Словенија поново брише Избрисане

За „Печат“ из Љубљане  Светлана Васовић-Мекина

С каквим се мукама срећу „избрисани“ не-Словенци у Словенији, показује судбина Јована Тошића, једне међу десетинама хиљада жртава „административног етничког чишћења“

Иако би због неправди, које им је нанела словеначка држава, „избрисани“ морали да буду обештећени а у то име донето и целовито законско решење, што је службеној Љубљани одредила прошлогодишња пресуда Европског суда за људска права у Стразбуру – Словенија наставља да гази права оних које је избрисала пре више од 20 година. Показало се да се ни нова, „умеренија“ влада премијерке Аленке Братушек по у вези са питањем помирења и поштовања људских права не разликује много од претходне, десничарске владе Јанеза Јанше, који је, заједно са својим министром полиције, још прошле године изјавио да Словенија „нема пара“ да обештети избрисане и да прво мора да нахрани „гладне Словенце“. Иако је приликом преузимања власти Братушкова обећала радикално другачији курс од Јаншиног, „избрисани“ са горчином закључују да се ништа није променило.
Ни нова влада није сачинила законски предлог којим би извршила пресуду суда у Стразбуру и формирала Фонд за исплату одштета избрисанима. Напротив, један од виђенијих нових министара Роман Јакич, некадашњи представник Словеније у Савету Европе (данас на месту министра одбране), открио је да је званична Љубљана затражила да најважнији орган Савета Европе (Европски суд за људска права) одобри Словенији да одложи извршење пресуде, а тиме и оснивање фонда за репарације – за годину дана или бар до краја ове године. Словенија је повукла такав потез упркос чињеници да је Стразбур већ упозорио словеначку владу да је „пресуда коначна“… Другим речима, Словенија радије ризикује да плати високу глобу због непоштовања одлуке суда за људска права у Стразбуру – него да до 30. јуна ове године испоштује пресуду и тиме бар донекле пружи сатисфакцију и после две деценије мука се одужи, бар делимично, онима који су преживели административно етничко чишћење, како словеначко брисање људи у три речи дефинише лидер избрисаних Александар Тодоровић.

[restrictedarea]

 

ЖИВОТ У АУТУ Међу онима које погађа овакав словеначки „маневар“ је и Србин Јован Тошић (57), који је у Љубљану дошао трбухом за крухом из Босне још 1978. године. Запослио се као возач аутобуса Љубљанског путничког промета (градски превоз), вредно штедео и успео да купи сопствени аутобус. Тик уочи распада СФРЈ постао је „самостални предузетник“. После тајног чина „брисања“ људи (1992) Тошић доживљава исто што и други избрисани – државни органи му уништавају документа (иако су били важећи), па тако преко ноћи губи право на рад, боравак, егзистенцију… Аутобус је морао да прода како би преживео. Испрва се потуцао по Љубљани и животарио по изнајмљеним собама, све мислећи да је у питању грешка и да ће се то већ исправити. Године су пролазиле… Па деценије… На крају је Јованово једино станиште, спаваћа соба и „топли дом“ – остао његов стари аутомобил.
Последњих година бије битку са љубљанском бирократијом, коју предводи „српске горе лист“ – градоначелник Зоран Јанковић. С обзиром на то да је Јовану држава „брисањем“ пре 20 година узаптила и могућност да откупи (као сви остали грађани Словеније) стан у којем је имао стални боравак, Јован сада покушава да дође бар до „непрофитног стана“ које сваке године додељује на коришћење љубљанска општина. Моли за гарсонијеру, било какав заклон над главом. Узалуд. Пошто пријаву боравка мора имати, изашло му је у сусрет прихватилиште, јер се адреса не може пријавити – на паркингу. Градоначелник Љубљане и његова управа, међутим, упркос вербалном заклињању да се морају исправити неправде нанете избрисанима – у случају Јована Тошића и других избрисаних сапатника поступају крајње ригидно, нехумано. Тошићу, упркос томе што већ 35 година живи у Словенији, истрајно „бришу“ бодове који би му донели више место и веће шансе на листи за доделу општинских станова. „Избрисанима“ се не даје ни један једини додатни бод, иако је чињеница да живе у најгорим могућим животним условима. Попут Јована, који станује на улици, буквално. Јован је тако преживео и ову последњу, тешку зиму пуну снега и мраза, на своја „четири точка“. Упркос томе, у рубрици 2 пријаве за општински стан – љубљански градски оци Јовану нису признали ни један бод по питању катастрофалног „квалитета становања“ недостојног човека. Иако би, да неком срећом живи у бараци без струје и воде – из цуга добио максималних 30 бодова.
Ни то није све – јавни фонд који управља општинским становима не признаје Јовану ни бодове које би могао да добије да је учествовао на претходним конкурсима за доделу непрофитних станова. А на „претходним конкурсима“ није ни могао да конкурише јер је био – избрисан. И ту је Тошић оштећен за још 150 бодова. Није му признат још један услов, а то су „године живота у Љубљани“. Захваљујући словеначком Уставном суду (који је држави први одредио да је брисање људи извршила незаконито и да то мора да исправи), Тошићу је држава „вратила“ адресу боравка у Медводама (село у предграђу Љубљане). Иако је Тошићу то уписано само као „формална“ адреса по сили закона, јер је становао ту у тренутку „брисања“ (1992) и потом никада више, љубљанска бирократија то не признаје. Показало се да је оваквим потезом Уставни суд исправио „брисање“ – али тако да су жртвама брисања настали нови проблеми, јер се сада градски органи у Љубљани позивају на „фиктивну“ адресу и не признају Тошићу да у словеначкој престоници живи већ више од две деценије, јер док је био „избрисан“ и истеран из стана у Медводама, без икаквих папира није могао нигде да пријави боравак у Љубљани. Да би апсурд био већи, донедавно су Медводе биле део Љубљане.
Агонија дугогодишњег истеривања „правице“ нарушила је Јовану здравље. А невоље се нижу. Јер за сваку молбу, жалбу – треба наћи адвоката, платити таксе. Сви зарађују на његовој несрећи. „Заиста не разумем зашто одбијају да ми прекрате патње? Па тако би помогли и себи. Европски суд у Стразбуру је одредио да нам држава дугује праведне одштете, али уместо да и градски органи раде у циљу смањења наших мука они их само продужавају, а тиме увећавају и одштете, које ће једног дана морати да се исплате – ако живи дочекамо тај дан,“ упозорава Јован Тошић.
Он је против спорних одлука државних и локалних моћника покренуо све расположиве правне поступке, али све је било без успеха. „О томе да је брисање било јуристички злочин и кршење основних људских права и слобода – тужилац не жели да полемише, јер је то одлучено у општепознатој пресуди Европског суда за људска права… Републици Словенији је одређено да успостави начин компензације незаконите радње (ad hoc compensatrion scheme), што у конкретном примеру може да се изведе тако што би се незаконито брисање узело у обзир и омогућило уважавање права и правних интереса са хипотетичком претпоставком да се брисање никада није ни догодило,“ пише у Тошићевом предлогу ревизије пресуде Управног суда.

ИЗБРИСАНИ ПУНЕ БУЏЕТ Јован није усамљен пример. Проблем попут његовог није једини који разара животе многих словеначких „избрисаних“. Јер Словенија је лукаво дала рок „избрисанима“ (од којих су многи протерани из Словеније после 1992. године, неколико хиљада их живи и широм Србије) да морају посебно да затраже „враћање статуса сталног становника Словеније“. Тај рок истиче крајем јуна ове године. А свако ко жели да му се исправи неправда и последице које је због брисања трпео – мора словеначкој држави да плати и таксу од 90 евра. Иако се ради о људима који ни криви ни дужни живе већ две деценије на маргинама друштва, обесправљени и уништени, Словенија се досетила да незаконити акт брисања људи не исправи „једним притиском на дугме“, већ сваки случај сад решава, појединачно, бирократски споро. И наплаћује таксе, иако се ради о људима са социјалног дна на које их је словеначка држава гурнула.
Цех од 90 евра је „улазница“ за све избрисане, како би на основу пресуде суда у Стразбуру изборили повраћај незаконито одузетих права. Јасно, Словенија о овоме није путем медија, на пример, обавестила избрисане који су протерани у друге републике некадашње Југославије, док амбасада Словеније у Београду има снимљену поруку о процедури – на словеначком језику. Јасно, словеначка држава настоји да не ради „у корист своје штете“, и сада чека да што већи број избрисаних пропусти рок одређен њеним законом.

Ко су избрисани

„Избрисани“ је име за групу од 25.671 људи, колико је Словенија званично признала тек 2008. године, иако организације избрисаних тврде да је жртава било много више. Назив се задржао после чланка објављеног у Младини 1994. године, аутора Игора Мекине, који је у словеначким медијима први разоткрио тајни државни план брисања „не-Словенаца“. Губитак сталног боравка имао је за последицу уништење (најчешће бушењем) свих (иако важећих) докумената, од радне књижице, преко возачке дозволе, књижице здравственог осигурања, пасоша, личних карти, ђачких књижица, индекса… Губитак посла, немогућност здравствене и било какве социјалне заштите, губитак имовине, стечених пензија… Неки су себи одузели живот, суочени са немаштином и неправдом, неки су умрли од тешких (иако излечивих) болести, а преостали – чекају да правда скине повез с очију.

Како до информација

После истицања рока – жртве словеначког брисања трајно ће изгубити право на икакву сатисфакцију од Словеније по том питању. Зато сви „избрисани“ који желе више информације како могу да остваре своја права – могу да се обрате Цивилној иницијативи избрисаних активиста Словеније (ЦИИА). Број фиксног телефона је +386 2 778 4751 (Птуј) а мобилног +386 41 985 680 (Александар Тодоровић).

[/restrictedarea] buy viagra online webbankir займ личный кабинетзайм от частного инвестораманго мани займ