Spilbergova amerikano – globalizacija Kana

Piše Vladislav Panov

Osim postera pedeset godina starog i potpuno beznačajnog filma sa Polom Njumenom i Džoan Vudvord na njemu, odabranog da bude zvanični poster ovogodišnjeg „Kanskog festivala“,  66. „američko izdanje“ ovog festivala biće upamćeno i po tome što je predsednik žirija koji odlučuje o nagradama Stiven Spilberg

Da li je 66. izdanje najprestižnijeg filmskog festivala na svetu, Kanskog, ove godine izuzetno u znaku Holivuda, njegovih zvezda, ikona, filmova i bardova ili je reč o trajnoj promeni, pokazaće vreme. Dok se ta dilema, ako je uopšte ima, ne razreši, ostaje činjenica da će ovogodišnje kansko filmsko okupljanje (od 15. do 26. maja) kao nikada do sada biti podređeno američkom uticaju.

TRAJNA SPILBERGIZACIJA Slično kao što uglavnom američki zupci globalističke mašinerije u ostalim oblastima sve podređuju sebi, svom arogantnom zanosu veličine, značaja i uticaja, tako i ova holivudska globalizacija, koja je odavno potpuno promenila ukus publike i samim tim sve druge kinematografije, dolazi do poslednjeg do juče ponosno neosvojenog antiholivudskog bastiona. Kan je oduvek prikazivao američke filmove. Na njemu je, recimo, Vudi Alen uglavnom prvi put predstavljao svoja dela koja su potom čekala i po šest meseci na američku premijeru (što neće biti slučaj ove godine, iako je svoj novi film nedavno završio). I mnogi drugi američki nezavisni autori, čak i kada je prestala da postoji makar i ta retorička etiketa iluzija o nezavisnosti, bili su deo nekih od kanskih programa. I ove godine su. Ali mejnstrim Holivud, da se poslužimo pomodnim slengom, nije imao mesta na ovoj manifestaciji. Posebno ne u trci za glavne nagrade. I niko nikada, ma kako veliki i navodno značajan u Holivudu i šire bio, nije mogao da dobije prostor u Kanu ako nije ispunjavao sve zahteve i norme, od kojih je pravilo da se baš na tom festivalu film prikaže prvi put na svetu bilo „čvrsto kao stena“. Do sada. Film koji otvara ovogogodišnji „Kanski festival“, mada van konkurencije za nagrade, Baz Lurmanova ekranizacija Skot Ficdžeraldove triler sapunice „velike dubine i širine“, „Veliki Getsbi“, međutim, dobija priliku da napravi presedan. Njegovo otvaranje „Kanskog festivala“ će zapravo biti repriza. Film će, naime, prvi put biti prikazan pet dana ranije u Americi.
Da li je ovaj ustupak presedan načinjen zbog toga što je ove godine predsednik žirija Stiven Spilberg, čovek koji je promenio filmsku industriju i od umetnosti, hrabrih ideja, angažovanosti, umetničke ili političke, stvaranje filmsko pretvorio u jednoumni (maloumni) proces sklapanja „proizvoda“, a filmsko vrednovanje sveo na brojanje zarade? Da li će sa njim, pod njim i posle njegovog neobjašnjivog ovogodišnjeg prisustva na ovako važnom mestu u hijerarhiji kanskih žirija ovaj festival biti trajno spilbergizovan? Nadajmo se da neće. Kako god, on će sa svojim manje-više autentičnim, značajnim i još uvek uglednim kolegama (Ang Li, Nikol Kidmen, Lin Remzi, Kristijan Mungui, Kristof Volc, Danijel Otil…) odlučivati o nagradama. Izuzev Anga Lija, jedinog istinski velikog umetničkog stvaraoca u ovoj ekipi, teško da u žiriju ima još nekog dovoljno iskusnog, značajnog ili na bilo koji način vanserijskog stvaraoca čija bi odluka imala neophodnu moć ocene i procene. Glumci će, doduše, imati nešto bolju podršku u žiriju s obzirom na to da će ih, pored ostalih, ocenjivati i dva vrhunska talenta, oskarovci Nikol Kidmen i Kristof Volc.

[restrictedarea]

POD „JENKIJEVSKIM” ZnaMENJEM Ovogodišnji „Kanski festival“ je u američkom znaku i na svom oficijelnom posteru, na kojem su pokojni Pol Njumen i njegova supruga Džoan Vudvord, snimljeni za potrebe promocije njihovog filma „Druga vrsta ljubavi“ iz 1963. godine (da li je moguće da je bio dovoljan razlog za izbor ovog postera taj što se radnja ove beznačajne komične sapunice dešavala u svetu pariske visoke mode?) Organizatori su se odlučili da baš ovogodišnji festival bude u njihovom znaku, iako je Njumen umro još pre pet godina. U glavnoj selekciji „66. kanskog festivala“ je pet američkih filmova. Tri od tih naslova su delo autora ranijih miljenika kanskih žirija i samim tim laureata najznačajnijih priznanja ovog festivala. U trci su ove godine nova dela Stivena Soderberga, braće Koen, i Džima Džarmuša. Interesantno je da je u ovom društvu još jedan kontroverzni veteran čiji su filmovi ovde uvek imali podršku. Reč je o i dalje francuskom izgnaniku iz Holivuda i Sjedinjenih Država Romanu Polanskom koji se u Kanu pojavljuje kao autor još jednog svog ostvarenja iz francuske produkcije, drame „Venera u krznu“. Odabir, inače, učesnika elitne konkurencije koja juriša na kanske „Palme“, bio je očigledno eklektički i na „sigurna imena“. Osim pomenutih tu su i predstavnici svih ostalih većih ili značajnijih kinematografija koji su svojim filmovima osvajali nagrade i publiku ovog festivala: Danac Nikolas Vinding Refn, Italijan Paolo Sorentino, Francuz Fransoa Ozon, legendarni princ surovosti i uvrnutosti, Japanac Takeši Miike… Francuzi, inače, imaju najviše predstavnika u takmičarskoj selekciji, šest iz svoje produkcije i tri urađene u koprodukciji. Još četiri ostvarenja imaju i u selekciji „Izvestan pogled“, što nije slučaj ni sa jednom drugom kinematografijom. U toj selekciji, inače, još je više prošireno sakupljačko predstavljanje proverenih ili festivalski atraktivnih autora iz celog sveta. Etnička sveobuhvatnost ovog dela festivalske ponude je istinski kosmopolitska, sve sa odabirom politički pomodno-poželjnih kinematografija, kao što su iranska, palestinska ili kambodžanska. Nas, naravno, ovde, kao ni nigde drugde, ove godine nema. Nismo ni politički, ni umetnički atraktivni, a i produkcija nam je sve beznačajnija čak i u proizvodnji festivalskih „hitova“ za tamošnju upotrebu. Mnogo je zanimljivije, međutim, da među filmovima u obe selekcije nema nijednog predstavnika skandinavske kinematografije (izuzev pomenute dansko-francuske koprodukcije Refnovog filma) koja poslednjih godina jedina, idejno, autorski i zanatski, svetli obraz evropskog filma. Možda su previše dobri?
Kakva god da bude odluka o nagradama, sudeći po programu, ovo će biti jedno od izdanja „Kanskog festivala“ koje će vrlo brzo biti zaboravljeno. Ukoliko se, naravno, ne desi život i na bilo koji drugi način ne obeleži ovu manifestaciju. Ali, zbog filmova i njihovih autora teško da će biti upamćena.

[/restrictedarea]