Za odgovornosti pred precima, savremenicima i potomcima

Poslanička grupa Demokratske stranke Srbije i narodni poslanici Miodrag Nikolić, Borislav Pelević, Marjan Rističević i Nikola Tulimirović podneli su Ustavnom sudu Republike Srbije Predlog za ocenu ustavnosti parafiranog „Prvog sporazuma o principima koji reguliše normalizaciju odnosa“ između Vlade Republike Srbije i Vlade samozvane države kosovskih Albanaca

USTAVNOM SUDU REPUBLIKE SRBIJE BEOGRAD

Sa dubokom zabrinutošću za državno i nacionalno jedinstvo i teritorijalni integritet Republike Srbije i osećanjem preko potrebne odgovornosti pred precima, savremenicima i potomcima, a na osnovu člana 168 stava 1 Ustava Republike Srbije, u svojstvu ovlašćenog predlagača, podnosimo sledeći

PREDLOG ZA OCENU USTAVNOSTI I ZAKONITOSTI PARAFIRANOG „PRVOG SPORAZUMA O PRINCIPIMA KOJI REGULIŠU NORMALIZACIJU ODNOSA“ IZMEĐU VLADE REPUBLIKE SRBIJE I VLADE SAMOZVANE DRŽAVE KOSMETSKIH ALBANACA

„Prvi sporazum o principima koji regulišu normalizaciju odnosa“ (u daljem tekstu: Sporazum), koji je predstavljao integralni deo izveštaja Vlade Republike Srbije, koji je ona podnela Narodnoj skupštini, sadrži brojne formalne i supstancijalne mane, koje dovode u pitanje njegovu ustavnost i zakonitost.
Manjkavosti forme Sporazuma i providno dovijanje njegovih potpisnika
Na samom kraju ovog Sporazuma, koji je Vlada Republike Srbije predočila Narodnoj Skupštini, navodi se da su ga 19. aprila 2013. godine u Briselu parafirali predsednik Vlade Republike Srbije Ivica Dačić i Visoka predstavnica Evropske unije za spoljnu bezbednost i politiku (trebalo je: spoljnu politiku i bezbednost) Ketrin Ešton, dok se na kraju izvornog teksta ovog Sporazuma na engleskom nalaze parafi (inicijali) Ketrin Ešton i Ivice Dačića, ispisani latinicom. Time manje upućeni neizbežno stiču utisak da je Vlada Republike Srbije zaključila međunarodni ugovor sa Evropskom unijom koji je predstavljala Ketrin Ešton. Jer, zašto bi se na kraju tog Sporazuma jedan ispod drugog nalazili parafi samo Ketrin Ešton i Ivice Dačića.
Po našem sudu, to je učinjeno da bi se u samom Sporazumu izbeglo tačno označavanje druge strane ugovornice, a to je Vlada Republike Kosova, kako se u svetu, pa i u ovim pregovorima u Briselu predstavlja samozvana država kosmetskih Albanaca. Doduše, u izveštaju Vlade Republike Srbije, koji je dostavljen Narodnoj skupštini, druga ugovaračka strana se označava kao „Privremene institucije samouprave u Prištini“. Ali to ne piše u samom Sporazumu.
Na osnovu ovih dovijanja prosuđujemo da je ovaj Sporazum zaključen u jednoj starijoj, danas izobičajenoj,takozvanoj bilateralnoj formi međunarodnog ugovora. Svaka strana ponaosob (Ivica Dačić kao predsednik Vlade Republike Srbije i Hašim Tači kao predsednik Vlade Republike Kosova, to jest vlade samozvane države kosmetskih Albanaca) parafirala je istovetan tekst Sporazuma na engleskom jeziku. Na prvom tekstu nalaze se parafi Ketrin Ešton i Ivice Dačića, a na drugom Ketrin Ešton i Hašima Tačija. Kada oba ova teksta prihvate i potvrde narodne skupštine Republike Srbije i Republike Kosova, to jest samozvane države kosmetskih Albanaca, smatraće se da je ovaj međunarodni ugovor zaključen.
Ova bilateralna forma međunarodnog ugovora praktikovana je, koliko je to nama poznato, sve do XIX veka. Tako je prvi moderni međunarodni ugovor o uspostavljanju Vestfalskog mira 1648. godine zaključen razmenom istovetnih pisama na latinskom između švedskog kralja, nemačkog cara i francuskog kralja. A takozvana Austro-ugarska nagodba (Ausgleich) iz 1867. godine, kojom je uspostavljena realna unija Austrije i Ugarske, poznatija kao Austro-Ugarska, zaključen je tako što su austrijski i ugarski parlament doneli istovetne zakonske članke.
Upravo na taj način zaključen je i sporazum koji su parafirali Ivica Dačić i Hašim Tači. To je, po našem sudu učinjeno da bi se pred srpskom javnošću prikrio zvaničan naziv druge strane ugovornice – Republike Kosova s kojom je sklopljen međunarodni ugovor. Pri tom se računalo s tim da su negdašnja srpska i skorašnja jugoslovenska javnost navikle na savremenu formu međudržavnog ugovora, koja podrazumeva samo jedan akt na kojem se nalaze potpisi obeju strana ugovornica, pa da neće primetiti da je ovaj Sporazum pravi međunarodni ugovor, zaključen između dveju suverenih i nezavisnih država. Nevolja onih koji su takvoj bilateralnoj formi pribegli jeste, međutim, u tome što upravo takva forma pojačava međunarodnopravni karakter zaključenog ugovora, budući da se ona koristila samo prilikom zaključivanja međudržavnog ugovora, dok se svi ostali i javnopravni i privatnopravni ugovori sklapaju u danas uobičajnoj i jedino očekivanoj formi jednog akta sa potpisima pri dnu dveju ili više strana ugovornica.
Pored ovog dovijanja, inače neprimerenog najvišim zvaničnicima koji zastupaju srpsku državu i srpski narod, ovom Sporazumu su svojstvene i dve formalne mane koje dovode u pitanje njegovu ustavnost i zakonitost.

Ustavnopravno nepostojeća strana ugovornica

Ovaj Sporazum Republika Srbija je zaključila sa samozvanom državom kosmetskih Albanaca, takozvanom Republikom Kosovom, koja sa stanovišta važećeg Ustava Republike Srbije ne postoji. Naš Ustav jedino poznaje i priznaje Autonomnu Pokrajinu Kosovo i Metohiju koja se pominje ne samo u preambuli nego i u članu 182 stavu 2, pa se jedino s njom mogao zaključiti nekakav ugovor, recimo o davanju zajma ili izgradnji mosta preko Ibra. Otuda je zaključivanje međunarodnog ugovora sa državnom tvorevinom koja se predstavlja kao Republika Kosovo, protivustavno. A da je ta druga strana ugovornica država potvrđuje i tačka 14 ovog Sporazuma koja glasi: „Dogovoreno je da nijedna strana neće blokirati ili podsticati druge da blokiraju napredak druge strane na njenom putu ka EU.“ Kako su shodno konstitutivnim aktima EU, u ovu zajednicu primane samo suverene i nezavisne države, a ne federalne jedinice, pokrajine, departmani ili regioni, savršeno je jasno da se na tom putu ka EU nalaze dve suverene i nezavisne države – Republika Srbija i Republika Kosovo. Stoga je parafiranjem ovog Sporazuma i njegovim političkim potvrđivanjem od strane Vlade i Narodne skupštine, Republika Srbija i de iure priznala samozvanu državu kosmetskih Albanaca kao suverenu i nezavisnu državu. A ako takva država može, po priznanju naših najviših državnih organa, biti članica EU, ona može biti i članica Ujedinjenih nacija.

Protivustavna forma prihvatanja i potvrđivanja ovog Sporazuma

Dana 22. aprila 2013. godine ovaj Sporazum je prihvatila i potvrdila Vlada Republike Srbije, što je mogao biti samo politički akt, pošto shodno članu 123 Ustava Vlada nije ovlašćena da potvrđuje međunarodne ugovore. Četiri dana kasnije, 26. aprila 2013. godine, Narodna skupština je prihvatanjem izveštaja Vlade faktički prihvatila i ovaj Sporazum koji je bio integralni deo ovog izveštaja. To, međutim, nije bilo pravno valjano prihvatanje i potvrđivanje ovog međunarodnog ugovora. Imajući na umu njegovu sadržinu, o čemu će kasnije biti reči, ovaj Sporazum Narodna skupština je, shodno članu 8 stavu 2 Ustava, jedino mogla potvrditi po postupku predviđenom za promenu Ustava, odnosno prema članu 182 stavu 2 Ustava posebnim zakonom koji se donosi po postupku predviđenom za promenu Ustava. Kako nije tako postupljeno, ovaj Sporazum je protivustavan, a time ništavan i pravno nepostojeći.
Pored ovih formalnih ovom Sporazumu su svojstvene i sledeće supstancijalne mane koje takođe dovode u pitanje njegovu ustavnost i zakonitost.

Primena zakona i ustava ustavnopravno nepostojeće države „Republika Kosovo“

U sledećim odredbama navode se kao važeće pravo na teritoriji naše Autonomne Pokrajine Kosovo i Metohija zakoni i ustav samozvane države kosmetskih Albanaca:
– „merodavno pravo i ustavno pravo“ u tački 2;
– „kosovski zakon“ u tački 4 i
– „kosovski zakon“ u tački 11.
Naš Ustav ne poznaje i ne priznaje nikakve kosovske zakone i kosovski ustav koji bi se mogli primenjivati na teritoriji Republike Srbije. Stoga su ove odredbe protivustavne.

Delegiranje dodatne nadležnosti opštinama od strane centralnih vlasti samozvane države kosmetskih Albanaca

Tačkom 5 ovog Sporazuma utvrđuje se da centralne vlasti (Republike Kosova) mogu zajednici srpskih opština delegirati dodatne nadležnosti. Shodno članu 190 našeg Ustava opštine vrše samo one nadležnosti koje utvrđuju Ustav i zakoni, tako da niko drugi, pa ni kosmetske centralne vlasti ne mogu delegirati opštinama nikave dodatne nadležnosti. Stoga je tačka 5 ovog Sporazuma protivustavna.

Uređivanje policije zakonom i drugim propisima samozvane države kosmetskih Albanaca

Tačkom 7 ovog Sporazuma utvrđuje se da će na Kosovu postojati jedinstvene policijske snage koje se zovu Kosovska policija, te da će sva policija na severu Kosova biti integrisana u okvir Kosovske policije, dok se tačkom 9 određuje regionalni komandant policije za četiri opštine na severu Kosova, način njegovog imenovanja, etnički sastav policije na severu Kosova, kao i još jedan regionalni komandant policije za opštine južna Mitrovica, Srbica i Vučitrn. Prema članu 97 tački 4 Ustava, odbrana i bezbednost Republike Srbije su u isključivoj nadležnosti Republike Srbije kao takve, što znači da se vojska i policija, kao činioci državne bezbednosti, mogu uređivati isključivo opštim aktima Narodne skupštine, to jest Ustavom i zakonima, dok pokrajine i opštine nisu nadležne da na bilo koji način uređuju policiju, tako da uopšte ne može biti reči o nekakvoj Kosovskoj policiji. Stoga su tačke 7 i 9 ovog Sporazuma protivustavne.

Uređivanje sudova na Kosovu i Metohiji

Presuđivanje u krivičnim i građanskim sporovima je oduvek bilo par excellence državna funkcija kao takva. Tako je po Ustavu Republike Srbije, koji članom 143 stavom 2 utvrđuje da se osnivanje, organizacija, nadležnost, uređenje i sastav sudova uređuju zakonom, što znači isključivo zakonom. Tome nasuprot, ovim Sporazumom, koji nije ni ustav, ni zakon osniva se odeljenje Apelacionog suda u Prištini koje će u severnoj Mitrovici imati stalnu kancelariju, s tim da će svako veće pomenutog odeljenja biti sastavljeno od većine sudija kosovskih Srba. Jedva da bi trebalo reći da taj Apelacioni sud u Prištini nije konstituisan zakonom Republike Srbije nego zakonom samozvane države kosmetskih Albanaca, i da neće presuđivati po srpskim zakonima nego po zakonima te samozvane države, čak i kada sudeće veće čini većina sudija kosovskih Srba. Sve su to razlozi zbog kojih je tačka 10 ovog Sporazuma protivustavna.

Održavanje opštinskih izbora po kosovskom zakonu

Tačkom 11 ovog Sporazuma utvrđuje se da će se 2013. godine opštinski izbori u severnim opštinama (misli se na severnu Mitrovicu, Zvečan, Zubin Potok i Leposavić) organizovati u skladu sa kosovskim zakonom, to jest izbornim zakonom samozvane države kosmetskih Albanaca. Ova odredba je protivna članu 97 tački 3 Ustava kojom se utvrđuje da Republika Srbija uređuje sistem lokalne samouprave, što uključuje osnivanje i ukidanje opština zakonom (član 189 stav 1 Ustava), utvrđivanje njihove nadležnosti (član 190 Ustava) i izbor opštinskih organa na osnovu izbornog zakona koji donosi Narodna skupština Republike Srbije.

Izdvajanje Kosova i Metohije iz ustavnog i pravnog poretka Republike Srbije

Dobro je poznato da je ustavni položaj Kosova i Metohije uređen sledećim odredbama važećeg Ustava:
Preambulom po kojoj je Pokrajina Kosovo i Metohija sastavni deo teritorije Srbije, te da ima položaj suštinske autonomije u okviru suverene države Srbije i da iz takvog položaja Pokrajine Kosovo i Metohija slede ustavne obaveze svih državnih organa da zastupaju i štite državne interese Srbije na Kosovu i Metohiji u svim unutrašnjim i spoljnim političkim odnosima;
Članom 114 stavom 3 kojim se prilikom polaganja zakletve predsednik Republike obavezuje da će sve svoje snage posvetiti očuvanju suverenosti i celine teritorije Republike Srbije, uključujući i Kosovo i Metohiju kao njen sastavni deo i Članom 182 stavom 2 kojim se utvrđuje da Republika Srbija ima Autonomnu Pokrajinu Vojvodinu i Autonomnu Pokrajinu Kosovo i Metohiju, a da će se suštinska autonomija ove potonje urediti posebnim zakonom koji se donosi po postupku predviđenom za promenu Ustava.
To samo znači da bi novi položaj Pokrajine Kosovo i Metohija, koji bi se kao suštinska autonomija razlikovao od položaja Autonomne Pokrajine Vojvodine, jedino mogao urediti ustavnim zakonom koji bi bio donet po postupku predviđenom za promenu Ustava (član 203 stav 7 koji uključuje republički referendum radi potvrđivanja). Kako ovaj zakon nije donet, to samo znači da je ovaj Sporazum u celini protivustavan, a time ništavan i nepostojeći pravni akt.

Odricanje od Kosova i Metohije i njihovo prepuštanje samozvanoj državi kosmetskih Albanaca

Držeći se usmenog narodnog predanja da jedna zemlja ne može imati dva gospodara, naši pregovarači u Briselu su izgleda zaključili da Kosovom i Metohijom ne mogu istovremeno uprvljati i vlada u Beogradu i vlada u Prištini. Zato su zarad obezbeđenja datuma za otpočinjanje pregovora o ulasku Srbije u EU ukinuli i poslednje ostatke državnosti na severu Kosova i celokupnu teitoriju Kosova i Metohije prepustili i predali samozvanoj državi kosmetskih Albanaca. Time su pogazili Ustav Republike Srbije, a naročito član 8 stav 2 po kojem su granice Republike Srbije nepovredive, te da se jedino mogu menjati po postupku predviđenom za promenu Ustava.

Prisiljavanje državljana Srbije i naših sunarodnika da prihvate državljanstvo samozvane države kosmetskih Albanaca

Iako je opšte poznato da naši državljani i sunarodnici na Kosovu i Metohiji ne samo da ne prihvataju samozvanu državu kosmetskih Albanaca nego je smatraju neprijateljskom, ovim Sporazumom se svi oni koji kao policajci, sudije i opštinski činovnici i zvaničnici hoće i dalje da primaju državnu platu i od toga izdržavaju svoje porodice, ucenjuju i prisiljavaju da prime državljanstvo ove samozvane države. Jer, zašto bi Albanci bilo kome davali platu iz državnog budžeta ako nije njihov državljanin? A i da ne pominjemo lične isprave, saobraćajne i vozačke dozvole, koje se u načelu ne mogu dobiti bez upisa u knjigu kosmetskih državljana. Jedva da bi trebalo reći da se ovakvom prisilom i ucenom narušavaju elementarne ljudske slobode i prava zajemčena Ustavom Republike Srbije.
Kako bi primena ovog Sporazuma do donošenja konačne odluke Ustavnog suda nanela nepopravljivu štetu i teško narušila državne i nacionalne interese Republike Srbije, predlažemo da na osnovu člana 168 stava 4 Ustava Ustavni sud do donošenja svoje konačne odluke obustavi izvršenje sledećih pojedinačnih akata:
– zvanično potpisivanje ovog Sporazuma od strane predsednika Vlade ili njenog ovlašćenog zastupnika;
– dalje pregovaranje u Briselu o „planu za implementaciju“ ovog Sporazuma;
– bilo kojeg pojedinačnog akta kojim bi se menjao status preostalih državnih institucija Republike Srbije na severu Kosova i
– bilo kojeg pojedinačnog akta kojim bi se na bilo koji način ovaj Sporazum praktično primenjivao.

U Beogradu, 8. maja 2013. godine