Slovenija ponovo briše Izbrisane

Za „Pečat“ iz Ljubljane  Svetlana Vasović-Mekina

S kakvim se mukama sreću „izbrisani“ ne-Slovenci u Sloveniji, pokazuje sudbina Jovana Tošića, jedne među desetinama hiljada žrtava „administrativnog etničkog čišćenja“

Iako bi zbog nepravdi, koje im je nanela slovenačka država, „izbrisani“ morali da budu obeštećeni a u to ime doneto i celovito zakonsko rešenje, što je službenoj Ljubljani odredila prošlogodišnja presuda Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu – Slovenija nastavlja da gazi prava onih koje je izbrisala pre više od 20 godina. Pokazalo se da se ni nova, „umerenija“ vlada premijerke Alenke Bratušek po u vezi sa pitanjem pomirenja i poštovanja ljudskih prava ne razlikuje mnogo od prethodne, desničarske vlade Janeza Janše, koji je, zajedno sa svojim ministrom policije, još prošle godine izjavio da Slovenija „nema para“ da obešteti izbrisane i da prvo mora da nahrani „gladne Slovence“. Iako je prilikom preuzimanja vlasti Bratuškova obećala radikalno drugačiji kurs od Janšinog, „izbrisani“ sa gorčinom zaključuju da se ništa nije promenilo.
Ni nova vlada nije sačinila zakonski predlog kojim bi izvršila presudu suda u Strazburu i formirala Fond za isplatu odšteta izbrisanima. Naprotiv, jedan od viđenijih novih ministara Roman Jakič, nekadašnji predstavnik Slovenije u Savetu Evrope (danas na mestu ministra odbrane), otkrio je da je zvanična Ljubljana zatražila da najvažniji organ Saveta Evrope (Evropski sud za ljudska prava) odobri Sloveniji da odloži izvršenje presude, a time i osnivanje fonda za reparacije – za godinu dana ili bar do kraja ove godine. Slovenija je povukla takav potez uprkos činjenici da je Strazbur već upozorio slovenačku vladu da je „presuda konačna“… Drugim rečima, Slovenija radije rizikuje da plati visoku globu zbog nepoštovanja odluke suda za ljudska prava u Strazburu – nego da do 30. juna ove godine ispoštuje presudu i time bar donekle pruži satisfakciju i posle dve decenije muka se oduži, bar delimično, onima koji su preživeli administrativno etničko čišćenje, kako slovenačko brisanje ljudi u tri reči definiše lider izbrisanih Aleksandar Todorović.

[restrictedarea]

 

ŽIVOT U AUTU Među onima koje pogađa ovakav slovenački „manevar“ je i Srbin Jovan Tošić (57), koji je u Ljubljanu došao trbuhom za kruhom iz Bosne još 1978. godine. Zaposlio se kao vozač autobusa Ljubljanskog putničkog prometa (gradski prevoz), vredno štedeo i uspeo da kupi sopstveni autobus. Tik uoči raspada SFRJ postao je „samostalni preduzetnik“. Posle tajnog čina „brisanja“ ljudi (1992) Tošić doživljava isto što i drugi izbrisani – državni organi mu uništavaju dokumenta (iako su bili važeći), pa tako preko noći gubi pravo na rad, boravak, egzistenciju… Autobus je morao da proda kako bi preživeo. Isprva se potucao po Ljubljani i životario po iznajmljenim sobama, sve misleći da je u pitanju greška i da će se to već ispraviti. Godine su prolazile… Pa decenije… Na kraju je Jovanovo jedino stanište, spavaća soba i „topli dom“ – ostao njegov stari automobil.
Poslednjih godina bije bitku sa ljubljanskom birokratijom, koju predvodi „srpske gore list“ – gradonačelnik Zoran Janković. S obzirom na to da je Jovanu država „brisanjem“ pre 20 godina uzaptila i mogućnost da otkupi (kao svi ostali građani Slovenije) stan u kojem je imao stalni boravak, Jovan sada pokušava da dođe bar do „neprofitnog stana“ koje svake godine dodeljuje na korišćenje ljubljanska opština. Moli za garsonijeru, bilo kakav zaklon nad glavom. Uzalud. Pošto prijavu boravka mora imati, izašlo mu je u susret prihvatilište, jer se adresa ne može prijaviti – na parkingu. Gradonačelnik Ljubljane i njegova uprava, međutim, uprkos verbalnom zaklinjanju da se moraju ispraviti nepravde nanete izbrisanima – u slučaju Jovana Tošića i drugih izbrisanih sapatnika postupaju krajnje rigidno, nehumano. Tošiću, uprkos tome što već 35 godina živi u Sloveniji, istrajno „brišu“ bodove koji bi mu doneli više mesto i veće šanse na listi za dodelu opštinskih stanova. „Izbrisanima“ se ne daje ni jedan jedini dodatni bod, iako je činjenica da žive u najgorim mogućim životnim uslovima. Poput Jovana, koji stanuje na ulici, bukvalno. Jovan je tako preživeo i ovu poslednju, tešku zimu punu snega i mraza, na svoja „četiri točka“. Uprkos tome, u rubrici 2 prijave za opštinski stan – ljubljanski gradski oci Jovanu nisu priznali ni jedan bod po pitanju katastrofalnog „kvaliteta stanovanja“ nedostojnog čoveka. Iako bi, da nekom srećom živi u baraci bez struje i vode – iz cuga dobio maksimalnih 30 bodova.
Ni to nije sve – javni fond koji upravlja opštinskim stanovima ne priznaje Jovanu ni bodove koje bi mogao da dobije da je učestvovao na prethodnim konkursima za dodelu neprofitnih stanova. A na „prethodnim konkursima“ nije ni mogao da konkuriše jer je bio – izbrisan. I tu je Tošić oštećen za još 150 bodova. Nije mu priznat još jedan uslov, a to su „godine života u Ljubljani“. Zahvaljujući slovenačkom Ustavnom sudu (koji je državi prvi odredio da je brisanje ljudi izvršila nezakonito i da to mora da ispravi), Tošiću je država „vratila“ adresu boravka u Medvodama (selo u predgrađu Ljubljane). Iako je Tošiću to upisano samo kao „formalna“ adresa po sili zakona, jer je stanovao tu u trenutku „brisanja“ (1992) i potom nikada više, ljubljanska birokratija to ne priznaje. Pokazalo se da je ovakvim potezom Ustavni sud ispravio „brisanje“ – ali tako da su žrtvama brisanja nastali novi problemi, jer se sada gradski organi u Ljubljani pozivaju na „fiktivnu“ adresu i ne priznaju Tošiću da u slovenačkoj prestonici živi već više od dve decenije, jer dok je bio „izbrisan“ i isteran iz stana u Medvodama, bez ikakvih papira nije mogao nigde da prijavi boravak u Ljubljani. Da bi apsurd bio veći, donedavno su Medvode bile deo Ljubljane.
Agonija dugogodišnjeg isterivanja „pravice“ narušila je Jovanu zdravlje. A nevolje se nižu. Jer za svaku molbu, žalbu – treba naći advokata, platiti takse. Svi zarađuju na njegovoj nesreći. „Zaista ne razumem zašto odbijaju da mi prekrate patnje? Pa tako bi pomogli i sebi. Evropski sud u Strazburu je odredio da nam država duguje pravedne odštete, ali umesto da i gradski organi rade u cilju smanjenja naših muka oni ih samo produžavaju, a time uvećavaju i odštete, koje će jednog dana morati da se isplate – ako živi dočekamo taj dan,“ upozorava Jovan Tošić.
On je protiv spornih odluka državnih i lokalnih moćnika pokrenuo sve raspoložive pravne postupke, ali sve je bilo bez uspeha. „O tome da je brisanje bilo juristički zločin i kršenje osnovnih ljudskih prava i sloboda – tužilac ne želi da polemiše, jer je to odlučeno u opštepoznatoj presudi Evropskog suda za ljudska prava… Republici Sloveniji je određeno da uspostavi način kompenzacije nezakonite radnje (ad hoc compensatrion scheme), što u konkretnom primeru može da se izvede tako što bi se nezakonito brisanje uzelo u obzir i omogućilo uvažavanje prava i pravnih interesa sa hipotetičkom pretpostavkom da se brisanje nikada nije ni dogodilo,“ piše u Tošićevom predlogu revizije presude Upravnog suda.

IZBRISANI PUNE BUDŽET Jovan nije usamljen primer. Problem poput njegovog nije jedini koji razara živote mnogih slovenačkih „izbrisanih“. Jer Slovenija je lukavo dala rok „izbrisanima“ (od kojih su mnogi proterani iz Slovenije posle 1992. godine, nekoliko hiljada ih živi i širom Srbije) da moraju posebno da zatraže „vraćanje statusa stalnog stanovnika Slovenije“. Taj rok ističe krajem juna ove godine. A svako ko želi da mu se ispravi nepravda i posledice koje je zbog brisanja trpeo – mora slovenačkoj državi da plati i taksu od 90 evra. Iako se radi o ljudima koji ni krivi ni dužni žive već dve decenije na marginama društva, obespravljeni i uništeni, Slovenija se dosetila da nezakoniti akt brisanja ljudi ne ispravi „jednim pritiskom na dugme“, već svaki slučaj sad rešava, pojedinačno, birokratski sporo. I naplaćuje takse, iako se radi o ljudima sa socijalnog dna na koje ih je slovenačka država gurnula.
Ceh od 90 evra je „ulaznica“ za sve izbrisane, kako bi na osnovu presude suda u Strazburu izborili povraćaj nezakonito oduzetih prava. Jasno, Slovenija o ovome nije putem medija, na primer, obavestila izbrisane koji su proterani u druge republike nekadašnje Jugoslavije, dok ambasada Slovenije u Beogradu ima snimljenu poruku o proceduri – na slovenačkom jeziku. Jasno, slovenačka država nastoji da ne radi „u korist svoje štete“, i sada čeka da što veći broj izbrisanih propusti rok određen njenim zakonom.

Ko su izbrisani

„Izbrisani“ je ime za grupu od 25.671 ljudi, koliko je Slovenija zvanično priznala tek 2008. godine, iako organizacije izbrisanih tvrde da je žrtava bilo mnogo više. Naziv se zadržao posle članka objavljenog u Mladini 1994. godine, autora Igora Mekine, koji je u slovenačkim medijima prvi razotkrio tajni državni plan brisanja „ne-Slovenaca“. Gubitak stalnog boravka imao je za posledicu uništenje (najčešće bušenjem) svih (iako važećih) dokumenata, od radne knjižice, preko vozačke dozvole, knjižice zdravstvenog osiguranja, pasoša, ličnih karti, đačkih knjižica, indeksa… Gubitak posla, nemogućnost zdravstvene i bilo kakve socijalne zaštite, gubitak imovine, stečenih penzija… Neki su sebi oduzeli život, suočeni sa nemaštinom i nepravdom, neki su umrli od teških (iako izlečivih) bolesti, a preostali – čekaju da pravda skine povez s očiju.

Kako do informacija

Posle isticanja roka – žrtve slovenačkog brisanja trajno će izgubiti pravo na ikakvu satisfakciju od Slovenije po tom pitanju. Zato svi „izbrisani“ koji žele više informacije kako mogu da ostvare svoja prava – mogu da se obrate Civilnoj inicijativi izbrisanih aktivista Slovenije (CIIA). Broj fiksnog telefona je +386 2 778 4751 (Ptuj) a mobilnog +386 41 985 680 (Aleksandar Todorović).

[/restrictedarea] buy viagra online webbankir zaйm ličnый kabinetzaйm ot častnogo investoramango mani zaйm