VLAST I NAŠA CRKVA

Piše Milorad Vučelić

Od vremena u kojima je „otac naše demokratije“ jahao popa nije bilo goreg odnosa vlasti prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi i njenim velikodostojnicima. Već mesecima se vodi žestoka kampanja protiv naše Crkve. U tom zajedničkom zločinačkom poduhvatu vodeću ulogu ima dnevni list „Blic“ koji umnogome podseća na službeni glasnik stranih obaveštajnih službi i otpadaka nekadašnjih organa jugoslovenske bezbednosti. I to krajnje neskriveno. U stopu ih prati, a ponekad i isprednjači dnevnik „Danas“. Sve to je začinjeno dostavama nekih tipova iz crkvene hijerarhije i koji misle da njihovim insajderskim rabotama najbolje služe nekome lažnom i samo njima znanom bogu, i svojim bolesnim ambicijama u žudnji za vlašću i položajem. Zamislimo kako samo može izgledati prizor u kojem dostavljač odenut u svešteničku ili vladičansku mantiju ćućori s nekom novinarkom ili urednikom i ogovara svoju braću. A sve to prate huškački komentari samozvanih verskih analitika i tobožnjih sociologa religije.
Ispada da svaka pa i najmizernija nevladina organizacija ima više prava da kaže šta misli nego naša Pravoslavna crkva. Ne bi se nijedan naš političar na vlasti usudio da kaže Sonji Liht, Sonji Biserko ili nekom gej aktivisti ni stoti deo onoga što svakodnevno izgovara na račun patrijarha srpskog Irineja, mitropolita Amfilohija ili episkopa bačkog Irineja i na račun cele SPC. Nepotrebno je reći, jer je to opštepoznato, da u ovakvom ponašanju prednjači potpuno razobručeni Ivica Dačić. Tu ljudsku bezobalnost i to moralno rasulo je nemoguće pratiti.
Ne bi neki srpski političar ni za živu glavu postavio pitanje makedonskim vlastima zašto na robiji, mimo prava i zakona, i to u najgorim mogućim uslovima, drže vladiku Jovana ili crnogorske vlasti zašto proteruju i maltretiraju sveštenike SPC.

[restrictedarea] Svete liturgije su postale prilika za šegačenje naših političara ili državnih činovnika. Jeste da je Vaskrs najradosniji dan, ali svakako nije prilika za zavitlavanje, zasmejavanje, pošalice, dobacivanja i muvanja oko oltara. Ko je pratio kako izgleda Vaskrs u Moskvi i kako izgledaju, i kako se drže najviši državni funkcioneri Rusije i njihove supruge, zna dobro o čemu govorimo.
Nema dana da neki državni funkcioner ne oplajvazi po Crkvi.Tobože u ime sekularizma koji sve više izgleda kao obična besprizornost. Sinodu SPC se osporava čak i sposobnost da napiše najočekivanije moguće saopštenje o Kosovu i Metohiji, pa se na ponižavajući način zato traga za nekim skrivenim autorima.
Kao da bi naša Pravoslavna crkva mogla išta drugo reći o Kosovu nego što je rekla. Pa ne očekuje se valjda od SPC da datum parafiranja Briselskog sporazuma proglasi crvenim slovom u našem kalendaru. I to sporazum u kojem se ni jednom jedinom rečju ne pominju manastiri i druge svetinje na srpskoj svetoj zemlji, ni njihova sudbina. Kada je država u odlasku sa Kosova na njemu ostaju samo vernici i Pravoslavna crkva. I ko onda i s kojim pravom može osporavati Crkvi da kaže to što misli i to u šta veruje. Odakle ta potreba srpskim modernim političarima da se uporno sprdaju sa nebeskom Srbijom i Lazarevim izborom. Ko ih to i gde nauči! Nema škole i kuće u kojoj se to moglo naučiti. Škola stvarno nije magare, kako bi rekli u Hercegovini, a važi podjednako i za Toplicu i za Šumadiju, i za bilo koji deo srpstva. Aktuelno shvatanje realnosti i stvarnosti koje demonstriraju naši političari je afirmacija rajinskog potčinjavanja i stoga je više nego otužno kada se oni pitaju šta je u glavama onih kojima je slobodarstvo najviša vrednost.
Zaludu je, po svemu sudeći, našim političarima što se često sreću sa našim patrijarhom ili Vladimirom Vladimirovičem Putinom. Što bi rekli, njima najdraži, Zagorci: Martin u Zagreb, Martin iz Zagreba.
Nimalo slučajno na udaru su se našli pored već penzionisanog vladike tuzlanskog Vasilija Kačavende koji je u svojoj eparhiji napravio oko 260 crkava, i episkop mileševski Filaret i episkop vranjski Pahomije, kao pripadnici „gej lobija SPC“. I nimalo slučajno reč je tu o vladikama koje se nalaze na čelu svetovnih graničnih eparhija da bi se SPC zadao što teži udarac. Da ne bi bilo nikakve sumnje da je reč o sinhronizovanom udaru na našu Crkvu koliko juče je „hrvatska publika mogla da vidi predstavu o Pahomiju“ u Češkom domu u Rijeci, koju je izveo nekada ugledni i avangardni „Atelje 212“ iz Beograda. Rediteljka Ana Grigorović u drami „Pedeset udaraca“, kako piše naša štampa, tretira „slučaj vladike Pahomija, zlostavljanje dečaka i oslobađajuću presudu za njega“.
Najveći zagovornici pederastije kao obrasca poželjnog ponašanja u celom društvu, barjaktari gej parada naprasno i po zadatku postaše oni koji svakog mogućeg protivnika žigošu kao pedera.
Akcije u obliku zajedničkog zločinačkog poduhvata protiv naše Crkve se nastavljaju. Koliko sutra pojaviće se novi „dokazi“ iz arsenala stranih obaveštajnih službi ili KOS-a. Pomenuti i drugi mediji se ponose što u tome učestvuju. Obavlja se veliki posao pokušaja slamanja i podele SPC, i predaje i amputacije Kosova i Metohije. Ni većima, ni mnogo jačima kroz istoriju to nije pošlo za rukom. Ni ovoga puta neće, ali je neophodno da se zna ko je, i kako, i zašto, i u čemu učestvovao. I ko se, i da li se borio, i na kojoj strani je bio. Ostalo nije u našim moćima. Samo oni koji se ne plaše i ne znaju za Boga mogu reći da silom, samo ako hoće, mogu sve i mimo Ustava i zakona. Jer, kažu, sila Boga ne moli, ali uvek i namerno ili ne znajući tako neznaveni, zaborave da Bog silu ne voli. [/restrictedarea]