Turska u srpskoj politici

Piše Darko Tanasković

Može li turski faktor odista biti varijabla srpske politike? Nastavljanje prakse trilateralnog (Srbija-BiH-Turska) okupljanja i najavljivanje njegove buduće redovnosti dodatno aktualizuje ovo načelno pitanje

Iz Ankare konačno ohrabrujući nagoveštaji za Srbiju! Na nedavno održanom trilateralnom samitu Srbija-BiH-Turska težište je, kako izgleda, bilo na ekonomskim, a ne na političkim temama, što je svakako pozitivan pomak, jer jedino na planu unapređivanja privredne saradnje okupljanje u ovakvom trojnom formatu za Srbiju može imati nekog realnog smisla i opipljive koristi. Pored toga, predsednik Nikolić je tokom razgovora s turskim predsednikom i domaćinom sastanka Abdulahom Gulom, a i na završnoj konferenciji za novinare, izričito upozorio na nespojivost deklarativnog zalaganja zvanične Ankare za prijateljske odnose s Beogradom, kao „ključnim partnerom u regionu“, s jedne strane, i intenzivnog lobiranja kod država koje nisu priznale nezavisnost Kosova da to što pre učine, s druge. Ovakav zahtev za bar izvesnu uzdržanost, ako već ne i korektnost, sigurno je u diplomatskim kontaktima na različitim nivoima i ranije ispostavljan turskoj strani, ali je nesumnjivo važno to što je sada i javno saopšten s državnog vrha, a to ima sasvim određenu političku težinu.

PROTOKOL I UPOZORENJA Naivno bi, naravno, bilo pretpostaviti da će Turska, kojoj je podrška albanskom nacionalnom korpusu na Balkanu jedan od prioriteta regionalne politike, posle Nikolićevog učtivo, ali sasvim jasno formulisanog upozorenja promeniti ponašanje u vezi s Kosovom, ali će možda ipak taktički i pojavno malo zauzdati najblaže rečeno nesimpatičnu upornost u zastupanju interesa Prištine u međunarodnoj zajednici. Osim toga, ovakva zapažanja u diplomatskoj komunikaciji nikada nisu upućena samo neposrednom adresatu, već i širem krugu onih partnera i subjekata na međunarodnoj sceni koji su posredno uključeni u, ili zainteresovani za problematiku o kojoj je reč. Bez obzira na konkretan učinak, odluka da se jedno sporno pitanje u tursko-srpskim odnosima iz senke diplomatske diskrecije otvoreno i jasno iznese na svetlo dana, i bilateralno i trilateralno ojačava poziciju Srbije, i raščišćava teren za rasterećen i pragmatičan dijalog s jednim značajnim regionalnim partnerom, izrazito vičnim kretanju paralelnim interesnim kolosecima i sistematičnoj primeni dvostrukih standarda. Turska nije jedina država koja je priznala Kosovo, a s kojom Srbija, ostavljajući to bolno pitanje po strani, mora tražiti puteve korisne saradnje, ali je Turska svakako među onim srazmerno malobrojnim državama koje najenergičnije i najdoslednije sve svoje diplomatske i druge kapacitete angažuju u podršci Prištini, osmehujući se istovremeno Srbiji, kao zemlji s kojom je povezuje „zajednička prošlost“, podudarnost evrointegracijskih stremljenja i iskrenost opredeljenja da se ortački radi na stabilizovanju i blagostanju Balkana. Pažljivijem posmatraču nije promaklo da se pred rezidencijom na Čankaji Abdulah Gul poljubio, i to tri puta, s Tomislavom Nikolićem, dok se s članovima Predsedništva BiH, čak i s Bakirom Izetbegovićem, samo protokolarno rukovao! Nije zgorega povremeno podsetiti srdačne turske prijatelje na to da se preterivanjem u inače podrazumevanoj dvosmernoj bilateralnoj dvokolosečnosti, uprkos neospornoj obostranoj koristi od jačanja i obogaćivanja saradnje u pojedinim oblastima, međusobni odnosi neosetno mogu gurnuti na slepi kolosek. A to Turska svakako želi da izbegne, što je u više navrata i pokazala, odustajući, bar privremeno, od projekata i taktičkih manevara koji u odnosima sa Srbijom i sa Srbima nisu mogli da prođu.

[restrictedarea] Otkad je, na inicijativu Turske, uspostavljeno, periodično trilateralno sastajanje zvaničnika Srbije, BiH i Turske, prvo na ministarskom, a onda i na predsedničkom nivou, budilo je protivrečna osećanja i izazivalo znatne nedoumice u našoj stručnoj, političkoj i najširoj javnosti. Mnogima nije bilo moguće objasniti kakvog stvarnog interesa Srbija može imati za tako asimetrično postavljen trougao, u kojem jedna snažna i ambiciozna, a samo marginalno balkanska država, objektivno nastupajući kao zakleti advokat bošnjačke strane, nastoji da „posreduje“ u prevazilaženju bošnjačko-srpskih sporova, i to ne samo na relaciji Beograd-Sarajevo, prenebregavajući Banju Luku, već i unutar same Srbije. Sumnje u svrsishodnost i opravdanost upuštanja u ovu trilateralnu avanturu snažnu potvrdu svoje opravdanosti dobile su aprila 2010. godine, kad je na samitu u Istambulu potpisana tzv. Istambulska deklaracija, u kojoj je, pored ozbiljnog manjka legitimnosti potpisnika s bosanskohercegovačke strane, nemoguće pronaći bilo šta od trajnog državnonacionalnog interesa za Srbiju. Naprotiv, konstatacijama i ocenama u „Istambulskoj deklaraciji“, koju je turska strana udarila na velika zvona, kao svoj izuzetan diplomatski uspeh i istorijski iskorak ka pomirenju u regionu, a bošnjačka oprezno pozdravila kao nagoveštaj spremnosti zvaničnog Beograda da se pospe pepelom po glavi i počne „konstruktivno“ ponašati (tj. vršiti pritisak na Republiku Srpsku), overeno je sve ono što je iz tursko-bošnjačke agende ostvareno od pokretanja Davutogluove trilaterale. S obzirom na njenu tekstualnu sadržinu i politički smisao, srećna je okolnost to što se „Istambulska deklaracija“ pokazala kao praktično irelevantan i nedelotvoran dokument, iako je turska diplomatija nastavila da maše njome kao prevashodnim dostignućem svoje balkanske politike i prekretnicom u sređivanju prilika na bivšem jugoslovenskom prostoru. Ono što je reagovanje na „Istambulsku deklaraciju“ do kraja razotkrilo, a što je u vezi s njom iz perspektive srpskog nacionalnog interesa bilo (i ostalo) najdalekosežnije bitno, jeste uočavanje tendencije da turski faktor od istorijske konstante postane savremena varijabla srpske politike. Nije bilo moguće ne uočiti razlike u percepciji „Islamske deklaracije“ u Republici Srpskoj, u kojoj je ona suštinski jednodušno odbačena, i u vladajućem segmentu i pojedinim „drugosrbijanskim“ strankama i organizacijama političkog života u Srbiji.

KONSTANTA SRPSKE SUDBINE Može li turski faktor odista biti varijabla srpske politike? Nastavljanje prakse trilateralnog (Srbija-BiH-Turska) okupljanja i najavljivanje njegove buduće redovnosti dodatno aktualizuje ovo načelno pitanje. Jasan, argumentovan i, što je naročito važno, pravovremen svesrpski odgovor na njega preduslov je uspešnog vođenja istovremeno pragmatične i nacionalno odgovorne politike prema jednim od najznačajnijih i najuticajnijih spoljnopolitičkih činilaca u regionu, s kojim Srbi imaju dugo i složeno istorijsko iskustvo, ali i geopolitički predodređenu budućnost. Ne bi nikako trebalo pasivno prepustiti Turskoj da sprovođenjem svoje strategije, a bez adekvatnog uvažavanja trajnih srpskih interesa presudno utiče na to kakva će ta budućnost biti. Jer, kad budućnost nastupi kao sadašnjost, moglo bi biti kasno za naknadnu pamet.
Analitički se neizostavno mora poći od nekolikih nespornih, empirijski potvrđenih uzročno-posledičnih konstatacija. Turski faktor je već skoro sedam vekova transistorijska konstanta srpske sudbine. Sa stanovišta svesrpskog nacionalnog interesa, turski faktor je konstanta srpskog nacionalnog interesa. Kao konstanta srpskog nacionalnog interesa, turski faktor mora biti konstanta srpske nacionalne strategije. Kao konstanta srpske nacionalne strategije, turski faktor bi logično morao biti i konstanta srpske nacionalne politike. Pitanje koje se posle ovih konstatacija nameće jeste da li se nacionalna strategija sagledava i osmišljava na nivou celine nacionalnog korpusa ili na nivou aktualnog pravno-političkog statusa pojedinih delova srpskog naroda? Ako se sagledava i osmišljava na nivou celine nacionalnog korpusa, turski faktor je bio, jeste i uvek mora biti konstanta srpskog nacionalnog interesa, nacionalne strategije i nacionalne politike. U tom slučaju, on može biti varijabla isključivo na taktičkom nivou operacionalizacije nacionalne strategije, odnosno politike. Ako se, pak, strategija sagledava i osmišljava na nivou aktualnog pravno-političkog statusa delova srpskog naroda, onda turski faktor postaje varijabla, determinisana parcijalnim i privremenim interesima zajednice uže od celine nacionalnog korpusa – države, entiteta, nacionalne manjine… Moguća su i, uslovno, legitimna oba navedena pristupa nacionalnom interesu, nacionalnoj strategiji i nacionalnoj politici, ali je uistinu strategijski samo onaj koji polazi od trajnog interesa celine nacionalnog korpusa, dok se taktika, u funkciji te strategije, osmišljava i realizuje na nivou epohalno zadatog pravno-političkog statusa svakog pojedinog dela srpskog naroda. Zato politička i diplomatska taktika moraju biti stalno i susretno usaglašavane na nivou celine nacionalnog korpusa. Osnovni uslov za uspostavljanje i održavanje takve prakse nacionalnog delovanja bez štetnih oscilacija jeste postojanje opštenacionalne strategije i dugoročne projekcije ciljeva koje bi trebalo kontinuirano ostvarivati u funkciji njene realizacije. Samo je u koordinatama i horizontima takve strategije opravdano, a i nužno, turski faktor posmatrati i prema njemu se taktički određivati kao prema varijabli u parcijalnoj i/ili faznoj političkoj i diplomatskoj operacionalizaciji na nivou epohalno zadatog državnopravnog statusa pojedinih delova srpskog naroda.

STRATEGIJA CELINE SRPSKOG KORPUSA Argumenti protiv sagledavanja i osmišljavanja nacionalne strategije na nivou celine nacionalnog korpusa izvode se iz pozivanja na neminovnost uvažavanja „političke realnosti“ i na „duh vremena“, čija je, navodno, osnovna karakteristika prevaziđenost koncepta opštenacionalnog interesa i racionalizovanje isključivo usko shvaćenog državnog razloga kao polazišta u osmišljavanju i vođenju spoljne politike nacije, odnosno njenih delova, a u skladu s njihovim relativnim (i relativizovanim) državnopravnim statusom i međunarodnim položajem. Srbima, razdešenim posle traumatičnog raspada države u koju su uložili sav svoj državotvorni potencijal i poverovali da je njome srpsko nacionalno pitanje definitivno rešeno, gubitnicima u lomljenju kontinentalne strukture uobličene ishodima dvaju svetskih ratova, sa raznih strana se uporno savetuje, a i nameće da se okanu iluzija o nekakvom svesrpskom nacionalnom interesu i izglednosti nastojanja da se on ikada više celovito ostvari. Mnogi su se s tim i pomirili. Ima, međutim, nemalo jakih racionalnih, a ne mitskih razloga i argumenata koji govore u prilog opravdanosti sagledavanja i osmišljavanja nacionalne strategije na nivou celine nacionalnog korpusa. Daleko bi nas odvelo da ih sve ovde navedemo. Dovoljno je izneti najubedljiviji, koji proizlazi iz saznanja da upravo oni činioci u međunarodnoj zajednici koji nas najupornije ubeđuju u to da srpski nacionalni interes ne sagledavamo i ne osmišljavamo na nivou celine nacionalnog korpusa, već polazeći od aktualnog statusa i državnopravnog položaja delova srpskog naroda svoju politiku prema Srbima (i protiv Srba) osmišljavaju, planiraju i sprovode kao prema celini, pri čemu je ubeđivanje Srba da odstupe od svesti o jedinstvenom nacionalnom strategijskom interesu jedno od glavnih taktičkih sredstava kojima žele da ostvare svoje strategijske interese. Nisu li se na Srbe okomili sve sami strategijski projekti, poput neoosmanizma, velikoalbanstva, novokomponovanog „panbošnjaštva“, pa i EU, kao „nove Austrougarske“?
Turski faktor je ubedljiv primer i dokaz za to da oni koji Srbe nagovaraju da se „okrenu budućnosti“ i odustanu od svesrpskog nacionalnog interesa, te iste Srbe doživljavaju i prema njima se postavljaju kao prema celini i (negativnoj) konstanti sopstvene (državno)nacionalne strategije. U opsežnoj programskoj knjizi Ahmeta Davutoglua „Strategijska dubina“ (2001), na kojoj počiva neoosmanistička doktrina turske spoljne politike, o Srbima (a i Grcima i Rusima) govori se isključivo kao o narodima trajno suprotstavljenim turskim strategijskim interesima. Kad je to tako, ima li valjanih razloga i prihvatljivih motiva da zrela i nacionalno odgovorna srpska politika ne shvati i ne usvoji da je turski faktor (negativna) konstanta srpske istorijske sudbine? Jedino ako se tako shvati, on povremeno i privremeno može biti (pozitivna) varijabla. Ta privremenost može i srazmerno dugo trajati, i trebalo bi, konstruktivnom i mudrom politikom, nastojati da što duže traje (kao, na primer, u razdoblju od Prvog svetskog rata do pred kraj XX veka), ali to ne zavisi samo, pa ni prvenstveno, od srpske taktike, već od turske strategije, za koju Srbi nisu varijabla, već stabilna (negativna) konstanta. Zato bi dugoročno bilo nepopravljivo pogrešno od taktike nacionalne ili državne politike praviti strategiju, a turski faktor proglasiti varijablom takve pseudostrategije. Valja se nadati da ohrabrujući nagoveštaji s trilateralnog sastanka u Ankari upućuju na to da su oni koji krmane našim državnim brodom u svesrpskom interesu i na polzu Srbije odredili pravi kurs plovidbe kroz izazovne vode odnosa s Turskom.

[/restrictedarea]