Milorad Vučelić, glavni urednik
rugi se sprdaju sa Srbijom, a što je još gore ona se sprda sama sa sobom. Nije nimalo lako pljuvati po sebi svaki dan, a da to ne ostavi trajne posledice. Srbija danas u državnom, ekonomskom i kulturnom smislu živi u završnoj fazi realizacije titoističkog projekta.
Nedostaje nam još samo to da nekog neprijateljskog kaplara iz ratova devedesetih godina minulog veka proglasimo za srpskog maršala, pa da nam sve bude potaman. Ako neko takav već ne bi bio maršal, odlikovanje ga sigurno ne bi mimoišlo.
Kako bi bilo dobro da Srbija nema ovako drčne, odvažne, žestoke, hrabre, pametne i prepametne političare. Kako bi nam valjao neko ko nije u punoj snazi i u najboljim godinama. Recimo neko kao Vladimir Vladimirovič Putin koji, kako pronicljivo i promišljeno kaže Tomislav Nikolić, očigledno prolazi „kroz krizu srednjih godina“. Doduše ima Putin i drugih mana, kako bi pomalo ironično rekao moj gimnazijski drug i prijatelj Mašan Purov, on je nekako uzak, samo Rusija, Rusija, pa Rusija, nema nekako izvesne širine i produbljenosti u kojoj bi glavno mesto, mesto uzora zauzimali na primer Konfučije i Konstantin koji se kod nas sve više nameću kao misaoni i civilizacijski obrasci.
Vladajuće geslo ovde je: što se više vremenski i geografski udaljavamo od samih sebe, sve bolje razumemo svoju istoriju i svoj narod. Pa ćemo tako možda nekad dogurati i do Svetog Save i Njegoša.
A da niko bolje od vrha vlasti ne poznaje srpski narod i njegovu Crkvu, svakodnevno potvrđujući svoju dijagnozu o moralnom ludilu i Bogu koji je za njega odavno poginuo, dokazuje premijer Srbije. On u teškoj tuči sa krvavim glavama i ubodima noža u stomak vidi „tradicionalnu srpsku svađu među prijateljima“. Do sada nepoznatim metodom zaključivanja, sledio ga je profesor Jovo Bakić, permanentni junak rubrike „Gluparnik“, i iz ovog stava i kritike izvukao zaključak da bi trebalo ukinuti veronauku u školama.
Dačić ima i očekivanja od vladike Amfilohija koja su ostala neispunjena: „Pre bi se moglo očekivati da vladika Amfilohije drži liturgiju za upokojenje Vlade Crne Gore, kada je ona priznala nezavisnost Kosova, ali to nije učinio.“ Stvarno nije fer od vladike da propusti strane – crnogorske, a onda za istu stvar strogo ukori domaće, srpske glavare.
Ovaj potpuno razobručeni političar, bez premca u svakom vremenu i u prostoru, postavlja i druge zadatke episkopima i patrijarhu – da se stalno mole za njega. On ne vidi da su sve molitve za njegovu razboritost odavno ostale neuslišene i da za njih izgleda više nema prave adrese. Uostalom, šta će njemu Bog i sveci nebeske Srbije kada je njega, kako sam kaže, „birala zemaljska Srbija“. I to čitavih petnaest odsto zemljana koji žive na ovoj geografskoj dužini i širini koja je nekada bila država Srbija.
Naši političari uporno pričaju „kako Srbiji nisu potrebni ratovi“, ali vode sveopšti rat protiv Srpske crkve. Poslednjih meseci još nije osvanuo dan, a da sa naslovnih strana, za sve i svašta, nije bio optužen neki episkop. I sam patrijarh Irinej optuživan je da obezbeđuje svom saradniku i prijatelju da „drži monopol na crkveni biznis prodaje sveća, krstova, mantija i kandila“, baš kao da je reč o šefu Žutog kartela Draganu Đilasu i njegovim prijateljima i kumovima koji opremaju i oblače Komunalnu policiju.
Petar Drugi Petrović Njegoš, koji bi trebalo da ponese oreol sveca, naprasno postaje „ženoljubac“ i što je još gore u te priče se, zbog svoje neopreznosti i nepromišljenosti, uključuju i oni kojima nije mesto sa Mirkom Đorđevićem i Živicom Tucićem. Na osnovu svih novih uvida, postaje jasno zašto država Srbija nema odbor za proslavu 200. godišnjice Njegoša, niti neki program za obeležavanje ovog jubileja. Nema taj odbor, ali je odbor za nagrđivanje vladike Rada i te kako masovan.
Nalaže se i diktira Saboru SPC dnevni red, među crkvenim velikodostojnicima ima insajdera i onih koji su od vlasti i medija dobili status zaštićenih svedoka. Jednostavno rečeno, nema kraja optužbama na račun Crkve. Svaki dan jedan do dva episkopa prolaze kroz šibu što tabloidnih, što drugih novina. Vlasti i mediji u Srbiji, sa sve stranim i domaćim vlasnicima su u neprikrivenom ratu protiv Srpske pravoslavne crkve. Skarednosti koje su se pojavile 22. maja u dnevnoj štampi ne mogu se iz razloga elementarnog vaspitanja navoditi, a i biće sigurno nadmašene već prvog sledećeg dana.
Nema u našem sećanju režima koji se ovako obračunavao sa Srpskom pravoslavnom crkvom kao što to danas čini režim u Srbiji i njegovi kontrolisani mediji! Ostaje nam da se nadamo da će na ovogodišnjem majskom Saboru naši verski velikodostojnici to shvatiti i odgovorno postupiti.
Slikoviti sažetak te priče se može pročitati na naslovnoj strani našeg najstarijeg dnevnog lista: „Derbi između nebeske i svetovne Srbije“! Ilustrativan novinski naslov je „Srbija je uz svoj narod“, kojem se, čini se, niko i ne čudi, kao da je potpuno očekivano da bude i drugačije ili da jeste drugačije? Zvanična Srbija izgleda sve više može bez svog naroda, ali još uvek to kao da do kraja neće.
Što su nam Nemci veći prijatelji, što više resetujemo odnose sa Amerikancima, što nam je Vojvodina više separatna država, a Ustav sve veća laž, što nam je Kosovo nezavisnije, što kroz usta vladajućih političara sve glasnije govore drugosrbijanske perjanice, sve su nam dalje kritička javnost, Rusija i pravoslavlje. Dok ne bude razoružan, stvarno i duhovno, i poslednji Srbin ili neka njegova formacija, ova se pomama ne može smiriti. Što više lažnih ili pravih bombi otkrivamo po ulicama, to sve manje zapažamo i primećujemo kako u samim temeljima Srbije metastazira razoran eksploziv.
Kada je reč o derbiju između „Partizana“ i „Crvene zvezde“ (1: 0), gotovo je nemoguće saznati da je pobedonosni gol na utakmici postigao fudbaler Miloš Jojić. Zašto? Zato što su centralno medijsko mesto, što svojom, što tuđom voljom, zauzeli oni koji nisu bili u sastavu timova (Kokeza i Ružić) koji su igrali, niti su bili njihovi treneri. Čemu oni duguju ovoliku pažnju i kako je došlo do toga da pravi igrači na terenu nisu bitni? I da sve to baš liči na sve drugo što nam se dešava? Da to razumemo moglo bi nam pomoći samo ukoliko bi se onako konfučijanski udubili.
Recesija je kažu na Zapadu „okovala Evropu“, a „evrozona je zabeležila najgore rezultate od osnivanja“. Za razliku od njih, Srbija je kao što je opštepoznato i na svakom koraku vidljivo „izašla iz recesije“ i sa milion i pedeset hiljada nezaposlenih ima uspešnu vladu. I više nego uspešnu ministarku zdravlja, ali verovatno i zato u Srbiji trenutno nedostaje ni manje, ni više nego 70 osnovnih lekova. Ne može se i izaći iz recesije i imati neophodni lekovi. Nema, a možda i neće biti, farmaceutskih lekova, ali se zato saznaje da je u tajnosti potpisan Codex Alimentarius, kao jedan od uslova za dobijanje „datuma“. Zabraniće se prodaja meda, biljnih preparata i tinktura. Po svoj prilici nema nam leka! Nema težih sankcija od onih koje smo sposobni sami sebi da uvedemo, boreći se za „datum“ od EU! (Svakako i obavezno pročitati i sebi i drugima svojim rečima prepričati tekst Biljane Đorović „Anđeli pakla žive među nama“ u ovom broju „Pečata“).
Da smo mogli, zaključili bismo kasnije ovaj broj naših novina. Obavestili bismo čitaoce šta je predsednik Rusije Vladimir Putin rekao našem državnom vrhu u Sočiju. Nismo to učinili, jer njegove poruke ionako nema ko iz srpskog političkog vrha da čuje, a još manje da razume. Uverio se i Putin, sigurno, da je to uzalud. A i što bi neko od naših vlastodržaca slušao čoveka koga trese „kriza srednjih godina“.
Neko će nam možda zameriti što nemamo iscrpnijih obaveštenja i analiza o sprovođenju Briselskog sporazuma, na liniji Tači-Dačić, a preko EU i Keti Ešton Kučer, kako je Eštonovu prekrstio jedan naš novinar. (Pročitati tekst Nikole Vrzića „Kosovo za signal“ u ovom broju „Pečata“).
Moglo se još popričekati sa zaključenjem ovog broja našeg i vašeg nedeljnika, ali tamo u Briselu nema šta da se čeka. Što je bilo za čekanje čekalo se do 19. aprila kada se reklo „Hoćemo“, a sve ono što će biti već je poznato i može se pronaći u narodnoj pesmi „Pošla koka na pazar“. Pesmu mi je poslao već pomenuti Mašan Purov koji, otkako je otišao u penziju, postaje sve aktivniji i revnosniji saradnik:
„Pošla koka na Pazar, zaprljala
nožicu. Pođe jednom grmu.
Tari grme ovu nogu!
Neću!
Pričekaj se, jedan grme, ja ću na
te kozu dovest’, neka tebe koza
brsti!
I dovede jednu kozu:
Brsti, kozo ovak’ grm!
Neću!
Pričekaj se, jedna kozo, ja ću na te
vuka dovest’ , neka tebe vuk pojede!
I dovede jednog vuka:
Deri vuče ovu kozu!
Neću!
Pričekaj se, jedan vuče, ja ću na
te selo dovest’ , neka tebe selo
bije!
I dovede jedno selo:
Bij, selo, ovog vuka!
Neću!
Pričekaj se, jedno selo, ja ću na te
vatru dovest’ , neka tebe vatra pali!
I dovede jednu vatru:
Pali, vatro, ovo selo!
Neću!
Pričekaj se, jedna vatro, ja ću na
te vodu dovest’ , neka tebe voda
gasi!
I dovede jednu vodu:
Gasi, vodo, ovu vatru!
Neću!
Pričekaj se, jedna vodo, ja ću na
te konja dovest’ , neka tebe konj popije!
I dovede jednog konja:
Pij , konju, ovu vodu!
Neću!“
A onda sledi prava briselska završnica. Na scenu izbijaju prvo nama poznato sedlo (ili jaram), a onda i miš koji posle toliko puta upotrebljene reči „neću“ uvodi modernističku novost i kaže – „ hoću“:
„Pričekaj se, jedan konju, ja ću na
te sedlo dovest’ , neka tebe
sedlo tare!
I dovede jedno sedlo:
Tari, sedlo, ovog konja!
Neću!
Pričekaj se, jedno sedlo, ja ću na
te miša dovest’ , neka tebe miš
izgrize!
I dovede jednog miša:
Grizi, mišu, ovo sedlo!
H O Ć U !
Stade miš sedlo gristi,
stade sedlo konja trti,
stade konj vodu piti,
stade voda vatru gasit’,
stade vatra selo palit’,
stade selo vuka biti,
stade vuk kozu jesti,
stade koza grm brstit’,
grm otare nožicu, – i ode koka na pazar.“
