“ ne progovara skoro ništa o njemu – ali zato zdušno afirmiše bistre i požrtvovane čačanske ustaničke vojvode, ističe njihov odgovorni odnos prema teško zadobijenim topovima: „Znači, tolika je bila svest tih običnih seljaka, bez artiljerije nema ništa. Uzalud junaštvo, uzalud sve drugo. Rajić je na topovima ostao mrtav.“ (Pitamo se: koliko je ovo zapažanje refleks rada na građi za nenapisane „Seobe“ o epohi ustanaka?)
Pesme kao obredi i svečanosti unutarnje i lične, drugim rečima, potražuju i spoljne, kolektivne oblike predstavljanja. Poeziji se ćutke odaziva naša primljiva, sebi dovoljna čitalačka svest, ali pesma jednako hoće i da odjekuje u javnim ritualima zajednice bliskih i zbliženih, kao na obredno-ritualnim počecima. I zajednička tamnica se tako pretvara u zajednički dom i praznik.

Besede o pesniku i pesništvu

O Disovoj poeziji su, u Čačku, svoja umna izjašnjenja izložili najvrsniji i naši pesnici esejisti, kao što su Miodrag Pavlović, Milovan Danojlić ili Milosav Tešić. Iz svoga, uvek blago iskošenog ugla, o zbirci „Mi čekamo Cara“ za „Disovo proleće“ ostavlja zapis i Miroslav Maksimović. Što je „Disovo proleće“ tokom godina zrevalo, to su opseg i vrednost, književna i dokumentarna, njegove pisane ostavštine narastali, naročito otkad prigodnu Plaketu „Gost Disovog proleća“ zamenjuje institut „Disove nagrade“. Stranice „Disovog proleća“ bile su svakogodišnja poetička ispovedaonica izabranih pesnika, koji su imali šta da izreknu „u Disovoj kući“ – kako je svoju besedu bio naslovio Božidar Timotijević. Bacanje svetla na lične fundirajuće slike i sećanja, književni vidokrug i odnos prema tradiciji oličenoj i u Disu, važna su svedočanstva što ih je, zabeležena i sačuvana, privredilo „Disovo proleće“ za istoriju našeg pesništva.
Za pet decenija trajanja manifestacije, posebno markiran punkt predstavlja Disova bista pokraj Gospodar-Jovanovog konaka, gde su pesnici, stariji i mlađi, ali i drugi govornici, donosili svoja „slova o poeziji“, u okviru jednog od početka utvrđenog profanog obreda. „Život nam se može činiti kao niz, manje-više nepovezanih, slika čiji smo posmatrači, ali i glumci u njima, glumci tek malo ili nimalo svesni svoje uloge“ – izgovorio je 1994. kraj biste rođenog brata svoga dede prozaist Radoslav Petković, ukazujući na dublji smisao čina kulture sećanja u kojem sudeluje, pripisujući istovetni smisao i samoj poeziji: „Odatle naša potreba za svečanošću, za obredom, jer svaki obred je pokušaj uspostavljanja celine Bića i smisla, tačnije traganja za onim što taj smisao uspostavlja. Naravno, poseban je način na koji, svojim obrednim karakterom, to čini poezija.“

[/restrictedarea]