Slavka KOJIĆ: USTAVNI SUD – SRBIJA ČEKA…

Za sada je neizvesno da li to ima neke veze sa parafiranjem Briselskog sporazuma o osnovnim principima normalizacije odnosa između Beograda i Prištine, tek, tri dana pred taj događaj na snagu je stupio novi Zakon o zaključivanju i izvršavanju međunarodnih ugovora (Sl.glasnik RS br. 32/2013).

Za razliku od prethodnog Zakona, novi Zakon o zaključivanju i izvršavanju međunarodnih ugovora odredbom člana 8 predviđa mogućnostprivremene primene međunarodnih ugovora. Prema navedenoj zakonskoj odredbi Vlada, izuzetno, po dobijanju saglasnosti nadležnog odbora Narodne skupštine, može ovlastiti delegaciju Republike Srbije da prihvati da se međunarodni ugovor koji se potvrđuje u celini, ili pojedine njegove odredbe, mogu privremeno primenjivati do njegovog stupanja na snagu, s tim što postupak potvrđivanja takvog međunarodnog ugovora mora biti pokrenut u roku od 30 dana od datuma njegovog potpisivanja. Nadalje, Zakon predviđa da po završenim pregovorima delegacija Republike Srbije podnosi izveštaj Vladi o toku pregovora i usaglašeni (parafirani) tekst međunarodnog ugovora, pa ako Vlada oceni da je usaglašeni tekst međunarodnog ugovora u skladu sa utvrđenom osnovom, onda određuje lice koje će ga potpisati. Punomoćje za potpisivanje međunarodnog ugovora izdaje ministar nadležan za spoljne poslove. Međunarodni ugovor stupa na snagu u skladu sa odredbama samog ugovora i opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava.

I prethodno važeći Zakon o zaključivanju i izvršavanju međunarodnih obaveza (Sl. list SFRJ 55/78) je takođe, u prvoj varijanti, sadržavao odredbu o privremenoj primeni međunarodnih ugovora (čl. 13 Zakona), ali je Ustavni sud Jugoslavije svojevremeno Odlukom br. U.br. 13/85 od 12.10.1988. godine utvrdio da ta odredba nije u skladu sa tada važećim Ustavom, pa je naknadnom Odlukom Ustavnog suda Jugoslavije sporna odredba prestala da važi počev od 10. jula 1989. godine (Sl. list SFRJ br. 47/89 od 04.08.1989. godine.

Dakle, da bi, u skladu sa novim Zakonom, došlo od privremene primene međunarodni ugovora, moraju biti ispunjeni sledeći uslovi:

– da postoji saglasnost nadležnog odbora Narodne skupštine;

– da postoji odgovarajuće ovlašećenje Vlade dato delegaciji za pregovore;

– da se radi o međunarodnom ugovoru za koji je neophodno da bude potvrđen u celini ili pojedine njegove odredbe ( čl.14 Zakona o zaključivanju i izvršavanju međunarodnih ugovora);

– da se postupak potvrđivanja pokrene u roku od 30 dana računajući od dana potpisivanja ugovora.

Novi Zakon je, dakle, propisao u kom roku se ima pokrenuti postupak za potvrđivanje međunarodnog ugovora, računajući utvrđeni rok od momenta potpisivanja, ali nije predvideo u kom roku se parafirani međunarodni ugovor koji je i Vlada prihvatila, ima i potpisati, pa je neizvesno koliko dugo može trajati privremena primena međunarodnog ugovora, pogotovu što je sam momenat stupanja na snagu međunarodnog ugovora ostavljen na volju ugovornih strana. Po važećim odredbama novog Zakona o zaključivanju i izvršavanju međunarodnih ugovora, dakle, privremena primena bi mogla trajati neograničeno dugo, sve dok se ministar spoljnih poslova, po svom slobodnom nahođenju, ne odluči kada će izdati punomoć za konačan potpis parafiranog međunarodnog ugovora.

Važeći Ustav Republike Srbije u Osmom delu nazvan «Ustavnost i zakonitost» predviđa da je pravni poredak RS jedinstven, da je Ustav najviši pravni akt, da svizakoni i drugi opšti akti doneti u RS moraju biti saglasni sa Ustavom, da su potvrđeni međunarodni ugovori i opšteprihvaćena pravila međunarodnoh prava deo pravnog poretka RS (što bi značilo da međunarodni ugovori koji nisu potvrđeni nisu deo tog poretka), s tim što potvrđeni međunarodni ugovori ne smeju biti u suprotnosti sa Ustavom. Sa druge strane, zakoni i drugi opšti akti doneti u RS ne smeju biti u suprotnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorima i opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava. Pored toga, Ustav predviđa da se zakoni i svi drugi opšti akti imaju objaviti u službenom glasilu pre stupanja na snagu, te da ti akti, po pravilu, stupaju na snagu najranije 8 dana od dana objavljivanja.

Obzirom na napred navedeno, odredba čl. 8 Zakona o zaključivanju i izvršavanju međunarodnih ugovora stvara potpuno realnom situaciju da se privremeno primenjuje i potpuno sprovede međunarodni ugovor koji je samo parafiran, a koji nije deo našeg pravnog poretka tj. koji ne samo da nije potvrđen, već nije ni potpisan! Šta više, prema Ustavu svi zakoni i opšti akti ne bi smeli biti u suprotnosti sa takvim međunarodnim ugovorom, te bi mu se, u tom smislu, morali i prilagođavati!

Sa druge strane, postavlja se pitanje, šta ako je međunarodni ugovor koji se privremeno primenjuje, pored toga što još uvek nije postao ni deo pravnog poretka RS još i suprotan važećem Ustavu?!

Privremenom primenom tj. sprovođenjem međunarodnog ugovora koji nije potvrđen, a koji je pri tom suprotan važećem Ustavu, stvorilo bi se stanje u državi potpuno suprotno ustavnopravnom poretku Republike Srbije!

Koji državni organ je prevashodno pozvan da spreči nastajanje ovakvog pravnog haosa u našoj zemlji?

Jasno je da je to Ustavni sud Republike Srbije.

Ustavni sud je dužan da, ukoliko smatra da neki opšti akt, ili pojedine odredbe tog akta, nisu u saglasnosti sa Ustavom, po službenoj dužnosti pokrene postupak za ocenu ustavnosti tog opšteg akta ili odredbe. (čl. 50 st.2 Zakona o ustavnom sudu).

O tome da li je odredba čl. 8 Zakona o zaključivanju i izvršavanju međunarodnih ugovora, koja omogućava implementaciju (primenu) međunarodnog ugovora koji, niti je potpisan, niti je potvrđen, a samim tim nije ni postao deo pravnog poretka Republike Srbije, u skladu sa važećim Ustavom ili ne, pod hitno bi trebalo da se izjasni Ustavni sud. On je to dužan da učini samostalno, bez bilo čijeg predloga ili inicijative, jer se radi o odredbi koja bi mogla da izazove ustavnu krizu nesagledivih razmera. Isto tako Ustavni sud bi bio dužan da po službenoj dužnosti, postupajući po odredbi čl. 56 st.1 Zakona o ustavnom sudu, do donošenja konačne odluke o oceni ustavnosti, obustavi izvršenje svakog pojedinačnog akta i radnje koje se vrše na osnovu opšteg akta čija ustavnost se ocenjuje, ako nalazi da bi njihovim izvršavanjem mogle nastupiti neotklonjive posledice.

Kao što je već poznato, Briselski sporazum je parafiran od strane Predsednika Vlade Ivice Dačić, sa jedne strane, i od strane Hašima Tačija, sa druge strane. Ostalo je nejasno u kom svojstvu je Hašim Tači potpisao sporazum jer se iz istog to ni ne može zaključiti. Čini se da svako ima svoje tumačenje. Zvanična verzija parafiranog Sporazuma nije dostupna široj javnosti tj. Sporazum nije istaknut na zvaničnoj internet stranici Vlade Republike Srbije. Na sajtu Ministarstva spoljnih poslova je dato obaveštenje da je Vlada 22.04.2013. godine prihvatila «Prvi sporazum o principima koji regulišu normalizaciju odnosa, postignut u dijalogu o Kosovu i Metohiji u Briselu». Pri tom je javnost takođe obaveštena da je «Vlada naložila ministarstvima, posebnim organizacijama i službama vlade da preduzmu potrebne mere i aktivnosti radi implementiranja sporazuma, kao i da nastave primenu već postignutih dogovora i sporazuma sa predstavnicima privremenih institucija na Kosovu i Metohiji» (http://www.mfa.gov.rs/sr/index.php/pres-servis/saopstenja/11034-2013-04-22-08-40-38.

Prava priroda zaključenog Briselskog sporazuma je za sada mutna i nejasna.

Da li aktuelni režim drži da se radi o međunarodnom ugovoru koji se planira privremeno primenjivati i sprovesti na osnovu odredbe čl. 8 Zakona o zaključivanju i izvršavanju međunarodnih ugovora?! Nadajmo se da se takva crna slutnja nikada neće obistiniti jer ako bi se, ne daj Bože, stalo na to stanovište, to bi značilo da bi vladajući režim otvoreno i bezpogovorno priznao kosovsku državnost. Naime, prema odredbi čl. 2 Zakona, međunarodne ugovore Republika Srbija može u pisanom obliku da zaključi samo sa jednom ili više država ili sa jednom ili više međunarodnih organizacija. Stajanje na stanovište da se radi o međunarodnom ugovoru je opasno i sa aspekta Bečke konvencije o ugovornom pravu koju je naša zemlja ratifikovala još 1972 godine, a koje predviđa da se ta Konvencija primenjuje na ugovore zaključene između država te da, kada je u pitanju unutrašnje pravo i poštovanje ugovora, ima se primeniti osnovno pravilo da se jedna članica ne može pozvati na odredbe svog unutrašnjeg prava da bi opravdala neizvršavanje međunarodnog ugovora (čl. 27 Bečke konvencije).

Ako bi se stalo na stanovište da se radi o sporazumu (ugovoru) između subjekata unutrašnjeg (nacionalnog) prava Repulike Srbije, postavlja se pitanje na osnovu čega se taj Sporazum namerava implementirati jer se ne radi o opštem aktu koji je objavljen u Službenom glasniku Republike Srbije, a samim tim ne može da stupi na snagu. Sem toga, Sporazum je očigledno nesaglasan sa važećim Ustavom i zakonima Republike Srbije i potpuno odudara od našeg ustavnopravnog poretka. I ne samo to, Sporazum je apsolutno ništav jer je suprotan prinudnim propisima i javnom poretku. U tom smislu pravo da traži utvrđenje ništavosti ima i republički javni tužilac kao i republičko javno pravobranilaštvo.

Trenutno Briselski sporazum visi u vazduhu kao čardak ni na nebu ni na zemlji.

Jedino što je poznato je to da aktuelni režim pokazuje odlučnu nameru da Sporazum sprovede. Tako je Prvi potpredsednik vlade Aleksandar Vučić dana 04.05.2013. izjavio da vlada ima «sve mehanizme ovog sveta» da sprovede implementaciju briselskog sporazuma, ali da je želja ipak da se razgovara i sa «našim narodom». Na koje mehanizme «ovoga sveta» je vicepremijer mislio, te da li se radi o pravnim ili nekim drugim mehanizmima, ostaje da se vidi.

U svakom slučaju ne nazire se mehanizam primene Briselskog sporazuma koji bi bio u skladu sa važećim Ustavom i zakonima Republike Srbije.

Ustavni sud bi morao da reaguje munjevitom brzinom i da spreči svako eventualno dalje kršenje Ustava u vidu donošenja bilo kakvih pojedinačnih akata i radnji u cilju sprovođenja Briselskog sporazuma. Zakon o ustavnom sudu je dao sve poluge i procesne mehanizme za brzu i efikasnu reakciju Ustavnog suda u cilju zaštite ustavnopravnog poretka zemlje. Istorijska je odgovornost tog suda da te procesne mehanizme i iskoristi i pravovremeno preduzme sve potrebne mere u cilju prevazilaženja ustavne krize u kojoj smo se našli. Ustavni sud je dužan da stražari nad našim Ustavom i da predupredi primenu bilo koje zakonske odredbe preko koje bi se jedan neustavan Sporazum sproveo, te je u tom smislu dužan da odmah preduzme sve potrebne mere radi ocene ustavnosti i odredbe čl. 8 Zakona o zaključivanju i izvršavanju međunarodnih ugovora i time spreči svaku eventualnu zloupotrebu i otkloni svaki rizik daljnjeg kršenja važećeg Ustava.

Na žalost, Ustavni sud je do sada pokazao neprimerenu tromost i pasivnost kada su u pitanju Uredbe o briselskim sporazumima Stefanović-Tahiri, te ni do dan danas nije doneta odluka o oceni ustavnosti tih uredaba, iako je predlog podnet još u oktobru prošle godine.

Prema odredbama važećeg Ustava, Ustavni sud je samostalan i nezavistan državni organ koji štiti ustavnost i zakonitost i ljudska i manjinska prava i slobode. Tako bi trebalo da bude. Odluke tog suda su konačne, izvršne i opšteobavezujuće. Svako je dužan da se povinuje odlukama Ustavnog suda.

Potrebno je samo da Ustavni sud te odluke najzad i donese.

Srbija čeka…

“Fond strateške kulture” (srb.fondsk.ru)