Ruski PVO jači od avijacije SAD-a

Za „Pečat“ iz Moskve Bogdan Đurović

Postavlja se pitanje, koje nije samo teoretske prirode – da li je ruska Armija sposobna danas da se odbrani od potencijalne invazije sa Zapada, slične onoj od pre 72 godine?

Proslavljajući 68 godina od pobede u Drugom svetskom ratu, u Rusiji se prisećaju i pouka dobijenih neposredno pre početka najkrvavijeg sukoba u istoriji čovečanstva. Oživela su sećanja na Čehoslovačku, nasilno prekrajanje granica u Evropi, i 1938. godinu, kada je i snimljen čuveni umetničko-propagandni film „Ako sutra bude rat“, u kojem je opisan sukob sa Nemačkom.

TAJNA DEPEŠA SA TAČNIM DATUMOM Jasno je bilo, već posle formiranja Antikominterna pakta i okupacije Češke, da će se Rusija pre ili kasnije naći na udaru agresorskih snaga. I, kako se sa vremenom samo povećavao vojni i tehnološki potencijal protivnika, a evropske zemlje padale redom pod naletom nemačke vojne mašinerije, Moskva je osećala da je sledeća na redu. I dalje traju sporenja da li je Staljin znao, ili nije, da se sprema udar na Rusiju, ali iz danas dostupnih arhivskih podataka vidi se da su mu obaveštajni izvori širom sveta redovno slali veoma pouzdane informacije. Tako je nekoliko nedelja pred početak rata, na glavni sto u Kremlju stigla tajna depeša sa tačnim datumom udara hitlerovskih armija – 22. jun 1941. godine.
No, Staljin nije odbranio daleke granice zemlje i neprijatelj je prodro u srce ruske teritorije, u kratkom roku ovladavši prostorom zapadno od linije Lenjingrad -Moskva – Staljingrad, ne uspevši, ipak, da osvoji nijednu od ove tri strateške tačke. Iako mnogi optužuju Staljina da je loše vodio taj rat, bar u početnoj fazi, i nije sprečio ulazak Hitlerovih trupa, istina nije tako jednostavna. U situaciji koja je zadesila Sovjetski Savez izdvajaju se dva ključna elementa. Prvo, Berlin je 1941. imao ozbiljnu nadmoć, kada je reč o ljudskoj, a pre svega tehnološkoj snazi, budući da su njegove armije bile izuzetno dobro opremljene najmodernijim naoružanjem, motivisane, i sa ratnim iskustvom stečenim u protekle tri godine. I drugo, u vezi s tim, suočena sa nadmoćnijim neprijateljem, Moskvi nije preostalo ništa drugo do da pusti nemačke divizije u dubinu teritorije, razvuče ih na širokom frontu i prepusti uticaju surove ruske zime. Jer, pre svega imajući u vidu privredno zaostajanje Rusije, tek izašle iz višegodišnjeg revolucionarnog meteža, strateški je ipak bilo mudrije povući se privremeno i izvršiti koncentraciju snaga, najpre za odbranu, a potom za kontranapad.
No, u svemu je presudna bila nedovoljna, ponajpre tehničko-tehnološka, pripremljenost sovjetske armije za rat protiv najmoćnije vojne sile sveta. I u sadašnje vreme može se, u mnogim elementima, izvući analogija sa situacijom iz 1938, odnosno 1941. godine. Stoga je sasvim razumljiva zabrinutost ruskog vrha, zbog gotovo istovetnih okolnosti u kojima se država našla – u uslovima kada broj i intenzitet lokalnih konflikata raste. Teško je i pobrojati sve oružane sukobe u poslednjih dvadesetak godina, na Balkanu, Kavkazu, u Africi i Aziji. Mnogi od njih i dalje traju ili tinjaju spremni da se opet razbukte. Sve to veoma podseća na ratne igre koje su prethodile i Prvom i Drugom svetskom ratu. Takvi „ograničeni sukobi“ odražavaju dubinske protivrečnosti među globalnim silama i geopolitičkim grupacijama. Ovi se procesi jasno vide u brojnim afričkim sukobima, gde se sudaraju interesi Kine, bogatih arapskih država i Zapada, odnosno Amerike i NATO-a.

[restrictedarea]

 

MOBILIZACIONI POTENCIJAL Ali, uprkos tome što se nedovoljno oporavljena Rusija upadljivo drži po strani od svih, ili većine, ovih opasnih procesa, ipak se taj vojni obruč steže upravo oko nje. Dok zapadni vojni i obaveštajni eksperti danas pomalo potcenjivački gledaju na Moskvu, kao na bezmalo trećerazrednu silu kada je reč o njenim mogućnostima za konvencionalne ratove, nema sumnje da su Oružane snage RF veoma respektabilna vojna snaga. A državni vrh na čelu sa Vladimirom Putinom čini sve da ovu situaciju radikalno preokrene u svoju korist, o čemu svedoči plan ulaganja od oko 700 milijardi dolara u savremeno naoružanje, u narednih sedam godina. Postavlja se pitanje, koje nije samo teoretske prirode – da li je ruska Armija sposobna već danas da se odbrani od potencijane vazdušno -kopnene invazije sa Zapada, sličnoj onoj od pre 72 godine? A da pri tom ne upotrebi nuklearno oružje, čija bi primena dovela do globalne kataklizme?
Prema procenama eksperata, mobilizacijski potencijal Rusije je skoro upola manji od američkog: 31 naspram 56 miliona ljudi. To praktično znači da bi u slučaju dugotrajnog rata Rusija bila u nepovoljnijoj poziciji. Međutim, prebaciti na teritoriju Rusije toliku količinu ljudstva, naoružanja, opreme i snabdeti ih svime što je neophodno – ne može ni Amerika. Sa druge strane, u Rusiji je poslednjih godina, zaslugom „reformi“ smenjenog ministra vojnog Anatolija Serdjukova, skoro u potpunosti eliminisan profesionalni rezervni sastav, ali je novo rukovodstvo Ministarstva odbrane na čelu sa Sergejom Šojguom već počelo njegovu obnovu. Brojnost Oružanih snaga RF zvanično iznosi oko milion ljudi, a od toga je oko 700.000 profesionalnih vojnika i oficira, a 300.000 mladića na odsluženju vojnog roka. To je svakako manje od 1,5 miliona profesionalnih vojnika američke Armije, ne računajući dodatnih oko 1,4 miliona rezervista prvog poziva koji imaju sklopljene ugovore sa Ministarstvom odbrane SAD-a, prolaze redovne vojne vežbe i na raspolaganju su u svakom trenutku. Iz svega navedenog sleduje da američka vojska ima prednost u kadrovskom i mobilizacijskom potencijalu.
Što se tiče tenkovskih i oklopnih jedinica, armija SAD-a je u 2012. imala na raspolaganju 1.962 tenka „Abrams“, od kojih je oko 600 najnovije modifikacije, plus još oko 5.000 mašina starije proizvodnje. Ruska vojska raspolaže sa oko 500 najmodernijih tenkova T-90 i oko 4.500 T-80.
U ruskim bazama nalazi se i oko 12.500 tenkova T-72 različitih modifikacija, koji i dalje predstavljaju vrlo ubojito sredstvo kada im se dodaju pojedine komponente, što se pokazalo u sukobima u Siriji, ali i u Iraku. Tako Rusija ima apsolutnu brojčanu nadmoć u tenkovskim snagama. Slično je i u vezi sa pitanjem oklopnih vozila pešadije (BMP) i oklopnih transportera (BTR).

DO 2020. ZATVORENO NEBO Rusija ima dvostruko više BMP-a od SAD-a, 13.000 naspram 6.500, ali daleko manje BTR-a: 6.500 protiv 16.000 američkih transportera. Ipak, imajući u vidu da su BMP-i bolje naoružani i pogodniji za borbu u Rusiji, može se zaključiti da je Moskva i na ovom polju u blagoj prednosti.
Rusija raspolaže i sa mnogo više artiljerijskih sistema i višecevnih bacača raketa – ukupno ima 15.000 samohodnih i običnih haubica, naspram 3.500 američkih, odnosno 3.500 raketnih bacača protiv 830 američkih. Problem ruske vojske je što su reforme poslednjih godina dovele do toga da su samo oko 2.500 tenkova u operativnoj upotrebi, a slična situacija je i sa artiljerijskim oruđima. Sve u svemu, iako Rusija ima znatnu prednost u oklopnoj tehnici i artiljeriji, ona ne može do kraja da ga koristi zbog urušene operativno-taktičke strukture Oružanih snaga.
U vazduhu je situacija prilično jasna. Sa jedne strane, Amerikanci imaju skoro dva puta više ratne avijacije – 2.937 aparata protiv 1.614 ruskih. Međutim, ruski PVO je najbolji u svetu, i u 2011. činili su ga devet diviziona S-400 (sa po osam baterija u svakom), 2.100 baterija S-300 i oko 30 PVO sistema kratkog dometa. Po planu državnog rukovodstva, do 2020. predviđeno je uvođenje ukupno 56 diviziona S-400 (sa po osam baterija), što neće moći da probije nijedna avijacija, niti američki „Patrioti“ mogu da se uporede sa ovim moćnim sistemima. Istina, već u ovom trenutku ni najoptimističkije prognoze ne daju mogućnost da više od 35 do 40 odsto američke avijacije preživi sukob sa Rusima, a do 2020. nebo će biti potpuno zatvoreno. Tako bi u slučaju vojnog sukoba na tlu Rusije, američke snage morale da siđu na zemlju i da se oslone gotovo isključivo na kopnene snage, što za njih znatno komplikuje situaciju.
Imajući sve ovo u vidu, eksperti veruju da Amerikanci ne bi mogli da savladaju rusku Armiju, čak ni u stanju kakva je ona danas. Na nedavnoj konferenciji posvećenoj problemima vojnoindustrijskog kompleksa, Dmitrij Rogozin, potpredsednik Vlade RF zadužen za ovu oblast, označio je tri kategorije potencijalnih protivnika Rusije, od kojih je kao najopasniju označio zemlju ili grupu zemalja sa nadmoćnijim ekonomskim i vojnim potencijalom. I formulisan je zadatak – do 2020. dostići paritet sa ovom kategorijom,
koristeći metode koje omogućavaju brzo prevazilaženje tehnološkog zaostatka. To će, po svemu sudeći, biti i ostvareno, zahvaljujući ogromnim izdvajanjima za armiju i vojna istraživanja. Ruski PVO i nuklearni arsenal osiguraće bezbednost do tada, ali bi se trebalo prisetiti i iskustva Staljina i cara Nikolaja Drugog. I njima je nedostajalo samo pet godina da budu spremni za svetski rat.

[/restrictedarea]