Pečat – List slobodne Srbije Politički nedeljnik, aktuelna politička dešavanja, društvo, svet, kultura.
Prošle sedmice u Beogradu je objavljeno istraživanje prema čijim su nalazima građani Srbije većinom naklonjeni obnovi parlamentarne monarhije. Stanovništvo Srbije – od Subotice do Vranja – uključujući i nacionalne manjine, podržava restauraciju monarhije u procentu koji je dostigao 39,7%. Republikanskom obliku vladavine privrženo je, prema ovom istraživanju, svega 32,3% građana.
Izvesno je da je Srbija posle četvrt veka samostalnog lutanja blizu odluke da se vrati svojim korenima. Decenijama smo žrtvovali nacionalne i državne interese srpskog naroda očuvanju Jugoslavije i jedne malobrojne, srpske, elite koja je od zajedničke države imala korist; a čije smo dugove drugim jugoslovenskim narodima imali da plaćamo našim ljudskim, građanskim i nacionalnim pravima.
Narod se monarhiji nije okrenuo zbog uspeha prestolonaslednika i monarhističkog pokreta tokom prethodne dve decenije. Naprotiv, tokom prethodnih godina kod nas je u toku proces propadanja republike. Naša republika zamišljena je kao jedna neparlamentarna, autoritarna i netradicionalna monarhija. Ona je lišena transparentnog i jasnog izbora. Posvećena je oligarhiji čija finansijska, politička, medijska moć, baš kao i sporazum sa Berlinom i Vašingtonom, omogućava inače nepopularnim predstednicima velikih stranaka izbor na mesto šefa države. Kao takva, republika je u Srbiji upravo doživela moralni bankrot. Vlade Srbije od 1990. do danas uglavnom nisu dobro vodile državu, od pada i odgovornosti štitila ih je predsednikova ličnost. Kod nas su se parlamentarne većine uglavnom sklapale u skladu sa tim ko je izabran za predsednika republike. Izuzetak je učinjen dva puta: kada je Koštunica marginalizovan upotrebom (preostalog Miloševićevog predsednika republike) Milana Milutinovića i kada Tadić sporazumom sa koalicijom prve Koštuničine vlade nije mogao da dobije uticaj koji je mislio da mu pripada, pa se opredelio za trogodiššnju kohabitaciiju. Monarhijska priroda naše republike ostavila je narodu sve najgore od oba oblika vlade: neodgovornost kakvu naša monarhija nema još od 19. veka i vremena vremena Aleksandra Obrenovića, i republikansku autoritarnost zasnovanu na kontrolisanom haosu iz vremena Miloševićevog režima.
Narod Srbije očigledno oseća da je došlo vreme da se stvari menjaju.
Tokom proteklih stotinak godina niti jedna monarhija u Evropi nije obnovljena bez prethodnog sporazuma političkih elita. Takav sporazum potreban je i Srbiji. Ustanova predsednika republike je u Srbiji i autodestruktivna. Razmislimo samo kako su završili Sobodan Milošević, Milan Milutinović i Boris Tadić. Kako god da tumačimo kraj njihovih mandata, izvesno je da je bio neslavan. Da li neko ozbiljno misli da će predaja Severnog Kosova albanskom Tačistanu jednoga dana biti upisana zlatnim slovima ispod Nikolićevog bronzanog spomenika na Terazijama? Da li je neko dovoljno hrabar da misli da će baš njegova vizija pobediti ekonomsku krizu, pa makar da je o tome i pisao u spomen knjizi spomenika Neznanom junaku? Nama danas treba neupitni šef države, onaj koji simbolizuje i svojim postojanjem obezbeđuje ono što prethodni šefovi države nisu: nepristrasnu figuru koja simbolizuje državu, naciju i njihovu prošlost; koja neće biti kompromitvana za vreme izbora ili protivustavnom predajom dela teritorije (bilo da je reč o 1999 i 2011 ili 2013)… Ustanovu koja će biti jeftinija od republikanskog šefa države, koja će imati veći ugled u Svetu i koja će objedinjavati građane Srbije i srpski narod – umesto da ih razdvaja.
Mediji su mirno dočekali rezultate spomenutog istraživanja. U ovom trenutku političari koji ih kontrolišu razmišljaju kako da prikriju izručivanje Severnog Kosova albanskoj državi. Zato im je svako skretanje pažnje dobrodošlo. Posle će se posvetiti rušenju ugleda našeg prestolonaslednika čiji je rođendan privukao pažnju više šefova država nego bilo koja predsednička inauguracija u Srbiji i čiji je fond (Fond princeze Katarine) doneo Srbiji šesnaest miliona evra strane humanitarne i druge pomoći. Grdiće ga, lagaće da je on „zloupotrebio“ sredstva uspešnog Dvora, umesto da razmišljaju o tome kako su oni razvalili budžet i učinili državu 14 milijardi dužnijom za pet godina. Lagaće o „zlatu ukradenom 1941.“ koje je inače vraćeno Socijalističkoj Jugoslaviji upravo od Italije i Nemačke koje su ga i zarobile 1941. godine. Tvrdiće da je Petar Drugi abdicirao, a mnogo puta im je dokazano je da nije, spominjaće referendum, koji znaju to više nego dobro nikad nije održan – pošto je Brozu bilo sigurnije da o obliku vladavine odluči „ćorava kutija“ na izborima bez opozicije. Govoriće da su manjine protiv monarhije, a zna se da je srpski kralj potomak loza svih vladara njihovih matica – osim osmanskih sultana. Tvrdiće da ga neće srpski narod izvan granica Otadžbine, što opet nije tačno pošto su Karađorđevići legitimna dinastija Crne Gore koliko i Petrovići, baš kao što Srbi u Srpskoj, Makedoniji i Hrvatskoj samo i čekaju da njihova ljubav prema matici prestane da bude naplaćivana uoči svakih predsedničkih izbora.
Mnogo će toga srpski političari govoriti i možda će uspeti da pokolebaju narod. Time, međutim, neće učininiti nažao Karađorđevom potomku, neće povredili ni srpske rojaliste, time će samo raniti Srbiju.
Znate,sa akademicima, slikarima i poznatim književnicima oko sebe, ne može da se uradi praktično ništa uspešno – ističe Maričić. – Svaki takav skup predstavlja jednu gužvu i utrkivanje tih ljudi ko će od njih biti bliži princu prilikom slikanja ne bi li time istakao svoju važnost. U ovoj zemlji su glavnu reč više od pola veka vodili teorija i teoretičari, dok praktičari nisu mogli da dođu do izražaja. Dakle, sve je deklarativno,
svečano i – bezuspešno. Još nešto je veoma bitno. Princ Aleksandar Drugi Karađorđević se nikad nije izjasnio da li je pretendent na jugoslovenski ili srpski presto. Imajući u vidu današnje političke prilike teško je poverovati da bi princ Nikola Petrović, naslednik crnogorske dinastije, i članovi crnogorske loze pristali da im princ Aleksandar bude kralj.
…………………………………………………………
Prema vazecem pravilniku,osnivackom, koji je sastavio i ozakonio kralj Petar I Karadjordjevic…”odsustvo monarha iz otadzbine duze od 6 meseci gasi tron”…Bekstvom i dezetrerstvom 1941, i odsustvovanjem duzim od 6 meseci, sami su sebe smenili i ugasili “tron”. Posto su kasniji “samozvani princeni i princeze”..radjani u uslovima “nepostojanja trona”..nemaju nikakva dinasticka prava, pa taman da se SPC postavi na teme.Posto nema SFRJ, posto nema SRJ, posto nema Crne Gore, tako se gasi i “crnogorska loza dinastije Karadjordjevic kao potreba, taman i da ima neka prava”. Moze Skupstina Srbije da raspise refrendum..o izjasnjavanj za monarhiju ili republiku, naravno u uslovima, apsolutno slobodnih medija…Inace, u Cacku i Gornjem Milanovcu, sudski dokazano zive potomci, pobijenih i poklanih Obrenovica.
Postavlja se pitanje �ta je od ukupno 84,5 tona zlata, koliko je Jugoslavija imala u martu 1941, ostalo posle oslobo�enja zemlje.
Preko Reparacione komisije restituisano je 10 565 kg, deblokirano iz Londonske banke 11 203,10 kg, povu�eno iz �vajcarske 1 012,35 kg, deblokirano iz SAD 26 017,49 kg i stavljeno u trezor NBJ pet sanduka zlata koje je Ozna prona�la u Ostrogu – oko 235 kg. Zna�i, posle oslobo�enja – ostalo je 49 033 kg. Ako se ovome doda 20 002 kg zlata koje je zamenjeno za devize u martu 1941. i 15 649 kg zlata koje je upotrebljeno za obe�te�enje ameri�ke nacionalizovane imovine (35 651 kg), proizlazi da razlika od oko 100 kg zlata poti�e od kra�e zlata posle njegovog skrivanja i transportovanja sa nik�i�kog aerodroma 1941. godine.
Nase zlato
Nigde se, dakle, ne pojavljuje zlato Kraljevine Srbije.
U istra�ivanju o zlatnim rezervama Narodne banke Jugoslavije koje su se nalazile u �vajcarskoj, posebno kod Me�unarodne banke za obra�une u Bazelu, mo�e se utvrditi slede�e: iz depoa NBJ u �vajcarskoj, usled ratnih doga�aja, povu�ene su gotovo sve zalihe zlata NBJ i poslate u NJujork. Nekoliko �asova pre bombardovanja Beograda dat je nalog Banci za me�unarodne obra�une u Bazelu da vrati poslednju koli�inu zlata u te�ini od 1 012 kg. Zna�i, u Bazelu nije bilo na�eg monetarnog zlata posle napada Nema�ke na Jugoslaviju. Ovo nije slu�ajno. I �vajcarska je dve tre�ine svog monetarnog zlata povukla iz svojih trezora u inostranstvo.
Me�utim, prilikom zauzimanja stava u razgovorima o deobnom bilansu koji bi se odnosili na monetarno zlato Narodne banke Kraljevine Jugoslavije, trebalo bi imati u vidu i mogu�nost da je mo�da u Bazelu i postojao depozit od 21 tone monetarnog zlata Kraljevine Srbije, ali da je taj depozit transakcijama uga�en. Ako bi naknadnim istra�ivanjem bilo utvr�eno njegovo postojanje, onda bi o ovom zlatu trebalo da se pregovara u Vodsovoj komisiji za deobni bilans iz razloga �to u zajedni�ku jugoslovensku imovinu za deobu ne spada imovina (dakle i zlato) koju su razdru�ene republike stekle pre 1. decembra 1918. Osnovno pitanje, koje je predmet nesporazuma, jeste da li u trezoru u Bazelu sada postoji srpsko monetarno zlato. Navedeni podaci o celokupnom monetarnom zlatu Kraljevine Jugoslavije neosporno pokazuju da nema podataka o postojanju u Banci za me�unarodne obra�une u Bazelu zlatnih poluga sa oznakom: zlato Kraljevine Srbije, kako navode zagovornici teze o postojanju srpskog zlata u Bazelu.
Pa dobrog ,,monarha ce Srbija dobiti poznatog po ,,moja tata i moj mama,, a to sto beze svaki put kada zagusti to im je imidz. Zaigrali se anglosaksonci na tu kartu pa su svoje kumcice upisali na vojnu akademiju u Srbiju samo njih nece da salju u Mali u misiju